- Peščanik - https://pescanik.net -

Dragoljub Todorović – intervju

“Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i EU u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda” – napisao je na str. 211. Piščevih zapisa 1999. – 2000. Vreme zmija, o Albancima, akademik Dobrica Ćosić.

Knjigu je izdao beogradski Službeni glasnik, a kao urednici izdanja potpisani su Slobodan Gavrilović, Ana Ćosić-Vukić i Gojko Tešić. Zanimljivo je da je Gavrilović, koji u ovoj rečenici ne vidi ništa sporno, član Glavnog odbora Demokratske stranke, dok je Gojko Tešić predsjednik Komisije za kulturu DS-a. Ana Ćosić-Vukić je kćerka “oca nacije”.

Predsjednica Komiteta pravnika za ljudska prava, Biljana Kovačević Vučo i predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, Sonja Biserko, podnijele su krivičnu prijavu protiv Dobrice Ćosića zbog djela “širenja rasne, međunacionalne i verske mržnje”. Čaršija je, logično, odmah stala u odbranu “pogonskog kalemara”, kako ga je svojevremeno nazvao Miodrag Bulatović. Osim izdavača, Udruženja književnika Srbije, Svetozara Stojanovića, Jagoša Đuretića, u Gedžinu odbranu je skočio uvijek spremni Emir Kusturica, upozoravajući da su “naši krivolovci Dobrici Ćosiću namenili odstrel”.

“Njihov cilj nije jedino on; na meti su predsednik Tadić, ministar Jeremić i svi oni koji nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije. U ovoj podloj kampanji učestvuju isti ljudi i mediji koji za neprijatelje nepogrešivo uzimaju one koji su učinili dobro i veliko za našu zemlju.”

Za razliku od Nemanje Kusturice, niko od zvaničnih državnih organa do sada nije reagirao.

Beogradski advokat Dragoljub Todorović kaže da ga ne iznenađuje ćutanje tužioca.

Dragoljub Todorović: Verujem da će prijava biti ili odbačena ili tužilac uopšte neće reagovati. Ako, pak, tužilac prijavu odbaci, onda Biljana Kovačević Vučo i Sonja Biserko nemaju pravo da nastave dalje. Međutim, bez obzira na odluku, mislim da je podnošenje krivične prijave protiv Dobrice Ćosića korisno za javnost.

Tamara Nikčević: Zbog čega je korisno?

Dragoljub Todorović: Zato što mislim da je bilo krajnje vreme da se tako nešto stavi na dnevni red. Skrenuta je pažnja, o tome se vode javne polemike… Po svemu što je do sada radio ili pisao, Dobrica Ćosić je trebalo da, u najmanju ruku kao Momčilo Krajišnik ili Nikola Šajinović, odgovara u Haagu.

Tamara Nikčević: Zašto da odgovara?

Dragoljub Todorović: Zbog svega onoga što je radio u poslednjih dvadesetak godina. Danas u Srbiji postoje dve dominantne opcije: komunistička i nacionalistička. Obe su konzervativne, protiv Zapada, Amerike, zapadnog sistema, protiv svih naših suseda… Kombinacija te dve opcije daje treću, nacionalsocijalističku. E, to je Ćosić!

Tamara Nikčević: Kada govorimo o krivičnoj prijavi, oni koji brane Dobricu Ćosića kažu da je ona atak na umjetničku slobodu pisca. Da li je ovdje riječ o umjetničkim slobodama? Pitam Vas kao advokata.

Dragoljub Todorović: “Umetnička sloboda” je jedan narod nazvati talogom?! Ćosić nije samo pisac, nego i bivši šef države. Osim toga, Vreme zmija nije roman, nego politička knjiga u kojoj on govori o stvarnim događajima, imenima i ljudima. Ne skriva ništa! Izuzev traga mržnje prema jednom narodu, u toj knjizi nema traga bilo kakvog umetničkog sredstva, aluzije, metafore… Ćosić samo nastavlja.

Tamara Nikčević: Šta nastavlja?

Dragoljub Todorović: Huškanje, mržnju…

Tamara Nikčević: Vidjeli ste ko je sve ustao u odbranu Dobrice Ćosića…

Dragoljub Todorović: Svi su ustali u odbranu “oca nacije”. Ne postoji niti jedno ime koje je tu zalutalo.

