Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 9. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 13.6.1992.
Pre nego što vam pročitam to što sam naumio imam moralnu obavezu, a ona, pretpostavljam, drži na okupu ovaj krug, da saopštim:
da mi nije poznato kakav se to klon kolaboracionizma krije pod mojim imenom i prezimenom na mestu urednika II programa Radio-Beograda;
da danas smatram da je kapitalno delo konfesionalne, političke i psihoanalitičke književnosti Dnevnici iz Špandaua Alberta Špera, ne zato što Raskoljnikov nije već više puta podneo račun sa robije, nego zato što za balkanski malovaroški istoricizam SANU, ni sto godina robije i samoće neće dati ni racionalan, ni tačan, ni častan odgovor na pitanje: Zašto balkanski narodi postoje samo zato da bi vodili balkanske ratove?
Već godinama tražim izdavača za knjigu Istorija mučenja kroz vekove. Sada se našao u Bosni izdavač, progonitelj, žrtva i koncentracioni logor.
„Progoni kojima su bili izloženi Valdenzi.
Polovinom XVII veka pripadnici jedne sekte poznate pod imenom Valdenzi, koji su se naselili u dolinama Pijemonta, behu optuženi za jeres.
25. januara 1655. godine, sa znanjem vojvode od Savoja, Andrea Gasataldo, doktor prava, izdao je sledeće naređenje:
‘Sve glave porodica reformisanih religija, kao i njihovi pojedinci, bez obzira na društveni položaj i imovno stanje, koji žive i poseduju imanja u Lucernu, Svetome Đovaniju, Bibijani, Kampiljoneu, Svetome Sekondu, Lucerneti, Latoreu, Feniliji i Bričerasiju, neka se, tri dana posle ovog saopštenja, povuku iz navedenih mesta. Ukoliko u navedenom roku ne ostanu rimokatolici, biće osuđeni na smrt, a sva imovina biće im oduzeta.’
Kao rezultat ovog ukaza, započeli su žestoki progoni koje su vršili katolici i vojska.
‘Naroužano mnoštvo napalo je Valdenze na najbešnji način. Svuda su zavladali užas i očaj. Krv je prskala po podovima kuća, leševi su zakrčili ulice, zapomaganje i plač čuli su se sa svih strana. Neki su dograbili oružje i tukli se sa vojskom, a mnogi su sa porodicama odbegli u planine. U jednom mestu stravično su mučili žene i decu pošto su muškarci izbegli. Sekli su ženama glave i probijali deci lobanje. U varošima Vilaro i Bobio većina onih koji su odbili da idu na misu, a imali su preko 15 godina, bili su raspeti na krst sa glavom nadole, kao što je veliki broj onih mlađih bio zadavljen.’
Naročito su vojnici pokazivali svoju surovost. Sakaćenja u svim mogućnim vidovima prethodila su coup de graceu. U mnogim slučajevima taj poslednji milosrdni udarac nije ni zadan, pa su osakaćene žrtve ostavljane da poumiru od muka, gladi ili iskrvare do smrti. Isaija Garcino bio je bukvalno samleven. Mariji Rajmon skidali su sa kostiju meso, komad po komad, dok nije umrla u užasnoj agoniji. Đovanija Pelančona vezali su jednom nogom za rep mazge i vukli ga ulicama Lucerna dok ga je svetina kamenovala. Mnoge su povešali na drveće i probadali kopljima. Bartolomeu Frašu probušli su pete i kroz njih provukli konopce, pa su ga tako odvukli u tamnicu gde je umro.
Omiljeno mučenje bilo im je stavljanje kesica baruta u usta žrtava koje bi potom zapalili. Danijelu Rambuu odsecali su prste na rukama i nogama, jedan po jedan, svakoga dana, da bi ga naterali da prigrli katoličku veru. Spaljivanje na stubu, davljenje i gušenje bili su uobičajeni metodi egzekucije.
Sari Rastinjol de Vinje, kad je odbila da ponovi „Zdravo Marija“, ugurali su srp u donji deo stomaka. Jednu drugu mladu ženu, Martu Konstantin, silovali su, a zatim ubili, pošto su joj odsekli grudi.
‘Sluga Jakopa Mikalina iz Bobija’, kaže Moralan, ‘zadobio je udarce kamom u tabane i uši koje mu je zadao nekakav Guljelmo Roše, čuveni kasapin iz Lucerna, a nekakav Mandolino kasnije mu je odsekao genitalije, pa potom u ranu stavio zapaljenu sveću, pekući je da bi zaustavio krvarenje kako bi se muke ovog nesrećnika produžile. Pošto su učinili što su naumili, kidali su mu meso s nogu vrelim pincetama sve da bi ga nekako prisilili da se odrekne svoje vere. Ali, kako ništa nisu mogli, privezaše mu jednu nogu za mazgu markiza od Lucerna, pa su ga tako vukli ulicama sve dotle dok skoro nije skončao svoj bolni život, a zatim, vezavši mu glavu konopcem, vrteli su je i okretali sve dok mu je nisu otkinuli od tela.’
Decu su sekli na komade, ubijali i obezglavljivali na različite načine pred očima njihovih roditelja. Meri Belanšon skinuli su golu i obesili naglavačke sa mosta i tako dali vojnicima metu za gađanje. Siprijanio Bastija, na zapovest da se odrekne svoje vere i prihvati papsku, rekao je: ‘Pre ću se odreći života nego da postanem pas’, na šta je sveštenik odgovorio: ‘Za to što si rekao podjednako ćeš se odreći života kao i biti bačen psima’. Bastiju su bacili u zatvor, nisu mu dali da jede, tako da je umro od gladi, zatim su ga bacili na drum i tako ostavili da ga proždru podivljali psi.
Jakopo di Ronk, učitelj iz Rorasa, beše skinut do gola, a onda mu pokidaše nokte i otvoriše rupe na šakama. Zatim ga vezaše oko pasa i stadoše da ga vode kroz ulice Lucerna. Dok je procesija tekla, jedan vojnik odseče mu komad mesa mačem, drugi ga udari tojagom, a obojica su vrištali: ‘Hoćeš li ići na misu?’
Kao rezultat neprekidnih progona i ubistava, gradovi i sela Pijemonta uskoro opusteše. Oni koje nisu istrebili na licu mesta pošto su pobegli u planine, a njih je bio manji broj, pomreše od gladi i boleština“.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 12.02.2023.
DRUGA SRBIJA