Izgledi i stabilnost

 
Prvi kvartal nije baš podstakao optimizam, posebno na Balkanu. Koji su izgledi da se iz recesije iziđe do kraja godine i šta se može očekivati u srednjoročnom periodu?

Uzmimo sledeće efekte rasta pojedinih komponenata bruto domaćeg proizvoda (BDP) na ukupnu proizvodnju (cifre su ilustrativne i svakako se razlikuju od zemlje do zemlje): 1 procentni poen realnog rasta ili smanjenja finalne potrošnje domaćinstava ubrzava ili usporava rast BDP za 0,6 procenata, finalna javna potrošnja 0,3 procenta, ulaganja 0,3 procenta, a neto izvoz 0,4 procenta. Kako bi trebalo očekivati stagnaciju plata i drugih dohodaka i pad zaposlenosti, verovatno je da će privatna potrošnja stagnirati. Oporavak ulaganja nije realno očekivati, mada naravno države mogu na to neposredno da utiču. Međutim, kako sada stoje stvari, javna potrošnja ne može previše da se povećava i, zapravo, ako se sprovedu svi nameravani programi fiskalnih konsolidacija, mogla bi i da se, realno, smanjuje. Ostaje rast izvoza, gde je kod usluga prostor dosta ograničen, a kod robe zavisi u značajnoj meri od povećanja kapaciteta izvoznog sektora. U nekim zemljama, recimo Bugarskoj i Srbiji, je došlo do značajnog povećanja izvoza u poslednjih par godina, ali nije izvesno da je to moguće nastaviti ako se ne povećaju strana ulaganja, a to podrazumeva i povećanje uvoza. U nekim zemljama nije ni došlo do oporavka izvoza robe i usluga, bar u poređenju sa njihovim nivoom pre krize. U Hrvatskoj, na primer, vrednost izvoza robe bi trebalo ove godine biti neznatno veća nego 2008, a izvoz usluga će verovatno i dalje biti ispod nivoa ostvarenog pre krize. Možda to znači da postoji prostor da se nadoknadi izgubljeno, a možda opet ukazuje na probleme u korporativnom sektoru i u konkurentnosti. U svakom slučaju, rast zasnovan na izvozu može da podigne stopu rasta ukoliko se značajno poveća ponuda izvozne robe i usluga, ali i konkurentnost. Nije nemoguće da će to zahtevati par godina.

Što se opet ove godine tiče, usporavanje rasta izvoza i pritisak na javnu potrošnju, uz pogoršavanje stanja na tržištu rada, verovatno će onemogućiti izlazak iz recesije. Nema mnogo toga što privredne vlasti mogu da učine da bi se privredna aktivnost u kratkom vremenskom periodu ubrzala. Monetarna politika uglavnom ima veoma ograničene mogućnosti da podstakne proizvodnju, a u nekim zemljama ne može mnogo da utiče ni na inflaciju. Koja, međutim, nije problem u okolnostima niske privredne aktivnosti i rastuće nezaposlenosti. Dodatno zaduživanje države je dosta skupo, a mogućnosti da se javna ulaganja finansiraju iz poreza su uglavnom nepostojeće.

U nekim okolnostima se može pribeći fiskalnoj devalvaciji, pod čim se podrazumeva smanjenje poreskog tereta. Ta je devalvacija zamena za promenu tečaja. Ako je tečaj fiksiran, devalvacija novca nije moguća, pa je zamena za to smanjenje direktnih poreza i povećanje poreza na dodatnu vrednost uz mere trgovačke i industrijske politike, dakle uz više carine i veće subvencije. Ukoliko su trgovačka i industrijska politika nedostupni, na primer zbog članstva u Evropskoj uniji ili zbog ugovora o slobodnoj trgovini sa EU, efekti poreskih reformi ne moraju da budu veliki. Povećanje posrednih poreza, to se pre svega odnosi na PDV, smanjuje domaću potrošnju, koja inače daje najveći doprinos privrednom rastu, i deluje recesiono, dok smanjenje neposrednih poreza i doprinosa ne mora da ima dovoljan uticaj, bar u kratkom roku, da ubrza rast. Ukoliko se privatni i javni sektori razdužuju, manji porezi i doprinosi će to olakšati, ali nije izvesno i da će podstaći dodatna ulaganja, jer to delimično zavisi od tražnje na domaćem i stranom tržištu, a ona će i dalje biti slaba, bar kako sada stoje stvari.

