Počela je šesta nedelja od kada je vrhovni komandant naredio, a pretorijanska „struka“ otklimala, da virus više nije važan, jer šef ima preča posla – stezanje konaca u sopstvenoj šaci, uz dekorativni mizanscen parlamentarnih „izbora“. Pa šta košta – nek’ se plati, u pitanju je samo zdravlje i život malih ljudi. U pogon je, po indikativnom redosledu značaja, puštena besomučna simulacija „normalnog“ života: kockarnice, pa frizernice, pa šoping centri; studenti, onomad preko noći najureni iz domova, naprečac su u njih vraćeni, „poludigitalna“ mala matura promovisana je u pitanje opstanka države, a dvadeset plus hiljada navijača sabijeno na fudbalske tribine. Za ovu dirigovanu simulaciju života račun nam upravo dolazi na naplatu, sa današnjih opet gotovo stotinu novozaraženih – zvanično, a po niškoj čaršiji, tom tvrdoglavom izvoru informacija koji se ne dâ ućutkati, više puta toliko. Ali, pošto smo još samo na korak do ispunjenja šefove vizije 21. juna, ono što je od „struke“ preostalo sa TV-a nam mlako poručuje da je „sve pod kontrolom“ (Šta je tačno i pod čijom tačno kontrolom?), da nema razloga za brigu (Ko tačno nema razloga za brigu? One „bake i deke“ što su do juče bauljale po noći za dve kile brašna i jogurt? Ili pacijenti na niškoj Kardiologiji gde je virus ponovo ušao?), da moramo da „naučimo da živimo s virusom“ (šta god to tačno imalo da znači), te da je sada sve na „individualnoj proceni rizika“.
Pa, moja je „individualna procena“ da je rizik – ogroman. Za virus, naravno, ne znam, poslušaću neke lekare kojima verujem, ali je sve iminentniji rizik da će se pod teretom ove simulacije života i predstave pod naslovom „izbori“, naše društvo konačno i potpuno raspasti. U ovoj ekspresnoj „najčistijoj“ kampanji, u kojoj baš ništa nije ostalo nezloupotrebljeno, od naših privatnih brojeva telefona i ličnih podataka do ekonomske egzistencije i socijalne ranjivosti, ovo konačno trgovanje našim zdravljem i životom potpuno je ogolilo do koje smo mere kao kolektiv žrtve sistematskog zlostavljanja – fizičkog, psihičkog, ekonomskog, i pravnog. Primere dodajte sami, ima ih više nego što želimo da se sećamo.
Koju god definiciju zlostavljanja da pogledate, videćete koliko sistematično i ciljano, kao po nekom priručniku za zlostavljače, ova vlast sprovodi nasilje nad našim društvom. Kršenje naših ljudskih prava na vodu, čist vazduh i životnu sredinu dostojnu čoveka jeste kolektivno fizičko zlostavljanje, da i ne uzimamo najstrašnije primere nikad kažnjenog nasilja prema pojedincima, paljenje, rušenje, prebijanje, seksualno zlostavljanje. O potpunoj okupaciji pravosuđa i nasilju nad principima zakonitosti i pravednosti da uopšte ne počinjemo. Pljačka i uništavanje državne imovine, sejanje straha za ekonomski položaj i opstanak (poješće nas dinosaurusi), to jeste definicija ekonomskog zlostavljanja. Konačno, po definiciji, psihičko zlostavljanje obuhvata sve što ima za cilj da izazove psihičku patnju, osećaj straha, lične ugroženosti ili ugroženog dostojanstva, da uvredi i zastraši, da ponizi i izazove osećaj emocionalne ugroženosti. Ne pamtim da je prošao i jedan jedini dan da kao građani nismo bili izloženi verbalnoj torturi, uvredama, double-bind porukama i besramnim lažima raznih sorti. They’re messing with our heads, u punom značenju engleskog idioma, a i više od toga – zato mi je i teško da ga prevedem. Ova vlast nad nama, tačku po tačku, sprovodi projekat društvenog inženjeringa čiji je cilj upravo kreiranje osećaja sluđenosti, bespomoćnosti i kolektivnog mentaliteta bezizlaza. Kao i svako zlostavljanje, on cilja i pogađa najdublje, u suštinu našeg kolektivnog bića i moralnog identiteta – u našu predstavu o tome ko smo, šta smo, šta možemo i želimo i šta su vrednosti po kojima uopšte vredi živeti.