Tamara Nikčević: Da li je tu “zalutao” predsjednik Boris Tadić? U Utisku nedelje na TV B92, predsjednik je rekao – parafraziram – da dugo poznaje Dobricu Ćosića, ali da nikada od njega nije čuo bilo šta uvredljivo protiv bilo kog naroda.

Dragoljub Todorović: Izjava predsednika Tadića je u najmanju ruku uvredljiva. Ako nije vređao, huškao i omalovažavao sve susedne narode, šta je, tokom poslednjih dvadesetak godina, drugo radio Dobrica Ćosić?! Jeste li čitali Ćosićev predgovor knjizi Nikole Koljevića?

Tamara Nikčević: Naravno!

Dragoljub Todorović: To je tekst na pedeset šest strana. Znate, kada ne bismo govorili o Srbiji, morate priznati da bi bilo krajnje neuobičajeno to što jePolitika Ćosićev predgovor prenela u celosti, od slova do slova. Kao što ste mogli da vidite, Dobrica bi, da može, ovoga momenta ponovo zapalio Bosnu i otpočeo rat.

Tamara Nikčević: Zašto “ponovo”?

Dragoljub Todorović: Kada je krenuo rat u Bosni, Ćosić je bio predsednik Savezne republike Jugoslavije. Rat je krenuo čišćenjem rubnih delova granice Bosne i SRJ.

Tamara Nikčević: O čemu govorite?

Dragoljub Todorović: O Sjeverinu 22. oktobra 1992.; o Štrpcima 27. februara 1993.; o velikom pogromu muslimanskog stanovništva u Bukovici; o avgustu 1992. kada je Čeko Dačević blokirao Pljevlja, topovske cevi su bile uperene na grad, a lokali muslimana porušeni; o trenutku u kom je pretila kristalna noć… Govorim o naredbi Generalštaba da svi oficiri Jugoslovenske narodne armije srpske nacionalnosti, poreklom iz Bosne, ostanu u BiH. Posle Daytona, vratili su se u Jugoslaviju. Srbija i Jugoslavija su bosanske Srbe snabdevale oružjem, oruđem, starešinskim kadrom, novcem, municijom… Oficiri JNA su ovde dobijali plate, u Srbiji imali rezervni položaj, lečili se na Vojnomedicinskoj akademiji… Srbi iz Bosne su bili živa sila. Sve ostalo je vodila Srbija i Jugoslavija na čelu sa Slobodanom Miloševićem i Dobricom Ćosićem.

Tamara Nikčević: Kakva je odgovornost…?

Dragoljub Todorović: Ogromna! Preko Fonda za humanitarno pravo zastupao sam oštećene u slučaju Štrpci. Postoji dokumentacija da je Železnica Jugoslavije, mesec dana pre, 28. januara 1993., znala da će se u Štrpcima dogoditi otmica. Osim Železnice, sa tim je bilo upoznato državno, vojno i političko rukovodstvo Srbije i Jugoslavije. Samim tim i Dobrica Ćosić. Sve je to dokazano.

Tamara Nikčević: Gdje je dokazano?

Dragoljub Todorović: Tokom sudskih procesa. U predmetu Štrpci je dokazano da je otmicu muslimana organizovao Milan Lukić. Zna se tačno ko je sve bio prisutan. Osuđeni Nebojša Ranisavljević je dao dokumentovano priznanje, opisao detalje… Na osnovu pravosnažne presude i izvedenih dokaza, kao i iskaza pojedinih svedoka, Fond za humanitarno pravo je podneo prijavu protiv svih koji su odgovorni ili su znali za taj zločin, uključujući Ćosića. Taj proces je u toku.

Tamara Nikčević: Ponovo Vas pitam: o kakvoj vrsti odgovornosti tadašnjeg predsjednika SRJ je riječ?

Dragoljub Todorović: Ćosićeva odgovornost je identična Šainovićevoj u Haagu. Naime, Šainović nikoga nije ubio, ali je, kao Miloševićev poslušnik, koordinirao akcijama. Ćosić je bio gazda, šef…

Tamara Nikčević: Kako to mislite – šef? Zar to nije bio Milošević?

Dragoljub Todorović: Ćosić je bio šef države. Milošević ga je smenio zato što je počeo da se koristi svojim ovlašćenjima. U oktobru 1992., sa Franjom Tuđmanom je delio Bosnu, sa njim dogovarao raseljavanje stanovništva.

Tamara Nikčević: Govorite o takozvanom “humanom preseljenju”?