Uz sve to, može se pristupiti strukturnim reformama. Njihov je cilj, pre svega, da se liberalizuju tržišta, kako bi se uklonili svi izvori renti i tako postigla veća ponuda, a to znači i povećanje zaposlenosti, dohodaka i potencijalne stope rasta. Ukoliko je pristup tržištu jednostavniji, konkurencija je veća, a to bi trebalo da utiče povoljno i na povećanu ponudu, a i na proizvodnju. Uz to, trebalo bi da to utiče povoljno na preduzetništvo, a i na inovativnost. Problem je u tome što su neizbežni distributivni efekti, koji mogu da otežavaju proces donošenja odluka kojima se inaugurišu i sprovode reforme. Prednost tržišnih rešenja je u tome što ne zahtevaju političke odluke. Kod reformi, interesi će biti sukobljeni, a politički proces ne mora da bude takav da obezbedi da se do potrebnih odluka dođe.

Zapravo, političke odluke mogu da budu upravo suprotne od onih koje su potrebne da bi se obezbedilo da se sprovedu reforme koje bi mogle da podstaknu dugoročni rast. To može da bude i posledica socijalnih pritisaka, jer se najvažniji distributivni efekti osećaju upravo u različitom teretu koji socijalne grupe snose. Posebno je teško sprovesti reforme u uslovima recesije i povećane nezaposlenosti, uz realan pad dohodaka. U balkanskim zemljama, ali i u drugim zemljama na jugu Evrope, socijalni efekti krize i izabrane privredne politike su izuzetno snažni, posebno kada je reč o stanju na tržištu rada. Pad zaposlenosti će se nastaviti, a to ima i značajne političke posledice.

Ovo poslednje je verovatno najvažnije. Da bi se napravio zaokret, potrebna je vlada, a i drugi nosioci privredne politike, koji imaju značajan mandat. Primera radi, grčki izbori na početku krize su dali značajan mandat novoj vladi, koja se nije pokazala doraslom zadatku i sišla je sa vlasti pre nego što joj je taj mandat istekao. Sa sličnim problemima se suočavaju i mnoge druge vlade. Ono što je posebno značajno jeste da se skraćuje vreme trajanja mandata novoj vladi. Demokratski proces sadrži i mogućnost gubitka poverenja, pa i legitimnosti, između dvaju izbora. Usled toga, krize vlada su sasvim moguće, i do njih najčešće dolazi negde na polovini mandata ili kasnije. Međutim, u ovom času, vreme sa kojim neka vlada raspolaže, čak i ako je dobila snažnu podršku građana na izborima, da donese i sprovede reformske mere, se znatno smanjilo. Nije nečuveno da ne traje duže od pola godine, što najčešće znači da će vlasti odustati od mera koje su nameravale da sprovedu i da traže svakojaka rešenja, kao zamenu. U konačnici, to znači da potrebnih promena neće ni biti ili da će se napustiti i čak da će doći do povratka na pređašnje stanje.

Takav eventualni gubitak legitimnosti može da deluje podsticajno na socijalne proteste i čak da dovede do ozbiljnih sukoba. U socijalnim i političkim okolnostima u kojima se nalaze balkanske, ali i neke druge zemlje na jugu Evrope, očuvanje socijalne i političke stabilnosti može se pokazati kao veoma zahtevan zadatak. Ovde je od odlučujućeg značaja ne samo kako se stvari vide danas, i kakvo je stvarno stanje stvari danas, već takođe i očekivanja o tome šta se može postići u narednih nekoliko godina. Ukoliko su očekivanja negativna, dakle računa se sa, primera radi, stagnacijom i to posle nekoliko godina negativnog privrednog rasta, to može da vodi relativno brzoj društvenoj destabilizaciji.

