Italijanska kriza

Primer Italije bolji je nego primer Grčke ako se žele razumeti prednosti i nedostaci evropske monetarne unije. Italija je, da bi se kvalifikovala za člana evrozone, učinila dosta da dovede u red svoje javne finansije, mada je bilo jasno da neće moći u potpunosti da ispuni takozvane mastriške uslove. Ta fiskalna konsolidacija bila je olakšana očekivanjima da će biti uspešna, dakle da će Italija uspeti da se pridruži evropskoj monetarnoj uniji. To je bilo dovoljno da se kamatne stope na italijanske državne obveznice značajno smanje još pre uvođenja evra, a kasnije su se izjednačile sa onima po kojima je zajmila nemačka država, dakle prepolovile su se.

Da bi se videlo šta to znači, dovoljno je uočiti da je smanjenje kamatne stope za pedeset odsto slično kao da je prepolovljen ukupni dug. Naravno, pod pretpostavkom da se on dodatno ne povećava. To je, dakle, dobra strana pristupanja evropskoj monetarnoj uniji. Da je Italija nastavila sa fiskalnom politkom koju je sledila kako bi se kvalifikovala za članstvo u evrozoni, njen bi javni dug bio dramatično manji, kao procenat od bruto domaćeg proizvoda, nego što je bio u času učlanjenja. To je bio jedan od argumenata da se Italija ipak primi u monetarnu uniju, iako nije ispunjavala uslove u tom času. Rđava je strana što nema prinude da se to i čini.

Nažalost, italijanska vlada, a to su uglavnom razne verzije vlada Berluskonija, izvukla je upravo taj zaključak. Nema potrebe sprovoditi nepopularne mere štednje, kada je izvodljivo održati isti nivo javnog duga, u procentima od bruto domaćeg proizvoda, sa odgovarajućim fiskalnim deficitom, budući da su sada kamatne stope niže. Tako da se Italija uglavnom zadovoljila održavanjem postojećeg nivoa zaduženosti koristeći se niskim evro kamatama. Sada kada su kamate na njene državne obveznice udvostručene, država je pred bankrotstvom, jer to je praktično kao da je javni dug udvostručen. A nema lire da se on otpiše inflacijom.

Blic, 09.11.2011.

Peščanik.net, 09.11.2011.