Izgledi i problemi

U sledećih par godina se predviđa oporavak balkanskih privreda. U Tabeli 1 su stopa rasta u poslednjih par godina i prognoze sa sledeće tri godine, polazeći od tekuće. Kako je regija izašla iz recesije prošle godine (osim Grčke koja nije ovde prikazana), privreda bi trebalo bar u periodu od nekoliko godina da se vrati na stopu rasta koja se može smatrati normalnom, posebno ako je prethodila kriza.

Koja je to stopa rasta? Ako se pogledaju podaci o stopi nezaposlenosti, jasno je da je reč o privredama koje su, po tom indikatoru, u dubokoj recesiji. Za koju se, bar kada je o tržištu rada reč, ne vidi kraj u narednih nekoliko godina. I 2018. će stope nezaposlenosti biti negde između 15 i 30 posto. Ukoliko bismo pretpostavili da bi stopa nezaposlenosti od 5 posto bila u skladu sa onim što bi ove privrede u razvoju mogle da ostvare, da bi one za njih bile gotovo normalne, u tom slučaju ukupna proizvodnja u tim zemljama bi mogla da bude veća bar za 10 do 25 posto. Ukoliko tome dodamo i stopu zaposlenosti koja je za oko 10 do 20 procentnih poena manja nego što bi trebalo da bude, to bi značilo da će proizvodnja i posle tri godine biti između 20 i 45 posto manja nego što bi mogla da bude ukoliko bi bili zaposleni svi koji bi, u normalnim okolnostima, i trebalo da budu zaposleni. Tome bi tek trebalo dodati doprinos povećane produktivnosti, što kao posledica tehnološkog napretka, što kao posledica poboljšane obrazovne strukture zaposlenih.

Ukoliko bi, prema tome, ostvarivi BDP bio bar dvadesetak posto veći od onog koji se ostvaruje, stope rasta bi mogle da budu značajno veće ne tek kroz nekoliko godina, već praktično odmah. No, prognoze kojima se rukovode vlasti u balkanskim zemljama, a i međunarodne ustanove, znatno su skromnije. Uglavnom se računa da je ostvariva stopa rasta realnog bruto domaćeg proizvoda negde oko 3 posto. Ta stopa rasta postiže se već relativno sporim povećanje produktivnosti, dakle uz relativno malo dodatnog zapošljavanja. Zbog čega su izgledi ovih privreda tako skromni?

Ne mali deo razloga se može naći u bilansima ovih privreda, pre svega u nivou stranog i javnog duga, ali i u nivoima nenaplativih potraživanja, dakle u stanju korporativnih i dugova domaćinstava. Tabela 2 prikazuje stanje stranih i javnih dugova na kraju 2015. Kao što se vidi, posebno je velika strana zaduženost. Kada je reč o Crnoj Gori, javni dugovi prema inostranstvu se objavljuju, ali je nepoznato stanje privatnih stranih dugova. Međunarodni monetarni fond ceni da je ukupni strani dug Crne Gore značajno veći od 100 odsto bruto domaćeg proizvoda, pa sam ja ovde pretpostavio da je to 120 posto. Hrvatska takođe ima veoma visok strani dug, a takođe i Srbija (ako se računaju strane finansijske obaveze, one su veće od 100 posto bruto domaćeg proizvoda). No i zaduženost Albanije i Makedonije nije mala, dok su podaci za Bosnu i Hercegovinu nepouzdani.

Nešto je bolje stanje javnog duga, mada je zaduženost srpske, hrvatske i albanske države svakako visoka. Sve ove zemlje ne bi trebalo da imaju nepremostive probleme kod finansiranja ovih dugova, nisu dakle u položaju Grčke, no dalje njihovo povećavanje je svakako rizično. Usled čega će zaduživanje u inostranstvu biti značajno ograničeno, kako državi tako i privatnim preduzetnicima, a države će morati da štede. Usled čega će se ulaganja oporavljati postepeno, a potrošnja će se povećavati sporije od ukupne proizvodnje. To je u osnovi relativno pesimističkih prognoza kako kada je reč o privrednom rastu tako i kada je reč o povećanju zaposlenosti. Taj jaz od najmanje dvadesetak posto za koliko bi proizvodnja mogla da bude veća samo ako bi radili svi oni koji bi trebalo da rade – neće se moći zatvoriti ni za jednu deceniju, kako sada stoje stvari.

Novi magazin, 14.03.2016.

Peščanik.net, 14.03.2016.