Dragoljub Todorović: Naravno. U intervjuu Miloradu Vučeliću 1991. Ćosić govori o humanom preseljenju. Ćosić je stvorio i kao lidere promovisao Radovana Karadžića, Jovana Raškovića, Nikolu Koljevića, sve ratne vođe. On ih je doveo na vlast. Ćosić to priznaje.

Tamara Nikčević: I njegova supruga, Božica Ćosić, jednom je rekla da su “sve partije nastale u našoj kući”.

Dragoljub Todorović: I jesu. On ih je stvarao, radio na srpstvu njihovih lidera. U to vreme se pričalo da su u bivšoj Jugoslaviji, pa tako i u Bosni i Hercegovini, Srbi bili ugroženi. To nije tačno! Vidite: od 1968. do 1972. studirao sam u Sarajevu i vrlo dobro pamtim neke stvari. Na Koševu je u to doba bilo više navijača Zvezde nego Sarajeva; na relaciji Beograd – Sarajevo postojala su tri leta dnevno, a dva nedeljno do Zagreba; srpski glumci su igrali u filmovima Šibe Krvavca, Bate Čengića, Mirze Idrizovića; Mića Orlović je vodio priredbe, beogradski pevači na festivalima osvajali prve nagrade; Rajko Petrov Nogo je recitovao na belom konju ispred Narodnog pozorišta, pevala je Neda Ukraden… Nikada nisam osetio bilo kakvu netrpeljivost.

Tamara Nikčević: Oni, vidite, jesu.

Dragoljub Todorović: Ko je osetio?! Sarajevo je bilo čudo od grada, otvoreno, široko… Ne znam kako je danas. Tu sam upoznao Maka Dizdara, Izeta Sarajlića, Derviša Sušića, Orahovca, Šibu Krvavca… Profesori Pravnog fakulteta su bili velika gospoda. Mustafa Kamarić, Kamhi, Stajić, profesor Nedo Zec, Vlado Jokanović iz Mlade Bosne… U hotelu Evropa sam popio prvu kafu u životu… Jugoslavija bila moćna, lepa zemlja. Te crkve, sinagoge, džamije, katedrale… BITEF, FEST, Pulski festival… Sve su uništili.

Tamara Nikčević: Ko je uništio?

Dragoljub Todorović: Mi, Srbi, JNA, Milošević, Dobrica Ćosić.

Ćosić je konzervativan, nacionalista, ali, istovremeno, i predstavnik seljačkog, agrarnog komunizma. Bliži je Pol Potu nego Staljinu. Svojevremeno je kazao da je u Drugi svetski rat otišao zbog srpskih seljanki, kako bi popravio njihov položaj. Njegova najveća želja je bila da bude predsednik kolhoza u Velikoj Drenovi… Znate, Petefi je na barikadama govorio stihove, Che Guevara je bio lekar, pa je otišao u šumu… A Ćosić popravlja položaj seljanki! Bio je protiv samoupravljanja, koje je neka vrsta akcionarskog društva, protiv tehnike, automobila, protiv naočara za sunce… U knjizi o Mići Popoviću pisao je eseje protiv automobila; pisao je o američkoj podmornici koja dolazi da “ubija evropske narode”, protiv nameštaja Jugodrveta…

Tamara Nikčević: Zašto?!

Dragoljub Todorović: Zato što je bio ortodoksni komunista, tipičan predstavnik srpske konzervativne, udbaške struje.

Kada je Tito počeo da puši Tompus, nosi naočare za sunce, uči engleski, da igra Valcer sa engleskom kraljicom, da se ponaša kao zapadni državnik, Dobrica je bio užasnut. Tito je voleo žene, umetnost, počeo da poziva svetske zvezde – Sofiju Loren, Ginu Lollobrigidu u Jugoslaviju, udvarao im se, učio manire… E, to nije moglo! Moraš da budeš kolhoznica, seljanka…

Tamara Nikčević: U Knjizi o Ćosiću napisali ste da je “Dobrica Ćosić bio čovek od najvećeg povjerenja Aleksandra Rankovića. Spajali su ih i povezivali identični pogledi na svet”. Šta tačno pod tim podrazumijevate?

Dragoljub Todorović: Ćosić je tipičan rankovićevac. Tvrdi da se Jugoslavija raspala 1966. na Brionskom plenumu, padom Aleksandra Rankovića. Zajednička im je rigidnost, unitarizam, centralizam, politika “čvrste ruke”, zalaganje za apsolutnu dominaciju Srbije u jednoj multietničkoj državi kakva je bila Jugoslavija… Otuda njihovo zalaganje za princip “jedan građanin jedan glas”. Sa Rankovićevom dozvolom, Ćosić je išao na Goli otok…

Tamara Nikčević: Navodno, da bi o tome pisao knjigu koja nikada nije objavljena.

