Intervju

Razgovor za Der Spiegel vodio Lothar Gorris

Jeste li ikada bili u Kremlju?

Ne, ali sam jednom sreo Vladimira Putina u Sočiju, na marginama konferencije ubrzo posle aneksije Krima. Predsednik je bio domaćin večere. Bio je tamo i moj američki kolega, ali i austrijski kancelar i ministri spoljnih poslova Francuske i Izraela. Brzo je postalo jasno da Putin smatra da je potpuno neshvaćen. Govorio je o zapadnom šovinizmu i licemerju. Rekao je da ljudi ne razumeju da je Krim ruski. To su isti argumenti koje slušamo i danas, ali bez mesijanizma koji se otad razvio kod Putina.

Zašto danas postoji taj element mesijanizma?

Ako ste 20 godina na vlasti u autoritarnoj državi, niko se više ne usuđuje da vam protivreči. Uspostavili ste sistem, sami ste postali sistem i ne možete da zamislite da to ne odražava celokupna država. Takođe ne možete da zamislite da postoji neko ko bi mogao da bude vaš adekvatan naslednik. Dakle, sve probleme morate sami da rešavate dok ste živi. Za Putina, Rusija je odavno prestala da bude zemlja u standardnom smislu; to je neka vrsta istorijskog tela starog 1.000 godina.

Kakav je bio vaš utisak o Putinu?

Veoma inteligentan i brz, otvoren, konfrontativan. Sarkastičan kada razgovara sa nekim sa zapada. Ali male stvari otkrivaju najviše o ljudima. O situaciji u Donbasu je govorio kao agent inostrane službe koji zna koliko ljudi živi u svakom selu i kakva je situacija u svakom od njih. To što su za politiku prema Rusiji u Obaminoj administraciji bile odgovorne prvenstveno žene, smatrao je namernim pokušajem da ga ponize. Licemerje zapada postalo je njegova opsesija i to se odražava u svemu što radi ruska vlast. Da li ste znali da je u delovima svoje deklaracije o aneksiji Krima skoro doslovno preuzeo odlomke iz deklaracije o nezavisnosti Kosova koju je podržao zapad? Ili da je napad na Kijev počeo rušenjem televizijskog tornja, kao što je NATO napao televizijski toranj u Beogradu 1999. godine?

Zašto Putin radi takve stvari?

Zato što želi da nas nauči pameti. Jer želi da nam kaže: učio sam od vas. Čak i ako to znači da radi upravo ono zbog čega nas mrzi. Te večeri u Sočiju izrazio je ogorčenje zbog poređenja aneksije Krima sa Hitlerovom aneksijom Sudeta 1938. Putin živi u istorijskim analogijama i metaforama. Oni koji su neprijatelji večne Rusije moraju biti nacisti. I zato je požurio da prikaže sukobe u Donbasu kao genocid. Putinova preterivanja postala su toliko ekstremna da više nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Postao je talac sopstvene retorike.

Da li je Putin besan čovek?

On stalno govori o izdaji i prevari zapada, bivših sovjetskih republika. Za vreme rata protiv Gruzije 2008. sastao se sa Aleksejem Venediktovim, glavnim urednikom Radio Eho Moskve, koji je bio jedan od poslednjih kritičkih medija u zemlji sve dok nije zatvoren prošle nedelje. Putin je pitao da li Venediktov zna šta je on Putin radio na svom prethodnom poslu. Gospodine predsedniče, odgovorio je Venediktov, svi znamo odakle dolazite. Znate li, rekao je Putin, šta smo radili sa izdajnicima na mom prethodnom poslu? Da, znamo, rekao je Venediktov. A znaš li zašto razgovaram s tobom? Jer si neprijatelj a ne izdajnik. Prema Putinovom mišljenju, Ukrajina je počinila najveći zločin koji se može zamisliti: izdala je Rusiju.

U špijunskim romanima Džona le Karea sve je vezano i sve zavisi od izdaje.

