U političkoj eliti, odluka premijera Aleksandra Vučića da ponovo pokrene izborni ciklus, posle manje od dve godine od onog koji ga je doveo na čelo Vlade Srbije, dočekana je, navodno, sa upadljivim odobravanjem.
Ne ulazeći u procenu koliko je to odobravanje doista iskreno kod svih političkih igrača, valja postaviti i pitanje kako takvu odluku dočekuju građani i privreda u Srbiji? Mislim da kod njih ima nešto manje radosti što ćemo i u narednih pola godine slušati šta političke stranke na vlasti i one iz opozicije obećavaju biračkom telu. Obećanja o boljoj budućnosti nije ni dosada nedostajalo. Ni građanima, ni privredi.
Premijer Vučić je u svom govoru na sednici Glavnog odbora SNS-a (protekle nedelje) istakao da je “Srbiji potrebno još četiri godine stabilnosti i pun mandat za donošenje teških odluka do 2020, kako bi bila spremna za ulazak u EU, i kako bi dovršila započete reforme, koje su Srbiju izvele na dobar i siguran put”. Nekoliko dana pre tog govora, on je novinarima na novogodišnjem koktelu (po starom kalendaru) rekao da ga jedino brine izvesno očekivano predizborno blokiranje Vlade u reformskim poslovima, ali da taj period može biti veoma kratak, možda i kraći od mesec dana – što je, blago rečeno, suviše optimistična procena. Tome je dodao da ničim neće da ugrozi treću reviziju sporazuma Srbije sa MMF-om, koja sledi na proleće, pa ga i to susteže od konačne odluke o vanrednim izborima.
Naravno da Misija MMF-a neće i ne može “suspendovati” sporazum sa Srbijom samo zbog raspisivanja prevremenih izbora, kao što nije suspendovala ni onaj prethodni sporazum sa Srbijom, uoči redovnih izbora 2012. godine – iz tog razloga. Taj “pokojni” prethodni sporazum je suspendovan zato što ga Cvetkovićev kabinet nije sprovodio. Sada se postavlja isto pitanje – da li će MMF prihvatiti neka “odlaganja” kod sprovođenja novog sporazuma, ovoga puta “iz predostrožnosti”? Na primer, da li će MMF tolerisati izvesno odlaganje “otpuštanja” viškova radne snage u javnom sektoru? Potom belodano (četvorogodišnje?) odlaganje prodaje Telekoma i okasnele pripreme za privatizaciju Aerodroma u Beogradu? Zatim mutno sprovođenje načelnog kursa ukidanja zamašnih subvencija javnim preduzećima, itd. Moguće je da je Vučić procenio da će on, za razliku od stare ekipe iz 2012. godine, takvo razumevanje dobiti.
Naime, premijer Vučić dosta maglovito, ali ipak dovoljno jasno, sugerira da politika koju je utanačio sa MMF-om nailazi na takve otpore, da su vanredni izbori upravo zbog njih neophodni. On, međutim, ne kaže jasno da li su ti otpori najjači u samoj njegovoj stranci ili možda u koalicionim strankama koje “vladaju” sa leđa SNS-a (što je nemoguće primetiti na javnoj sceni) ili je samo reč o “nezdravoj atmosferi” u društvu.
Ergo, MMF-u se praktično poručuje da su prevremeni izbori “u funkciji” sprovođenja politike dogovorene u stend baj aranžmanu. Ta poruka bi se kod ovdašnjih političkih analitičara, međutim, mogla oceniti kao protivrečna. Jer, današnja opozicija koja sedi u Narodnoj skupštini Srbije ima dosta ambivalentan, ali ne previše agresivan stav prema ekonomskoj politici dogovorenoj sa MMF-om. Skraćeno, ciljevi se navodno ne osporavaju, ali se tvrdi da se oni mogu postići bez štednje na penzijama i platama, a i uz poštovanje principa “pravne države”, a ne “prekim putem nasilja”.
Problem je što će “sutrašnja opozicija”, ako je uopšte bude posle prevremenih izbora u poslaničkim klupama, verovatno pružati radikalniji otpor “diktatu MMF-a”, jer se može očekivati da se za parlamentarnu govornicu vrate eksponenti takozvanih “ruskih stranaka” (Šešeljevi radikali, ostaci DSS-a udruženi sa Dverima, a možda i neke druge), a koje su posle prethodnih izbora 2014. godine “spale” na SPS-ovu koaliciju u Narodnoj skupštini, kako tvrde njeni protivnici.
Premijer Vučić stalno navodi da mu je potrebna “puna stabilnost” da bi ubrzao pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, no takvu stabilnost, kada je, na primer, u pitanju “harmonizacija spoljne politike Srbije sa EU” ne može postići prevremenim parlamentarnim izborima, nego “rekonstrukcijom” svoje sopstvene stranke. Taj očigledno teški manevar je odložen – sa februara za maj ove godine, dakle ostavljen je za vreme posle očekivane izborne pobede na čelu sa Vučićem. Ni to odlaganje nije problem sam po sebi, ako se ne pretvori u “permanentno odlaganje”, prikriveno “permanentnim izborima”.
Novi magazin, 22.01.2016.
Peščanik.net, 22.01.2016.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Izbori za kamičak u cipeli
Vladimir Gligorov – O prevremenim izborima
Vladimir Gligorov – Strategija reformi i izbori
Aleksandar Bošković – Zašto su Srbiji potrebni izbori
Vladimir Ilić – Izbori i javno mnjenje
Nadežda Milenković – REM vam se na ton film