Dragoljub Todorović: Nije išao zbog knjige…

Tamara Nikčević: Zbog čega je išao?

Dragoljub Todorović: Dobrica Ćosić je na Golom otoku saslušavao zatvorenike. Postoje svedočenja… Miluša Jovanović, sestra Arsa Jovanovića, koja je bila zatočenica na Golom otoku, u jednoj emisiji na Radio Beogradu, početkom devedesetih je ispričala kako je Ćosić od nje tražio da revidira. Rekla je kako se pojavio u kratkim, belim pantalonama i slamnatom šeširu, kako je šetao dok su one, prljave i izmučene, tucale kamen. “Zašto je toliko teško reći – revidiram?!” – pitao je. Ćosić je u Petrovoj rupi video Stevana Mitrovića, kao i svog bivšeg profesora Adolfa Štumfa, koji nije smio da ga pogleda u oči. Video je špalir, “toplog zeca”. Svaki normalan i moralan čovek koji je video šta se tamo radi, kako se ljudi muče i zlostavljaju, podneo bi ostavku, obavestio bi o tome domaću i svetsku javnost…

Tamara Nikčević: Ćosić je, kaže, o tome obavijestio Rankovića i Kardelja.

Dragoljub Todorović: Njih je obavestio?! A oni nisu znali?! Haj’te molim vas! Lično mu je Ranković dao odobrenje da ide tamo. Za njega je bio neraskidivo vezan. Vidite šta je radio nakon Brionskog plenuma. Titu je napisao pismo u kome mu preti…

Tamara Nikčević: Kako je prijetio Titu?!

Dragoljub Todorović: Direktno! Kaže – Srbija neće zaboraviti smenu Rankovića. Iz tog pisma se jasno vidi da je Ranković spremao puč i da je Ćosić bio jedan od UDBA-inih zaverenika protiv Tita.

Tamara Nikčević: Poznato je da je Ćosić protestirao protiv smjene šefa jugoslavenske UDBA-e. Zanimljivo, to nije učinio nakon pada Milovana Đilasa. Kaže da je “jedanput” prisustvovao Đilasovom suđenju…

Dragoljub Todorović: U pravu ste. Kaže – “jednom”, ali izostavlja da je to suđenje i trajalo jedan dan. Vladimir Dedijer je napadao kasnije Ćosića i Jaru Ribnikar što su prisustvovali tom suđenju. Slala ih je partija. U sudnici su bili po zadatku.

Tamara Nikčević: Da, ali zar nije čudno da pisac protestira protiv smjene šefa zloglasne tajne policije, a da to ne čini povodom hapšenja najznačajnijeg jugoslavenskog komunističkog disidenta?

Dragoljub Todorović: Nije čudno. Rekao sam vam da je njegova veza sa Rankovićem bila neraskidiva i trajna. Ćosić je iz Rankovićevog crpeo svoj autoritet. Po Rankovićevom nalogu je 1956. išao u Mađarsku, a onda UDBA-i podneo izveštaj o onome što je video. Tu sam se, kaže, afirmisao, pa me je Tito imenovao za člana Komisije za izradu programa SKJ. U svojoj knjizi sam citirao Ćosićev dnevnik o mađarskoj revoluciji, iz koga se jasno vidi da je bio na strani intervencionista. Kasnije je išao sa Titom, bio na Galebu…

Tamara Nikčević: Da, to je poznato. Međutim, Ćosić tvrdi da se još 1945., vidjevši komuniste kako osvajaju Dedinje, u njemu rodio otpor prema komunističkom sistemu, što je bilo sjeme buduće “antititoističke opozicije”.

Dragoljub Todorović: Ćosić je lažov!

Tamara Nikčević: Koliko sam shvatila, Dobrica Ćosić to ne smatra manom. Naprotiv! Kaže: “Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije.”

Dragoljub Todorović: Ćosić je težak lažov. Pa, videli ste Goli otok! Što se tiče “antititovske opozicije”, niko kao Ćosić nije glorifikovao Tita! Pogledajte predgovor koji je napisao za Titovu knjigu o 1941. Teško da je iko ikada napisao takav panegirik! Do pada Rankovića, Ćosić je bio veliki titoista. A kada kažete “antititoistička opozicija”… Pogledajte pismo Živoradu Stojkoviću u kome Ćosić kaže da je “od udbaša saznao kako me ogovaraju ovi iz Simine 9A”.