Treba napomenuti i da su zapadni mediji doprineli stvaranju lažne slike o Putinu. Prvo, kažu da je Putin korumpiran. To je istina. Ali objašnjava li to njegovu politiku? Putin je vođa nuklearne sile već 20 godina. On razmišlja u domenima istorije, izdaje i zlih namera. Za takvog čoveka, korupcija je samo instrument moći. Novac je Putinu možda bio važan kada je bio mlađi, ali više nije. Drugo, kažu da je Putin cinični kockar, prevarant. Putin je 2011. izjavio da je proteste protiv njega organizovala američka ambasada. Zapadni analitičari su govorili da je to propaganda, jer je Putin znao da to nije istina. Na toj večeri, postalo mi je jasno: on zaista veruje u to. Po njegovom shvatanju istorije, stvari se nikada ne dešavaju spontano. Ako ljudi demonstriraju, on ne pita zašto su na ulici? On pita ko ih je poslao? Kad mu budemo verovali na reč više nas neće iznenaditi. Ako pročitate njegov esej iz jula prošle godine, u kojem je napisao da su Ukrajinci i Rusi jedan narod i da nikada ne bi prihvatio antirusku Ukrajinu, saznaćete kakve su mu tačno namere. I treće, kažu da je Putin neko ko postupa isključivo na strateški i taktički način.

Ne verujete da se ponaša racionalno?

Priča se da je Putin nekoliko sati gledao Gadafijev kraj na televiziji. I da je njegova odluka da ponovo preuzme mesto predsednika od Medvedeva, što u početku nije bio deo plana, bila reakcija na to jer nije želeo da doživi isti kraj kao Gadafi, koga su ubili njegovi. Sa ciničnim, proračunatim ljudima moguće je pregovarati, jer žele neku korist za sebe. Ali čini se da se Putin radikalizovao otkad je ostario, možda čak i tokom izolacije dok je imao kovid. On je zapravo čovek sa misijom, a izbegavanje rizika više nije kategorija koja ga zanima. To možda zvuči kao „psihologizovanje“ Putina, ali on jeste pripadnik poslednje sovjetske generacije. Njegov posao kao agenta KGB-a je bio da brani i štiti Sovjetski Savez. Ali on i njegovi kolege agenti nisu mogli da zaštite tu zemlju. Sovjetski Savez se raspao preko noći bez rata, bez invazije. Putin i KGB nisu razumeli šta se dogodilo. Nisu uspeli u svojoj misiji. Mislim da on ima jak osećaj krivice.

Putin je u to vreme bio stacioniran u Istočnoj Nemačkoj.

Što stvari čini još zanimljivijim. Teško je razumeti svoju zemlju kada se dramatično menja i kada živite u inostranstvu. Spolja gledano, događaji deluju kao misterija, kao neka vrsta zavere koja je neshvatljiva. Ali ono što je doživeo i shvatio je nacionalna euforija u Nemačkoj kada je pao Berlinski zid, jer je on bio tamo. U svom eseju on piše da je podignut zid između Ukrajine i Rusije i da taj zid mora pasti. Kao takvo, ono što se trenutno dešava u Ukrajini u Putinovim očima je mirno ponovno ujedinjenje.

Zvuči tragično.

Tragedija je u tome što se dešava nasilna ponovna kolonizacija Ukrajine, a ne mirno ujedinjenje. Putin je zapravo nesrećan zato što ne razume kako svet funkcioniše. On zaista veruje da to nije rat, već specijalna operacija, jer ne može biti rata između jednog istog naroda. I nikada neće verovati onim ljudima koji mu govore da to nije istina. Putin sebe vidi kao oca ruske nacije. Možda on to i jeste, a možda i nije, ali jedno je jasno: on je nenamerno postao otac ukrajinske nacije. Upravo je aneksija Krima i Donbasa stvorila ukrajinski identitet, koji je ukorenjen u dva principa: protivljenju Rusiji i protivljenju Putinu. Sada se našao u situaciji kakvu poznajemo iz ruske književnosti, kada otac svom sinu kaže: ja sam te stvorio, ja ću te ubiti. Istovremeno, Putin uništava upravo taj ruski identitet o kojem stalno govori. Godine 2014. velika većina Rusa podržala je aneksiju Krima. Ali oni su bili samo publika, koja je aplaudirala dok se aneksija dešavala. Danas, ruski vojnici ne samo da ginu, već ubijaju i one za koje je sam Putin rekao da su im braća. I stanovništvo trpi pod sankcijama.

Da li je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski nekakav anti-Putin?

