Istina? To je tek neproverena glasina

„Врзино коло, н. Србљи приповиједају, да неки ђаци, кад науче дванаест школа, отиду (њи 12 мора бити) на врзино коло (да доврше са свим и да се закуну. А ђе је то врзино коло? и шта је? Бог би га знао). И ондје некакву особиту књигу чатећи нестане једнога од њи дванаест (однесу га дјаволи или виле), но они не могу познати кога је нестало. (Тај је био на врзину колу – говори се за човека који је млого учио.) Такови ђаци се послије зову Грабанцијаши, и иду са ђаволима и са вилама, и воде облаке у вријеме грмљаве, олује и туче“. Вук Стефановић Караџић, „Српски рјечник” из 1818.

Taman kad su se stekli uslovi da se stavi tačka na glasine Kriznog štaba o brojevima testiranih, zaraženih, umrlih, nepun dan pošto su lekari koji čuvaju čast svoje profesije pomislili da su došli do svedoka saradnika ili do uzbunjivača, dr Kon je ponovo krenuo da nam pretvara glave u vilinsko, tj. vrzino kolo. Pošto je ozbiljno, gotovo ljutito, a odrešito govorio o tome da je u Beogradu od marta do juna bilo tri puta više umrlih od korone nego što je zvanično saopšteno, pošto je insistirao da je sve to što je izrekao istina, cela istina i ništa drugo osim istine, bilo je dovoljno da ga predsednik Vučić shvati drugačije. Skromno, kao što smo od njega navikli, reče Vučić da je dr Kon govorio o procenama na osnovu smrtnosti u datom periodu. Pošto je prespavao, dr Kon nas je, Vučićevim rečima, obavestio da nije rekao ono što je rekao, već je rekao ono što je predsednik rekao.

Često se čuje da javni život ove zemlje počiva na lažima. Nije to precizno, iako nije ni netačno. Počiva na glasinama ili tračevima ili spletkama. Većina ovih neproverenih i neproverljivih „istina“, dolazi nam od političkih (uključiv i parapolitičke) ličnosti. Koje su, u značajnoj većini, muškarci. Samo me je feministička korektnost sprečila da ovom malom spisu dam naslov „Tračevi – muška stvar, muški lek“.

Ne bih ni hronološki, ni personalno, ni metodom stvarnog registra da nabrajam tračeve, glasine itd. na kojima se gradi svakodnevni život, ruše i podižu gradski kvartovi, ocrnjuju protivnici koji se vide kao neprijatelji. Bilo bi to ad nauseam, i tako nam život nije lak.

Daću samo jedan, najnoviji primer najzastupljenije grupacije glasina, abera, tračeva. Predsednik nije izumitelj ove discipline, ali kao retko ko, gotovo sve svoje radno vreme troši na nju. Kad mu se postavi neprijateljsko pitanje, ne odgovara, napada lično, ne argumentima, već neproverenim, smesta improvizovanim glasinama ad personam. Ništa od njega nismo čuli, na primer, o tvrdnji Jelisavete Vasilić da nadležne institucije u ovoj zemlji odbijaju da odgovore na pitanja Saveta za borbu protiv korupcije, koji je, bar formalno, telo Vlade. Na ovu tvrdnju predsednik je imao samo toliko da u jednoj zbrkanoj i nedovršenoj rečenici, pominjući njenu ćerku, ustvrdi da se njen zet bavi kriminalom i da Vasilić bez dokaza pominje brata Andreja.

Pa hajde, to što politički život počiva na tračevima, nije osobenost samo ovdašnje scene. Ali da biološki život i smrt počivaju na njima, a ne na tvrdim činjenicama, nije baš spojivo sa životom, pa ni sa iluzijom života u civilizaciji.

Ma šta civilizacija ima s tim? Šta istina ima s tim? Ta, imamo mi našu tradiciju, naš identitet. U koji spada vilinsko ili vrzino kolo.