Tamara Nikčević: Šta to znači, kakva je to poruka?

Dragoljub Todorović: To znači da je, kao “antititoistička opozicija” i “disident”, imao stalne kontakte sa UDBA-om. Za njega je ona ideal, pojam idealne vlasti. A Ćosić je opsednut vlašću. Nakon govora 1968., nastojao je da uspostavi nekakav paralelan sistem vlasti, stvarao organizacije…

Tamara Nikčević: Kakve organizacije?

Dragoljub Todorović: Kružook iz Simine 9A, Srpska književna zadruga, Srpska akademija nauka i umetnosti, Odbor za odbranu misli i slobode izražavanja, časopis Javnost… Organizovao rušenje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu… Sve su to bili centri paralelne vlasti.

Tamara Nikčević: Na koji način je Ćosić vladao pametnim i obrazovanim ljudima u svim tim institucijama, kako se nametnuo?

Dragoljub Todorović: Pomoću UDBA-e. Upamtite: od 1945. godine do danas, izuzev u periodu Marka Nikezića, tajna policija je u Srbiji bila glavna vlast. Bili su jači od partije, od države… Ćosić je to koristio.

Tamara Nikčević: Zašto je UDBA imala takvu moć?

Dragoljub Todorović: Postoji pesma Jove Jovanovića Zmaja, koji je živeo u Novom Sadu: Iz Srbije pitaju nas/ Šta rade Mađari./ U miru su, a kod vas/ Šta rade žandari? To je taj žandarski, udbaški mentalitet. Srbi vole priče o tajnoj policiji, službama, zaverama, prisluškivanjima… Ćosić je tipičan primer. A kada me pitate kako se nametnuo, morate da znate da je većina tih “disidenata”, “antititovaca” bila jako potkupljiva. Mića Popović je još kao student imao izložbu sa 150 radova u Cvijeti Zuzorić; to nisu imali Lubarda, Aralica, Gvozdenović, Sokić, Tabaković… “Siminovci” su bili državni disidenti.

Tamara Nikčević: Šta to znači?

Dragoljub Todorović: Golicali su po tabanima. Bili su sekta koja je mogla da napada sve osim najveću vlast. Uživali su u privilegijama koje su imali. Borislav Mihajlović Mihiz je postavljen za upravnika biblioteke Matice srpske u Novom Sadu, bio umetnički direktor Avala filma i Ateljea 212… Koji su oni disidenti?! Svi su kasnije dobijali komunističke Sedmojulske nagrade. Ili kasnije Memorandum… Prostom analizom teksta se može dokazati da je u pisanju tog dokumenta učestvovao Dobrica Ćosić.

Tamara Nikčević: Kako to dokazujete? Ćosić poriče da je učestvovao u pisanju tog “nedovršenog dokumenta”.

Dragoljub Todorović: Recimo, u Memorandumu, kao političkom tekstu, koristi se vojna terminologija. “Mobilisanje” je Dobricin termin. Tasa Mladenović u svojoj knjizi kaže da je “normalno” to što je Ćosić pisao jedan tako “važan dokument”. Uostalom, tamo su sve njegove ideje – od teze o Srbima kao “dobitnicima u ratu, a gubitnicima u miru” do najave “humanog preseljenja”. Sve je tu! Kao i Moljevićev tekst, Memorandum je program velike Srbije, program buduće velikosrpske agresije. U toj agresiji na bivše jugoslovenske republike, “disidenti” su želeli da isprave “nepravde” Prvog i Drugog svetskog rata. Iza svega je stajao zli duh srpskog naroda, ideolog svih naših zločina, Dobrica Ćosić.

Tamara Nikčević: Poslije svega što je učinio ili napisao, zašto Ćosić danas ima toliki utjecaj?

Dragoljub Todorović: Eh, zašto?! Nažalost, današnja Srbija predstavlja trijumf politike Dobrice Ćosića. Pa, predsednik Tadić ne krije da se konsultuje sa Ćosićem! Dobrica mrzi Zapad, mrzi NATO pakt, mrzi druge narode, mrzi “drugu” Srbiju, mrzi… sve! Kada je nedavno bio u poseti Beču, austrijski predsednik je Borisu Tadiću rekao da Srbija neće moći u EU ako prethodno ne postane članica NATO pakta. A vidite šta oni danas pričaju o NATO-u?! Tokom obeležavanja desetogodišnjice NATO intervencije na SRJ, da li ste u bilo kom mediju, uključujući B92 i Borbu, čuli jednu jedinu reč o zločinima koje su srpske snage bezbednosti počinile nad albanskim stanovništvom?!

