Razgovor vodila Žarka Radoja.
Problem nasilja huliganskih grupa, primarno upotreba tog nasilja u političke svrhe i posledice po društvo u celini teme su kojima se u Srbiji ne bavi mnogo ljudi. Neki od onih koji su se uhvatili u koštac s njima, godinama žive pod 24-časovnom zaštitom policije, poput autorke emisije „Insajder“ Brankice Stanković, dok se oni što su joj pretili i dalje šetaju slobodno.
Sukobi navijačkih grupa, paljenje stadiona, nasilje na ulicama gradova u Srbiji, nasilje u društvu, pretnje manjinskim grupama svakodnevne su vesti u medijima. Najviši državni zvaničnici najavljuju obračun s huliganskim grupama i ‘otkrivaju javnosti’ njihovu zloupotrebu u političke svrhe. S druge strane, otkazuju Paradu ponosa iz „bezbedonosnih“ razloga i ne čine ništa ili veoma malo kako bi zaštitili pripadnike LGBT populacije, Roma i drugih grupa koje su česta meta fašista.
O tome zašto nema političke volje da se situacija sa huliganima reši, zašto ponovo eskalira nasilje na stadionima i van njih, te koje političke simbole nova vlast preuzima nakon što je jasno da mitomanija o Kosovu više nema jednak učinak u „narodu“, za KontraPRESS govori etnolog, politički antroplog i urednik Biblioteke XX vek Ivan Čolović. Njegove knjige „Bordel ratnika“, “Politika simbola” i “Balkan- teror kulture” jedne su od retkih koja analiziraju odnos politike i nasilja, upotrebe navijačkih grupa u ratu i poraću u državama nastalim nakon raspada SFRJ i uticaja koji ostavljaju po društvo.
Već dve decenije huligani su konstantna tema. Zbog čega nema volje da se situacija sa navijačkim grupama u Srbiji sredi?
Zato što su danas najvažnije navijačke grupe mnogo više parapolitičke organizacije, i to uglavnom dobro organizovane, nego spontane asocijacije ljubitelja fudbala i drugih sportova. Pri tom, politika koju ovi tobožnji fanovi sporta promovišu je politika zadojena ekstremnim nacionalizmom, idejama ekstremne desnice, a takvu politiku zastupaju mnogi moćni igrači na našoj političkoj sceni. Obračun sa navijačima značio bi obračun sa rasprostranjenim i dobro ukorenjenim nacionalizmom u srpskom društvu. Taj obračun je na listi čekanja, ako takva lista uopšte postoji.
Premijer Ivica Dačić je izjavio da su navijačke grupe koristili političari. Ovo je prvi put da tako visoko pozicioniran političar konstatuje takvu stvar. Da li to ukazuje na promenu pravca politike prema huliganima ili nešto drugo?
To je rekao i Arkan kad je početkom devedesetih preuzeo kontrolu nad „Delijama“. Nešto poput ovoga: političari razjedinjuju Zvezdine navijače, a vi svi treba da budete pod jednom zastavom, zastavom srpstva i pravoslavlja. To navodno nije bila politika, nego sušto rodoljublje, koje će Arkanove „Delije“ pretvoriti u Arkanove „Tigrove“. I vođe navijačkih grupa danas će vam reći da je od njih politika daleko, da su privrženi srpstvu, pravoslavlju, Kosovu, tradiciji, porodici, muškosti, vojsci i Crkvi i da će to braniti i uz vlast i protiv vlasti. Niko im neće reći da je i to politika, i to politika esktremne desnice. Dakle, Dačić pokušava da svoju politiku formuliše kao patriotsku politiku iznad partikularnih političkih interesa, kao da on takvih interesa nema.
Malo posle njega potpredsednik Vlade je objavio rat huliganima. Koliko ozbiljno shvatate ovakvu izjavu?