Poznavaoci kažu da je prvobitno ovaj izraz bio shvatan doslovno, dakle kao igranje kola. Samo, igrači nisu bili ljudi nego demoni – vile i ale. Vile, dobri demoni, samo dok se ne naljute. A nije ih bilo teško naljutiti. Kasnije je vilinsko (vrzino) kolo evoluiralo u zamršenost, metež, zapletenost, u zatvoreni beskrajni krug. A onda je Vuk Karadžić dosolio sa školovanim ljudima.

I eto nama Kriznog štaba, za koji bi odista pravi naziv bio Vilinsko (vrzino) kolo. U tzv. medicinskom delu ima ih 12. Otkud znam? Pa ne znam, ali tako mi se čini. Čula sam aber. A, što bi Vuk rekao: bog će ga znati! I onda tih 12 đaka odu na vrzino kolo. Zašto? Pa lepo reče Vuk: da dovrše sa svim i da se zakunu. Zakleli se očigledno jesu, svome i opštem autokrati. Dovršili zarazu – ne, nisu. Šta rade? Reče Vuk: onde čitaju (čate) neku osobitu knjigu! A knjiga je cedulja sa brojkama koju im dotura neko od demona iz vilinskog kola, da li vila, ili možda ala. Onda kada tako ostanu čitajući cedulje nestane jedan od njih. Odnese ga đavo (dijavo!) ili vila. Mora biti, Aca Srbin ili Ana. Ali kad taj jedan od đaka nestane, kaže Vuk, oni koji su ostali ne mogu raspoznati ko je nestao. Pa da, nestane dr Nestorović, rodonačelnik škole sode bikarbone kao sredstva za obranu od najsmešnijeg virusa, a ostane dr Kon, sa vilinskim metodama evolucije čiste istine u znatiželjnu procenu. Koji je koji? A, bog će ga znati, rekao bi Vuk. Nestane (privremeno) prof. Darija sa tvrdnjom da su korišćeni samo PCR testovi, izroni dr Verica i reče da su u podatke uključeni i serološki. Koja je koja? Bog će ga znati.

Taj je bio na vrzinu kolu – govori se za čoveka koji je mlogo učio, zamrsi Vuk. Takvi đaci posle idu sa vilama i đavolima. Šta rade? Bacaju maglu, ili, po Vuku: vode oblake u vreme oluje, grmljavine ili tuče.

Imamo oluju. Ali se danas zove pandemija. Vode nas đaci, đavoli i vile. Strategiju vođstva nemaju, ako se izuzmu maska i disciplina, tj. rad, red i poredak građana pod maskom, uz dodatnu opremu u vidu pelene. Taktiku imaju i zasnivaju je na glasinama, tračevima, aberima, spletkama, kratko, na proizvođenju magle, teške magluštine. I čude se što tražimo što tačnije brojeve. Smatraju to anti-vilinskim (anti-vrzinim) pokretom, koji treba smesta ugušiti. To najbolje uspeva kad se punom snagom zavrti kolo. Sad je Glavni dao gas i vilinsko kolo se vrti. Posmatramo ili nemo, ili sa pokušajem da dopremo do tračka razuma. Ne vidimo ga ni u vrzinom kolu, ni u blizini. Samo zato što ni tračka nema. A đaci, vile i dijavoli u pobedničkom transu ne vide kako stvaraju vrtlog. U koji će sami prvi upasti. Pa koga od nas povuku za sobom.

I sada znamo da Ana (p)ostaje ljuta vila premijerka, ako to nije samo glasina. Jer teško je zamisliti da naš predsednik ne bude i premijer. Kad je već sve ostalo. Gospodin političar, kako sam sebe nazva već je izbacio zapanjujuću glasinu. Neće on, već Ana biti novi premijer!

Sumnje nema, javni život ove zemlje će se nepokolebljivo i čvrsto i dalje graditi na glasinama, spletkama, tračevima i aberima. Istina? Ta, to je tek neproverena glasina! Solidarnost i ljubav među ljudima? To nije deo identitetske fantasmagorije! Izuzev donekle, strahom izazvane i osujećene ljubavi u desetercu o Vili Nagorkinji i Sibinjanin Janku. Niste čitali? Samo zato što ne čitate i ne gledate Peščanik.

Peščanik.net, 06.10.2020.