- Peščanik - https://pescanik.net -

Izborna noć sa Mandeljštamom

5. avenija u Njujorku 4. novembra 2020, foto: Justin Lane/EPA

Stih jedne ruske pesme odzvanjao mi je mislima dok sam, kao mnogi od nas, sedela prikovana za sve svoje ekrane: na TV-u izborna mapa kanala MSNBC, Tajmsove zastavice na ekranu u krilu i nepregledan niz komentara sa Tvitera u mojoj ruci: „Živimo bez osećaja za zemlju pod nogama“. (Pesma „Epigram o Staljinu“ Osipa Mandeljštama prevedena je mnogo puta, sa manjim varijacijama; ovde se mogu naći mnoge. Birala sam stihove iz različitih prevoda, kako mi se koji činio najpriličniji ruskom originalu, u nekom trenutku duge noći.) Učinilo mi se da ovaj stih savršeno opisuje moje trenutno stanje dezorijentisanosti i neverice. Previše je toga u ovoj zemlji što nije ono što smo mislili ili se nadali da jeste, bilo da smo „mi“ moji prijatelji, porodica i ja, mejnstrim mediji, anketari ili bilo ko s kim sam poslednjih sedmica razgovarala o izborima.

Mandeljštamova pesma, napisana u novembru 1933, verovatno je njegovo najpoznatije delo. „Naš govor postaje nečujan na deset koraka“, kaže sledeći stih. Ne samo da ne znamo šta se dešava u našoj zemlji – ne možemo da govorimo i budemo saslušani; gluvi smo jedni za druge i nemi smo. U vreme društvene izolacije, zaista smo gotovo nečujni na deset koraka. Uz to smo i jedva vidljivi jedni drugima, s pola lica skrivenog ispod maske.

„Ako nas se dovoljno okupi za polu-razgovor / kremaljska bitanga nas sasvim zaokuplja“, ovako je Skot Horton preveo sledeća dva stiha. „Njegovi debeli prsti kao ljigavi crvi, / Njegove reči, tvrde kao tegovi za vagu“. Nitkov na vlasti je neizbežan: on je naša opsesija i naša stvarnost. I dok nas i dalje deli, okuplja nas u ono što nam je ostalo od zajedništva.

Sledeći odeljak pesme, kako su ga preveli Klarens Braun i V. D. Mervin, počinje ovako:

Okružen kaljugom kokošara
Uživa u pohvalama poluljudi
jedan zviždi, drugi mjauče, treći bali.
On upre prstom i ovaj prsne.

Ovi prizori su nam takođe postali poznati: spektakl ulizištva, beskrajan performans dominacije.

Dejvid Mekdaf je ovako preveo naredne stihove: „On kuje svoje ukaze kao potkovice – / nekom se zabiju u prepone, nekom na čelo. / nekom pod veđe, nekom u oči“. Ovi stihovi prizivaju ne samo vladavinu uredbama, već upravljanje državom kao desantima, kao svakodnevnim telesnim napadima. „Naredbe pogubljenja kotrlja jezikom kao bobice“, kaže prevod Brauna i Mervina, a zatim pretposlednji stih: „Želeo bi da može da ih zagrli kao drug iz starog kraja“.

Veruje se da je zbog „Epigrama o Staljinu“ Mandeljštam uhapšen 1934. Pesnik je umro u Gulagu 1938. Pesmu su sačuvali njegovi prijatelji, 60-ih je krenula da cirkuliše tajnim kanalima širom Rusije, a 70-ih je konačno objavljena na zapadu. Svaki njen stih prepoznajemo i 60 godina kasnije: osećaj da ne znamo gde živimo i sa kim delimo zemlju, umrtvljujući efekat nemogućnosti da se međusobno saslušamo, izolacije koja je preduslov i posledica totalitarizma, a nadasve svakodnevno uvežbavanje poniženja i surovosti. Sve se to već dešavalo, opisano je.

The New Yorker, 04.11.2020.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 05.11.2020.

TRAMPOZOIK