Pročitao sam tu njegovu izjavu. Vrlo je obazriva i umerena, pokazuje da Vučiću ne pada na pamet da se upusti u neizvestan obračun s moćnim navijačkim grupama. Jer kome je on objavio rat? Objavio ga je kriminalcima među navijačima, ali ne navijačkim grupama i njihovom tobože patriotskom radu. Takav Vučićev rat neće od navijačkih falangi napraviti državne neprijatelje, niti od Vučića Brankicu Stanković. „Država neće“, rekao je on, „progoniti navijače nego kriminalce i narko dilere“. Pa valjda to ionako radi! Ili dosad nije, pa će tek sad, sa Vučićem na čelu krenuti protiv kriminalaca. Medjutim, ono što je kriminalno i narkotično u navijačkim grupama to su pre svega omamljujuće političke ekstremno desničarske ideje koje ove grupe usvajaju i dalje diluju. A te ideje nisu daleko od političkih uverenja nekih njihovih tobožnjih progonitelja.
Imamo vidan porast nasilja i na tribinama i na ulicama. Nedavno su huligani zapalili tribine u znak protesta. Čega je rezultat taj talas nasilja?
Za mene je asocijalno ponašanje navijača, kad je ono spontan izliv nasilja, manji problem od organizovanog huliganskog nasilja s ideološkim motivima, na primer, od nasilnih akcija protiv Parade ponosa. Tučnjava, međusobna ili s policijom, razbijanje tribina, izloga, to spada u opis redovnog navijačkog posla. To su izlivi gneva i frustracija koje se svuda u svetu javljaju kod mladih bez posla, bez nade, pa i među navijačima. Prinuđeni da slušaju i trpe, oni koriste priliku koju im pružaju utakmice da se deru, da piju, da se tuku. Jedna već stara knjiga o nemačkim navijačima zove se „Ein bisschen Freiheit“, to jest „Malo slobode“. Naravno, zato su navijači veoma podložni uticaju onih koji ih vrbuju i vezuju za parapolicijske i parapolitičke organizacije kakve su danas naše najveće i najpoznatije navijačke grupe.
Da li uopšte možemo govoriti o pokušaju razrešavanja problema ekstremističkih grupa u poslednjih dve decenije ili je pre reč o kontinuitetu političke upotrebe?
Reč je o kontinuitetu.
Nekoliko decenija ti, kako ste ih nazvali, paraliterarni likovi smatrani su herojima, izazivali su divljenje kod određenog dela stanovništva. Da li i danas imaju isti status kao i, na primer, pre 15 godina?
Ako govorimo o onim likovima koje je popularna kultura, ali uz podršku elite, promovisala devedesetih godina kao uzorne ratne junake i ikone srpstva i pravoslavlja, kao što su Kapetan Dragan, komandant Arkan, doktor Karadžić, doktorka Plavšić, predsednik Milošević s porodicom i drugi njima slični, reklo bi se da su neki pali u zaborav, dok se sećanje na druge održalo. Neki su doživeli literarnu transformaciju. Na primer, dr Karadžić se, posle uloge u epu o romanijskom hajduku, obreo kao junak trivijalnog romana o iscelitelju dr Dabiću i njegovoj tajnoj ljubavi. Neki od ovih likova i danas imaju fanove i sledbenike. Tako je za današnje „Delije“ Arkan mitski vođa i praroditelj. Takođe, stekao sam utisak da Milošević danas bolje stoji nego u vreme kad je srušen s vlasti, da se njegov učinak devedesetih danas više ceni nego tada. Uostalom, o njegovom liku i delu ima danas ko da brine. Njegovi sledbenici – mnogi danas opet na vlasti – nisu ga se odrekli, kao što se to desilo Šešelju.
Ni nakon Miloševića nismo izašli iz obrasca udvoravanja vox populi. Prvi potpredsednik Vlade često pominje narod, povlađujući mu. Da li u tom slučaju može da se povuče paralela sa Miloševićem? Da li se umesto izgradnje demokratskog društva opet nudi kult naroda?
Tako je. Srpski narod je i dalje glavni junak političke naracije. Radni narod je odavno ispao iz igre, a Građanin je i dalje nešto apstraktno, šaltersko (pominje se u administrativnom kontekstu), lik bez duše. Nasuprot tome, Srpski narod je sav duša, jedan spiritualan lik koji ne haje za ovaj svet, nego je okrenut duhovnosti. I ne brine se za svoje telo, jer su ga ubedili da koliko god bude umirao toliko puta će i vaskrsavati.