Putin utelovljuje Rusiju, ali u Ukrajini nikada nije postojao niko ko oličava tu zemlju. Pre dve nedelje, to je preraslo u borbu između dva čoveka. Postoji onaj čuveni snimak poslednjih trenutaka ukrajinskih graničara na Zmijskom ostrvu u Crnom moru, kojima je ruska mornarica zapretila ako se ne predaju, a oni su odgovorili: „Je..te se“. To me podseća na bitku na Brestskoj tvrđavi u otadžbinskom ratu Sovjetskog Saveza protiv nacističke Nemačke. Tokom 40 dana bili su pod opsadom Nemaca, ali su sovjetski vojnici odbijali da odustanu jer su se Hitlerove trupe okupile ispred Moskve. Sada Zelenski u Kijevu kaže: Mi smo ovde u ilegali. Mi ćemo braniti Kijev. I mi ćemo biti pobednici jer smo na pravoj strani. Mit o Sovjetskom Savezu i herojskoj borbi protiv nacista, zapravo, ne oličava Putin, već Zelenski.

Uloge su zamenjene?

Upravo tako. Putin je želeo da legitimizuje invaziju Ukrajine tvrdnjama da se Rusija još jednom mora braniti od nacista. Zbog toga stalno govori o denacifikaciji Ukrajine. U stvarnosti, međutim, predsednik Zelenski, koji je Jevrejin, pruža otpor nadmoćnoj sili.

Da li verujete da ruski narod podržava invaziju kao što je podržao aneksiju Krima?

Mnogo je Rusa kojima se ne sviđa ovo što se dešava i koji nisu nužno obožavaoci Putina, ljudi koji pate zbog korupcije i njegove represije, ali koji su do sada ćutali jer je situacija takva kakva jeste, i uvek je bila takva. Živeli su svoje živote, nije ih zanimala politika, a i šta bi uopšte bila alternativa Putinu? Pritom treba reći da ti Rusi takođe nisu uvek bili zadovoljni tretmanom zapada, a takođe ne bi bili srećni ni da Ukrajina uđe u NATO. Takva je Rusija. Ali ovo nije rat Rusa, ovo je Putinov rat. Svi te apolitične Putinove pristalice – koje klimaju glavom kada Putin kaže da Rusija mora ustati s kolena i biti ponosna – sada po prvi put postavljaju sebi najbolnije pitanje koje se može postaviti autoritarnom vođi: da li on zna šta radi? Da li je još uvek pri zdravoj pameti?

Postoje one fotografije Putina za beskrajno dugačkim stolom, daleko od drugih učesnika sastanka. Nedavno je prikazan sa savetnicima u Kremlju na početku invazije. Fotografije svakako ne mogu biti slučajnost, ali šta je Putinova poruka?

Čini se da u njegovom krugu postoji duboka opsesija kovidom. Pored toga, Putin je uvek bio smatran kao neko ko je daleko od svojih savetnika i političke elite. Oko njega vlada određena samoća, koja na neki način odražava samoću Rusije. Zbog toga ga ne brine izolacija Rusije, jer je i on lično sam. Takođe, sebe vidi kao jedinog koji zaista razume šta se dešava. Bio sam šokiran onim snimkom na kojem se vidi kako se sastaje sa ruskim savetom bezbednosti. Sve ove važne ličnosti koje očigledno nisu znale šta se od njih očekuje i osećale su se nelagodno, jer su naravno znale da nikada ne mogu da pokažu neslaganje, iako su neki od njih verovatno su zabrinute zbog autodestruktivnog puta kojim Rusija danas ide. A onda je usledila Putinova agresivna, ponižavajuća demonstracija dominacije, koja otvoreno pokazuje da on ne deli njihove stavove i da ga uopšte nije briga šta oni imaju da kažu.

Ali koja je bila poenta toga svega?

Želeo je da pokaže svetu da ti ljudi nisu bez krivice. Želeo je da podeli odgovornost. Tu smo videli još nešto: da je ruska elita možda još više iznenađena nego mi na zapadu. I mislim da je radikalni pristup američke vlade da svoje obaveštajne informacije učini javnim pomogao da se uništi Putinov narativ.

Kakav narativ?