U tom kontekstu se može razumeti činjenica da nove vlade imaju relativno kratko vreme da učine nešto da preokrenu nasleđena negativna očekivanja. U suprotnom, mogu veoma brzo da izgube poverenje i podršku građana, što će učiniti nemogućim bilo kakve ozbiljnije reformske i promene u privrednoj politici. Zato što je veoma teško učiniti nešto što bi do te mere poboljšalo stanje stvari da se legitimnost i poverenje mogu povratiti. Sreća igra ulogu u tome; recimo vlasti u Srbiji i Hrvatskoj, da uzmem ta dva primera, bi svakako stekle mnogo veće poverenje glasača ukoliko bi se značajno promenila privredna kretanja u EU i to dovelo da ubrzanog rasta u ovim dvema zemljama. To bi bila srećna okolnost, kao što bi bilo i otkriće o postojanju bogatog ujaka u Americi.

To je, svakako, najveći rizik sa kojim se suočavaju zemlje koje se nalaze pred recesijom ove godine i pred stagnantnim periodom od nekoliko godina. Veliko je pitanje kako bi se mogla sačuvati politička legitimnost, a usled toga i odgovarajuća socijalna stabilnost. U ovom času je čak donekle začuđujuće da dosadašnja negativna kretanja nisu imala za posledicu mnogo ozbiljnije socijalne sukobe. No, nije realno očekivati dalji rast nezaposlenosti i pad standarda uz privredne vlasti koje ostavljaju utisak da ne znaju kako da preokrenu stanje stvari, dakle nije realno očekivati da to neće dovesti do veoma ozbiljnih socijalnih problema, uz nepredvidive političke posledice.

Kada se pogleda političko stanje u većini zemalja u hrvatskom okruženju, teško je ne zapaziti da se stabilnost ne može uzeti zdravo za gotovo. U Srbiji su izbori pokazali da glasači ne znaju kome da povere mandat, pa ga nisu dali nikome. To sluti na dalja politička i socijalna previranja. U Crnoj Gori su vlada i čitava vladajuća garnitura nepopularne i jasno je da će biti potrebno potražiti neka nova rešenja. U Grčkoj je teško videti da bi predstojeći izbori doveli do konačne stabilizacije. A ne mali izazovi se nalaze pred slovenačkom, mađarskom i drugim vladama. U tim okolnostima, nije realno očekivati od tih vlada da menjaju stanje stvari onoliko koliko je potrebno da se njihove privrede nađu na trajnom putu privrednog oporavka i rasta.

To je ključni problem kada se formiraju očekivanja o kretanjima u ovoj i u sledećim godinama. U normalnim okolnostima, prva godina reformi ima za posledicu pogoršanje u privrednim aktivnostima, ali vlada ne gubi legitimnost i štaviše ima izglede da sačeka sledeće izbore u mnogo boljim okolnostima, jer će preduzete mere dati željene rezultate. U ovoj krizi, međutim, potrebno je postići dobre rezultate u prvim mesecima reformi, jer se inače neće moći računati sa političkom i socijalnom podrškom i do sprovođenja reformi i eventualnog privrednog oporavka ni ne dolazi. Nekoliko takvih razočaranja, i politička i socijalna situacija može da izmakne kontroli.

Gledajući na kratkoročne izglede, na brz gubitak poverenja u vlasti i na očekivanja u sledećih nekoliko godina, pitanje je samo sa kojim stepenom nestabilnosti valja računati.

 
Jutarnji list, 16.06.2012.

Peščanik.net, 16.06.2012.