Zato moramo da razumemo zašto se mnogi naši sugrađani ponašaju upravo kao žrtve zlostavljanja. Od kad su utihnule i šerpe i aplauzi, i ljudi tonu u sve dublji mûk i tajac. Pogledajte ih kako, stisnutih vilica, s maskom na nosu, pod bradom, oko jednog uveta ili ruke, koračaju ulicom tim nekim muklim pokretom, bez zvuka. Oslušnite taj razgovor u pola glasa, taj tako netipičan tihi mrmor u prodavnici, u polupraznoj bašti kafića, u redu ispred pošte, pa čak i ispred amfiteatra na fakultetu. Oslušnite tu tišinu kroz otvorene prozore predveče. Tiho je, suviše tiho.
I nemojte se na njih ljutiti, pokušajte da razumete. Gde god možete, kome god možete, pomozite da naprave prvi korak van iz tog vrtloga nasilja, da naprave svoj mali, lični akt pobune – da odluče da ne pristaju da saučestvuju u sopstvenom zlostavljanju. Da se sete ko su, ko su im bili baba i deda i šta se, naprosto, ne radi jer se – ne radi.
Upravo sam i ja dobila telefonski poziv, ne od aktivista, botova i „istraživačkih“ agencija, ne, ovaj poziv bio je još čudniji, i još mnogo tužniji. Neki vrlo kulturan čovek u poodmaklim godinama objašnjavao mi je kako njegova privatna „terapeutska ordinacija“ iz Beograda – koje, naravno, nema na internetu – nudi da sada, nakon teškog perioda izolacije i sedenja kod kuće, nekakvi njegovi „saradnici na terenu“ dođu u naš dom (u Nišu) i pruže nam, celoj porodici, a naročito starijim osobama ako ih imamo, fizioterapeutski tretman potpuno besplatno, danas, odmah, popodne. Garantuje mi da ćemo dobiti potpunu uslugu, kao što je obećao. Pomislila sam da je samo onaj uobičajeni telemarketing. Ali, na moje začuđeno pitanje otkud i kako to, i kakav je njegov interes da to nudi, usledio je otrežnjujući odgovor: sve je besplatno, samo će „saradnici“ nakon tretmana da nam „postave nekoliko pitanja“. Ali o čemu i kakva su to pitanja koja „fizioterapeuti“ koje budem pustila u svoj dom treba da mi postave nakon te usluge, to gospodin nije umeo ili nije smeo da mi kaže. Utišavši se do jedva čujnog glasa, rekao je „Gospođo, razumete, ja moram da zaradim neki novac za život. Ja vam obećavam da ćete dobiti uslugu kako sam vam rekao“. Razumem, naravno da razumem. Pustila sam nesrećnog čoveka da mi ispriča sve što je nalagao scenario, a onda sam pokušala da mu objasnim da on ne mora u tome da učestvuje, da ima svoju struku, svoju profesiju i da zato ima izbora. Da ću mu rado platiti punu cenu usluge koju nudi, ako izabere da ne saučestvuje u zlostavljačkom projektu. Mogu samo da se nadam da sam bar malo podstakla onaj glas u njegovoj glavi koji mu, sigurna sam, šapuće da za taj novac koji će danas zaraditi u službi „saradnika na terenu“ žrtvuje budućnost svoje dece i unučadi.
Prvi korak van ovog vrtloga u kome se davimo je nepristajanje na košmar orvelovske „dvomisli“ koji nam se nameće kao normalna i jedina stvarnost. Da se, svako od nas pojedinačno, i svi zajedno, setimo šta je dobro, ispravno, časno i pošteno, plemenito i istinito i šta je to što čini čoveka čovekom, pa i onda kad je „pod kestenom senke duge“. Da rat nije mir, da sloboda nije ropstvo, da neznanje nije moć i da hiljadu puta ponovljena laž ne može da postane istina ma koliko se marketinški manipulatori trudili da nas ubede da već jeste, i da izlaza nema.
U nedelju ću, prvi put za sve ove godine, ostati kod kuće. Biram da ne učestvujem u nasilju nad sobom, nad svojim preostalim zdravim razumom i moralnim vrednostima. Ja u ovom trenutku ne mogu mnogo da učinim da me moja sopstvena država ne tretira kao plen i žrtvu. Ali mogu da u tome ne učestvujem dobrovoljno. U nedelju, jednostavno, nemojte.
Autorka je profesorka na Departmanu za anglistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Peščanik.net, 20.06.2020.
BOJKOT IZBORA 2020.