Da je Rusija žrtva. Možete da kritikujete ukrajinsku vladu i odbacujete zapad, ali kada kažete da je Zelenski nacista, to nije samo apsurdno, to uništava intelektualne i moralne temelje sveta posle Drugog svetskog rata. Jedno od najvažnijih pravila je da se ne sme banalizovati nacizam. A on je prekršio je još jedno važno pravilo posle hladnog rata: Ne pričati o nuklearnom oružju. Oružje je tu, oduvek je bilo. Znamo da ga Rusija ima. Znamo da ga SAD imaju. Ali u poslednjih 30 godina političari su se složili da o njemu ne raspravljaju, a još manje da prete da će ga upotrebiti. Trećeg dana rata, kako je invazija posrnula, Putin je upravo to počeo da radi. Upozorivši da bi Ukrajina mogla da nabavi i upotrebi to oružje. To je brutalno, a i pomalo glupo: ako se nadate smirivanju situacije od strane zapada, treba da iznesete priču u koju će ljudi poverovati. Ali takve priče nema.

Da li je Putin toliko izolovan da bi mogao sam da pritisne crveno dugme?

Njegova izolacija mogla bi ga navede na bilo šta. S druge strane, situacija je toliko teška da bi mogao da krene putem Niksonove ludačke strategije.

Neko vreme, za vreme Vijetnamskog rata, američki predsednik Ričard Nikson navodno je imao strategiju da se trudi da izgleda toliko iracionalno i besno da bi možda čak upotrebio nuklearno oružje, sve u pokušaju da navede Severni Vijetnam da se preda. Kao što znamo, ta taktika mu nije uspela. S druge strane, Nikson je možda i bio malo van sebe – depresija, nesanica, alkohol.

Ne znam da li bi Putin ikada upotrebio nuklearno oružje. Slušao sam američkog Dejvida Petreusa na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, čoveka koji je predvodio nekoliko invazija. Znam kako se to radi, rekao je. Vojne vođe zanimaju samo kapaciteti. Iako to nije pristup s kojim se slažem, to je prilično racionalan način razmišljanja. Petreus je rekao da Putin ima sve potrebne kapacitete za invaziju, zbog čega je velika verovatnoća da će se za nju i odlučiti. Fiona Hil, koja je napisala sjajnu knjigu o Putinu, nedavno je rekla u jednom intervjuu: Putin će uraditi ono što kaže da će uraditi. To je, takođe, jedna od Putinovih poruka u video snimku sa Saveta bezbednosti Rusije: da li neko ozbiljno veruje u to da će me ti ljudi zaustaviti? Ljudi, inače, za koje se sigurno zna da ne gaje simpatije prema zapadu, već možda samo misle da postoje bolji načini da se Rusija bavi Ukrajinom nego da je uništi i ubije Zelenskog.

Analitičari veruju da je Putin iznenađen time što njegovi planovi nisu uspeli onako kako ih je prvobitno bio zamislio.

Zato što se Ukrajinci brane, a Zelenski je ostao u Kijevu. Putin mora da shvati da puka eliminacija Zelenskog neće staviti tačku na čitavu stvar. Ukrajinci koji žive na selu prkose ruskim vojnicima i viču im: Vratite se u Rusiju! Šta radite ovde? Vojnici ne znaju šta da im odgovore. I sankcije su ga iznenadile. Putinova slika zapada je nešto poput karikature. Kao da ga stanje na zapadu podseća na poslednje dane Sovjetskog Saveza. Nama se to desilo, sada su oni na redu. Oni se urušavaju. Putin je mislio da će Evropa pokušati da izbegne teške odluke. Sankcije su sve promenile. One menjaju svakodnevni život ruske srednje klase. Nekada su oni bili samo posmatrači, ali sada mogu da osete posledice Putinove politike iz prve ruke.

Ruska srednja klasa bi mogla da se radikalizuje, bilo protiv ili u korist Putina.

Za vreme pandemije dosta sam putovao. Ne postoji ništa depresivnije od tih praznih aerodroma. Danas, ljudi zbog rata izlaze na ulicu. Ukrajinci koji beže, Evropljani koji demonstriraju. A postoji i jedan snimak iz Moskve koji prikazuje ogromnu gomilu ljudi ispred Ikee, snimljen poslednjeg dana pre zatvaranja. Svi su krenuli poslednji put u kupovinu. Kupovina u Ikei deo je njihovog životnog stila, nešto što ih odvlači od autoritarne stvarnosti, baš kao i putovanja u Njemačku, skijanje u Kicbilu i leta na Mediteranu.

Bili su deo globalne srednje klase. Želeli su da žive lepo i putuju kao i svi drugi.