Stara priča. Nije nastala u Miloševićevo vreme, nego je tada vraćena u lektiru i na ulicu. Demagogija korišćenja ovog romantičnog stvora zvanog Srpski narod u tome je što političari sve svoje sumanute ratničke ideje i poduhvate mogu da pripišu navodnoj volji Srpskog naroda da slavno gine i vaskrsava. Briga o miru, blagostanju, zaposlenosti, zdravlju, školi… to su sitnice kojima se političari ranga državnika neće baviti, jer je ispod nivoa visokih stremljenja Srpskog naroda.
Prvi potpredsednik Vlade dobio je već status počasnog građanina nekoliko gradova. Da li postoji šansa da nam se ponovo „dogodi narod“?
Narod je tu, nije nikud odlazio. Sad vidimo kako se događa vođa. Posle neuspelih kandidata iz proteklih desetak godina, opet je na vidiku jak kandidat, bog i batina. Pa, dobro – reći će vam njegovi obožavatelji, koji već spremaju njegove fotografije da ih okače u svojim kancelarijama ili stave u izlog – zar vam se više sviđaju anarhija i haos, ono lupetanje u skupšini, mito i korupcija? Ideju da haos i autokratija nisu jedine opcije ovde niko ne uzima ozbiljno.
Svedočimo promeni politike prema Kosovu. Da li se može govoriti o menjanju najznačajnijeg dela srpske mitomanije na osnovu kojeg je i nastala ratna politika?
Politika prema Kosovu se menja, jer izgleda da mora da se menja. Drugo je pitanje, da li ta nova politika povlači za sobom i promenu ideologije ili, tačnije rečeno, mitologije na kojoj se ona dosad zasnivala, a koju oličava slogan koji je prvi lansirao Milošević „Kosovo je srce Srbije“. Da li će takozvana politika identiteta u Srbiji, odnosno mit o nacionalnom identitetu, potražiti neka druga sveta mesta za „srpsko srce“, ili će ono ostati na Kosovu, takoreći izvan tela, kao što je bilo u 19. i prvih desetak godina 20. veka? U vezi s tim, prošla je nezapažena novost da je centralna državna proslava Vidovdana ove godine, prvi put posle jednog veka, održana u Kruševcu, a ne na Gazimestanu.
Kad smo kod Gazimestana, koji su politički simboli koje nova vlast stavlja u prvi plan, s obzirom na to da se čini da Kosovo polako izlazi iz fokusa?
Mislim da Kosovo neće tako brzo izgubiti svoj visok rejting na listi upotrbljivih političkih simbola. Ali, u pravu ste, oseća se da naši političari merkaju šta bi u istoriji, sportu, folkloru, u kulturi i prirodi još moglo da im posluži da se predstave kao rodoljubi i dobri narodni pastiri. Ne samo Kosovo, nego i Guča više nije ono što je bila. Već je Tadić dao prednost folklornoj smotri „Zlatni opanak“ u Valjevu, a za njim je tamo stigao i Nikolić. Preuzevši od Tadića položaj predsednika, on je preuzeo od njega i ulogu pokrovitelja ove nacionalno-folklorne manifestacije. Nikolić je inovirao politiku simbola kad je nedavno počeo gradnju crkve-zadužbine u svom rodnom selu, nastavljajući tako tradiciju srpskih srednjevekovnih vladara, čija je politika bila nužno povezana sa religijom i podrazumevala dizanje zadužbinskih crkava i manastira. Ostaje da vidimo da li će Ravna Gora postati novo srpsko mesto sećanja, za čiju izgradnju bi zgodno mogao da posluži kamen sa Kadinjače ili iz Tjentišta.
Kontrapress, 13.11.2013.
Peščanik.net, 15.11.2013.
Srodni linkovi:
Kasparov.ru – Pseudofudbal i paranavijači
The Guardian – Huligani i navijači
Ivan Čolović: Navijači – huligani i novi fašizam
Dubravka Stojanović – Ponovo na Gazimestanu