- Peščanik - https://pescanik.net -

Istina iz lavora

Foto: Geheugen van Nederland/Wikimedia Commons

Slavilo se i pucalo: Konstrakta je u finalu. Umetnica je oprala ruke i završila pesmu/recitaciju pitanjem – i šta ćemo sad? Zaista, šta ćemo? Radoznali čitalac, već dugo strasni gledalac evrovizijskog takmičenja za najbolju pesmu kontinenta, sleže ramenima. Oduvek je na tom takmičenju bilo politike, ali se sada prvi put zemlje nadmeću u pevanju dok se na kontinentu vodi politika drugim sredstvima iliti – rat. U Srbiji se pucalo od radosti (zbog Konstraktinog uspeha); u Ukrajini se puca da se ubije.

Imalo bi smisla da Konstrakta pobedi. Njeno pranje ruku, mimo smisla same pesme, simbolično je samo po sebi. Jeste, u tom biblijskom, novozavetnom – ako baš hoćete: pilatovskom – smislu. Radite šta god hoćete, mi s tim vašim ratom nemamo ništa, kao da u ime ostatka Evrope govori Konstraktin performans s lavorom. Ako se tako gleda na čitavu stvar, onda ima smisla i to što Konstraktina poruka stiže pravo iz Srbije. Ako je neko naučio da se pravi lud i žmuri na zločine, onda su to žitelji Srbije.

Buni se čitalac: nije Konstraktina pesma o tome. Znam, to i kažem. Umetnica je oprala ruke, kao što su to pre nje kolektivno uradili žitelji Srbije. I kao što danas zajedno sa njom to radi čitava Evropa. Zašto bismo zamerili evropskim zemljama što pevaju iz sveg glasa dok na istoku kontenenta sviraju meci i zvižde granate? Jer, na scenu je izašla i sama Ukrajina, njen Orkestar Kaluš, istina, sa sasvim pristojnom pesmom, jednom od najboljih na takmičenju. Ako pobede, šteta je što neće pobediti zbog „Stefanije“.

Kako Ukrajina tako i Moldavija. Moldavski Zdob şi Zdub je doneo čistu sreću na pozornicu. Koga ne mrzi, neka pogleda i spot za pesmu „Voz“. Sve će mu biti jasno i sasvim poznato. Stvar je naravno u tome što je i Moldavija na vratima rata. Kako Moldavija, tako i Finska i Švedska, zbog svojih aktuelnih odluka da uđu u Nato. Kako ove zemlje, tako je i Poljska – i ona je stigla do finala (iako nije jasno zašto, ako se računaju samo pesme) – u sve zategnutijim odnosima s Rusijom.

Da ne zaboravimo, ni slučajno, Izrael. U ratu uglavnom niskog intenziteta Izrael je već decenijama. Izraelski vojnici bez milosti seju smrt u okupiranim oblastima. Ali izraelski takmičar, krajnje ironično, sav u belom (kao i naša Konstrakta), ipak neće pevati u finalu. Ne samo da su pevali u finalu, njegovi sunarodnici su i pobeđivali, pa je takmičenje bilo dva puta u Jerusalimu i jednom u Tel Avivu, na svake dve decenije, 1979, 1999. i 2019. Dakle, Evrovizija ima iskustva s pevanjem u ratnim zonama.

Ukrajinci priželjkuju pobedu. Da obodre svoje sunarodnike kod kuće, kažu iz Kaluša. Ali, već su jednom Ukrajinci u gotovo pa ratnim okolnostima 2016. pobedili na Evroviziji. Jamala je tada pevala o Krimu, o deportaciji krimskih Tatara 1944, po Staljinovom naređenju. A evo gde je Krim, da ne pominjemo Tatare, ove 2022. Takođe Ukrajinka Ruslana pobedila je 2004, ali to su bila neka druga vremena. Danas pak i Ruslana radi sve da obodri svoje sunarodnike i prizove druge narode da pomognu Ukrajini.

Kada se Evrovizija postavi u ovaj ratni kontekst, pored Konstraktine pesme ponajviše smisla, ali na drugačiji način, ima pesma takmičarke iz Holandije. S10, kako se zove, to jest Stien den Hollander, otpevala je „Dubinu“ – pesmu o depresiji od koje i sama boluje. Pesma je odlična, pored toga što temom i odsustvom radosti iz nje savršeno odgovara tekućim okolnostima. Prikladan je bio i nastup predstavnice Severne Makedonije – bes i ljutnja izbijali su iz nje sve vreme.

Da li ja to hoću da kažem da nije primereno što se takmičenje za najbolju pesmu Evrope održava kada jedan deo kontinenta gori u ratnom plamenu? Nemam jasan stav o tome. Ovogodišnja Pesma Evrovizije liči mi na vest da će u Nemačkoj gledati da smanje potrošnju gasa tako što će se voda u otvorenim bazenima preko leta grejati do temperature dva stepena manje od uobičajene. Žitelji Nemačke spremni su da polože tu žrtvu.

Izuzev Čehinje, koja je jedina, ako sam pažljivo gledao, nosila majicu s natpisom NO WAR, nije bilo u prve dve večeri takmičenja jakih protivratnih poruka. Uzdržani su bili i pevači i voditelji i publika. Kada se prisetimo jakih aktivističkih poruka i u svakom smislu ispravnog angažmana za prava gay osoba, ova reklo bi se vojnički disciplinova uzdržanost da se ništa ne kaže o ratu i protiv rata pomalo zbunjuje. Kao da se htelo da se ne povrede Rusi, iako su uredno i s dobrim razlogom izbačeni s takmičenja.

Ali, kada se pogleda kako takmičenje teče, mogao je mirno da učestvuje i neko iz Rusije. On ili ona jednako bi disciplinovano držali jezik za zubima, i otvarali usta samo kada treba da pevaju.

Pošto opere ruke, umetnica ih podigne i okrene ka publici, prvo dlanove pa nadlanice. Kao da hoće da pokaže da su ruke sada konačno čiste. Ali, taj pokret, rotiranje podignute ispružene šake oko vertikalne ose, ima i druga značenja. Jedno bi bilo ono mađioničarsko da se ništa ne krije, da neće biti prevare. Iako mi znamo da hoće. A drugo je onaj uvredljivi gest, kada nekome hoćete da pokažete da je lud, da je sišao s uma. Gest se primio, ako je suditi prema snimcima iz Torina. Ljudi tamo podižu šake i vrte ih, jedni drugima pokazuju da nisu normalni. I razdragano se smeju. Konstrakta ne mora da pobedi u subotu uveče, jer – već je pobedila. Pošto opere ruke, umetnica širi istinu.

Peščanik.net, 13.05.2022.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)