I odjednom, Rusija je kao ostrvo koje se odvaja od kopna i tone u okean. I niko ne zna da li postoji put nazad. Promene koje doživljavaju nisu trivijalne. Oni znaju da će za povratak na staro biti potrebno mnogo vremena, ako to ikada i bude moguće. To je razlika između pandemije i rata. Postojale su opravdane nade da će se, kada se pandemija završi stari život vratiti. Ali posle ovog rata doći će do spoznaje da ne postoji taj stari život. A Rusi? Teško da će moći da kažu da nije tako loše i da se ništa tragično nije dogodilo. Moglo bi da dođe do prekida vatre ili možda čak do mirovnog sporazuma, ali hoće li zapad ukinuti sankcije? Hoće li Evropljani zaboraviti da apoteke ovde u Beču nisu imale jod nekoliko dana? Naš svet se promenio. Nekada smo bili u posleratnom svetu, a sada živimo u predratnom dobu. To je promena koja se dešava u glavama ljudi.

Da li Ukrajinci treba da vode rat koji ne mogu dobiti?

Postoji harvardska studija o rezultatima asimetričnih ratova. Krajem 19. veka gotovo uvek je pobeđivala jača vojna sila. U drugoj polovini 20. veka vojno slabija strana pobedila je u 55 posto ratova. Da li je neko mislio da se Avganistan može odbraniti od SAD? Mislim da Ukrajinci ne mogu da izdrže na duge staze, ali isto tako mislim da je dugoročna okupacija Ukrajine nemoguća – zbog ustanaka koji su za očekivati i zbog ekonomskih troškova takve okupacije. To je strašni paradoks ovog rata za Putina: Jedino što je svet naučio proteklih nedelja jeste da Rusi i Ukrajinci ipak nisu jedan narod. To je situacija kao u 19. veku. Rusija kao klasična imperijalna sila i Ukrajina u antikolonijalističkoj borbi protiv nje. S druge strane, ako pratite ruski narativ ovoga rata, Ukrajinaca nema, jer su oni zapravo Rusi, dok su pravi neprijatelji nacisti i Amerikanci. Dakle, postoje samo Rusi i anti-Rusi.

U svom istraživanju dugo ste se fokusirali na odnos politike i demografije. Da li je to relevantno i u ovom ratu?

Apsolutno. Putin ima određenu demografsku fiksaciju. Od objavljivanja svog eseja prošlog leta, on je u nekoliko navrata rekao da bi, da nije bilo revolucije i da se Sovjetski Savez nije raspao, Rusija danas imala 500 miliona stanovnika. On smatra da su Rusiji potrebni muškarci i žene Ukrajine da bi preživeli u novom svetu. Pored toga, smatra se da je pandemija uzrokovala milion smrtnih slučajeva u Rusiji i da je natalitet u zemlji opao. Rusija je ogromna teritorija koja nastavlja da opada u smislu broja stanovnika. Dolazi, doduše, veliki broj radnih migranata, većinom iz centralne Azije, ali se slovensko jezgro zemlje smanjuje, zbog čega Belorusija i Ukrajina mogu da donesu svojevrsnu demografsku konsolidaciju. Ne radi se o teritoriji Ukrajine, već o ukrajinskom narodu.

Putin razmišlja u etničkom smislu?

Putin veruje da je Rusija civilizacija sama po sebi. Putin je započeo svoju karijeru kao sovjetski agent. On nije bio nacionalista u klasičnom smislu. Kažu da su na njega snažno uticali memoari generala Antona Denikina, jednog od vodećih oficira Bele armije, koju su boljševici porazili u građanskom ratu 1920-ih. U govoru u kojem je objavio rat Ukrajini, Putin je prvi put napao i rusko sovjetsko nasleđe. Lenjin je, kaže, bio taj koji je stvorio Ukrajinu. Bio je to govor jednog nacionaliste, antiboljševika.

Kako pretvoriti ovaj sukob iz toplog u hladni rat?

To će se na kraju desiti kada obe strane budu iscrpljene. Nažalost, nijedna strana trenutno nema koristi od završetka rata. Ako Putin popusti, gotov je. Dakle, on mora da eskalira akciju kako bi naterao Ukrajince na kapitulaciju. Za Ukrajince bi neutralnost i odricanje od članstva u NATO-u bila mogućnost. Ali problem je u tome što je jedina osoba sposobna da potpiše takav sporazum Zelenski, jer je on jedini legitimni lider Ukrajine, jedini koji se borio protiv Putina. Ali Zelenski je upravo čovek koji nikada ne bi potpisao takav sporazum. Čak i ako bi Ukrajinci prihvatili uslove Moskve, zapadne sankcije bi također morale da budu ukinute, a to će verovatno ići jako teško.