Tamara Nikčević: Nisam.

Dragoljub Todorović: Naravno da niste! Da li je neko rekao šta je prethodilo intervenciji?! Nije! Da li ste čuli nešto o albanskim žrtvama, ženama i deci, o egzodusu 800.000 ljudi, o osam hiljada leševa koji su prevoženi u hladnjačama i nađeni u Batajnici?! Niste! Zastupao sam porodice žrtava u predmetu Suva Reka i Podujevo. U Podujevu su pripadnici regularne jedinice MUP-a, Škorpioni,upali u dvorište i pobili žene i decu od dve do devet godina, njih četrnaestoro. To je utvrđeno.

Tamara Nikčević: Gdje je utvrđeno?

Dragoljub Todorović: Na našem sudu. Sud za ratne zločine je jedina svetla tačka Srbije… U Suvoj Reci, policajci iz stanice policije su uzeli 48 žena i dece porodice Beriša, ubacili ih u kafić i pobili. Bio sam zastupnik u šesnaest predmeta po optužnici za ratni zločin i ne mogu da vam opišem šta sam sve video i čuo. O tome se ne govori. Znate, okupacija Sarajeva je bila užasna sramota i mrlja na licu Francuske, predsednika Miterranda, Butrosa Galija i cele međunarodne zajednice. Oni su dozvolili da u srcu Evrope, na kraju dvadesetog veka, jedan grad tri i po godine bude bombardovan! NATO je tada trebao da interveniše, da ne okleva, da se umeša u sukob. Ko zna šta bi sve bilo izbegnuto… Nemojte pogrešno da me razumete: žao mi je što je ovde poginula jedna nedužna devojčica, mala Milica Rakić… Ali, zar ne mislite da je sramota da se ovde ne pomene niti jedna albanska žrtva, bošnjačka, hrvatska… To je morao predsednik Tadić da pomene. Čuli ste šta je rekla Angela Merkel u sinagogi u Berlinu! To je državnička odgovornost. Govorila je o zločinima i nijednom, kao što to čini naš predsednik, nije pomenula to “ali”. Da, činili smo zločine, ali… Nema “ali”!

Tamara Nikčević: Vidite li nekoga ko će biti sposoban da tako nešto kaže?

Dragoljub Todorović: Ne vidim. Takvoga neće biti sve dok Dobrica Ćosić i njegovi epigoni budu suvereno vladali Srbijom. Politika predsednika Tadića i ministra Jeremića predstavlja kontinuitet sa politikom Vojislava Koštunice i Slobodana Miloševića. Iznad svih je Dobrica koji od Srbije hoće da napravi izolovano ostrvo. Niko nam ne valja, samo smo mi dobri i treba da se međusobno pomirimo! Svi! Danas ispred Moskve možete videti da zajedno sede IB-ovci i njihovi islednici, četnici i partizani, dželati i žrtve… Pomirili su se.

Tamara Nikčević: Šta je, po Vašem mišljenju, zajednički imenitelj tog pomirenja?

Dragoljub Todorović: Nacija pre svega! Zajednička im je i mržnja prema Zapadu i Americi. Na protestu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, Koštunica je, zajedno sa rediteljem Emirom Kusturicom, sa bine indirektno pozvao građane da zapale Američku ambasadu. Više nego ikada ranije, Srbija je danas antimoderna, antizapadna i tu nema spasa. Ona je jedina zemlja na svetu u kojoj se slavi kvisling, Milan Nedić. Znate, Nedić je imao kombi, mini gasnu komoru – nedavno je uPolitici objavljena ta fotografija – u koji je ubacivao Jevreje i vozio ih po Beogradu dok se ne podave. Nosio sam se mišlju da gradonačelniku Beograda, Draganu Đilasu, predložim da nekako pronađe taj kombi, aktivira ga i u njega ubaci Rome kojima je ovih dana srušio kuće i isterao ih na ulicu. A onda bismo mogli i “Šiptare”, pa sve ostale koji nam ne valjaju. Eto, to je taj kobni zli duh “oca nacije”!

BH Dani, 17.04.2009.

Peščanik.net, 19.04.2009.