Da li je zapad zaista tako jak, kako se danas ponaša?

Odluke koje se donose su teže nego što bi čak i sam zapad ikada mogao da zamisli. Politički lideri su mogli da donesu te odluke jer imaju podršku birača. Ali koliko će to da potraje? Trenutno postoji određeni zamah, i to ne samo u Poljskoj i Češkoj, već i u dalekoj Italiji i Španiji. Jasno je da je Putin nešto pokrenuo. Sećate se onog tvita: Putin je u jednom danu uspeo da stavi tačku na švedsku neutralnost i nemački pacifizam.

Šta je tačno Putin pokrenuo na zapadu?

Solidarnost. I otpor.

Ipak, Evropa nastavlja da uvozi naftu i prirodni gas iz Rusije.

I uvoz nafte će se uskoro naći pod embargom. A gas? Zapad bi mogao to da zaustavi. Putin bi mogao to da zaustavi. Ukrajina bi mogla da digne gasovod u vazduh. Šta god da se desi, stvari nikada više neće biti iste. Otpor znači samo jednu stvar: nemate drugog izbora. Tako je kako je. I ne znamo gde će nas ovakva situacija odvesti.

Odluke koje je donela Evropa su možda u velikoj meri vođene strahom. Takve odluke uglavnom nisu ispravne, zar ne?

Naravno da strah igra ulogu. Postoje dve vrste pretnji. Jedne dolaze od ljudi, a druge od prirode. Putinova moć mobilizacije ljudi veća je od moći klimatskih promena.

Zato što je lakše prepoznati neprijatelja.

Ova kriza je uništila nekoliko stereotipa. Nemci su se odrekli dve svete krave. Severni tok 2 je simbol nemačkog merkantilizma, a pacifizam simbol nemačkog moralizma. Čak su i stereotipi o istočnoj Evropi nestali, jer se on odjednom polomio da primi izbeglice. A sve se to dešava jer postoji neprijatelj koji se može prepoznati. Poljska vlada nije naglo postala demokratskija u posljednje dve nedelje, ali je shvatila da prava pretnja njenom suverenitetu ne dolazi iz Brisela, već iz Moskve.

Šta je sa Sjedinjenim Državama?

Mislim da snažne sankcije SAD imaju manje veze sa spasavanjem Ukrajine. Američka reakcija je više strateška nego emotivna. Uvođenjem sankcija žele da spasu Tajvan pokazujući Kini koja bi bila cena ako interveniše tamo.

Kako će Putin završiti? Rusi nisu poznati po tome da su posebno buntovni.

Ljudi umiru. To važi i za Putina. Promene će biti toliko značajne da će režim morati da se promeni da bi opstao. Isto važi i za Evropu. Naša ekonomija će se promeniti, kao i naše razumevanje slobode i demokratije. Mediji su se već promenili da bi se borili protiv dezinformacija koje dolaze iz Rusije. To će imati posledice.

Kako mislite?

Zabranili smo Russia Today i druge medije. Postaćemo manje tolerantni.

Izdali smo slobodu mišljenja?

Moguće. Zbog pandemije i ovog rata, država opet igra veću ulogu. U pandemiji je socijalna država bila ta koja je brinula o svojim građanima i održavala ih u životu. U ovom ratu, bezbednosna država ne samo da štiti svoje građane, već bi od njih mogla nešto i da zahteva: Na primer, da budu spremni na žrtvu. Moj prijatelj radi u jednoj od najvećih biznis škola. Rekao sam mu: sve čemu podučavate studente je beskorisno, podjednako kao što su studije socijalizma bile 1990. Svet globalizacije i slobodne trgovine, u kojem je ekonomija težila samo krajnjem rezultatu, bez zanimanja za politiku, prestaće da postoji. Ne znamo šta će biti u Rusiji posle Putina, niti u Evropi, koja je trenutno u romantičnoj fazi. Ali ne bi trebalo da pravimo iste greške kao 1989. Tada smo mislili da će se istok dramatično promeniti, ali ne i zapad. Sada će se Rusija dramatično promeniti. Ali i mi ćemo.

Der Spiegel, 17.03.2022.

Prevod N1, 19.03.2022.

Peščanik.net, 21.03.2022.

UKRAJINA