Govore: Dubravka Stojanović; Dragan Pjevač, Abdula Ahmedi, Borka Vasić i Boban Stojanović.
Svetlana Lukić: Juče je glavna vest u Srbiji bila odluka Višeg suda u Beogradu kojom se Dragoljub Mihailović, kako je sudija rekao, ‘ima smatrati neosuđivanim’. Sudija Trešnjev se uzalud ograđivao tvrdeći da je to samo pravna ocena suđenja đeneralu Draži, i da se sud nije bavio pitanjem da li je on ratni zločinac ili nije. Međutim, mnogobrojna publika, maskirana u četnike, dobro je shvatila smisao presude. Posle izricanja presude skočila je na noge i ovacijama pozdravila odluku sudija.
Jučerašnjem istorijskom trenutku za četnike i ostale kolaboracioniste prisustvovao je Vojislav Šešelj, predstavnici Srpske pravoslavne crkve i Aleksandar Karađorđević, kome je publika klicala ‘Živeo kralj’. A tu je bio i obavezni četnički džez standard, „Od Topole pa do Ravne Gore”. Od najviših državnih funkcionera, o presudi se izjasnio samo Ivica Dačić, ocenivši je kao sramnu. Ove reči bile bi razumne, racionalne i prihvatljive, da ih nije izrekao čovek koji celu svoju političku karijeru gradi na saradnji sa naslednicima Draže Mihailovića, Milana Nedića i popa Đujića, omiljenog četnika Šešelja, Vučića i Nikolića. Tako je makar bilo dok se ratovalo devedesetih u Hrvatskoj, kada im je himna bila „Šta se ono na Dinari sjaji – pop Đujića kokarda na glavi”.
Novorođeni Aleksandar Vučić se nije oglašavao povodom jučerašnje sudske rehabilitacije Draže Mihailovića. Neće ni sebe ni nas da podseća na svoju mladost, a i đeneral nije u prilici da investira u Beograd na vodi, u otvaranje novih radnih mesta, a ni neće da kupi Železaru. Uz to, novi srpski četnici ga smatraju izdajnikom, počev od Nikolićevog savetnika Olivera Antića, do Smilje Avramov i Koste Čavoškog, koji su svih ovih godina vredno radili na tome da jučerašnja presuda izgleda tako kako izgleda.
Na sajtu Peščanika ima nekoliko tekstova o jučerašnjoj odluci suda. Takođe, ponovo smo objavili tekst profesorke Vesne Rakić-Vodinelić koji je napisala u vreme kad je počelo ozbiljno da se govori o sudskoj rehabilitaciji četničkog vojskovođe. Taj tekst je najbolji odgovor sudijama koji su juče govorili o ideološkom i političkom procesu protiv Mihailovića 1945. godine. Na početku današnje emisije, podsećamo na ono što je, kada je proces započeo, o Mihailoviću i četnicima u Peščaniku govorila istoričarka Dubravka Stojanović.
Dubravka Stojanović: Evo, kao što vidimo, Draža Mihailović će biti rehabilitovan. Znači, opet treba po hiljaditi put da ponavljamo tih nekoliko podataka. Prvi podatak je taj čin kolaboracije, koja je nedvosmislena od novembra 1941. u Srbiji. Ta kolaboracija je neprekidna i traje sve vreme što se tiče Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske, uglavnom sa italijanskim snagama, ali i sa bilo kim, ko god se nađe. Uvek treba ponavljati da su četnici bili sa okupacionim snagama i u bici na Neretvi i u bici na Sutjesci i uvek treba ponavljati da su se oni našli sa svim jedinicama okupatora, dakle i Nemcima i Bugarima i nedićevcima i ljotićevcima, 1944. kada su partizanske jedinice prešle iz Bosne i Hercegovine u Srbiju.
Ono što je takođe potpuno nesporno, to su ratni zločini i naravno da se ovim činom rehabilitacije ponovo otvara pitanje tih zločina i ponovo se ti rovovi kopaju. Oni se kopaju u Srbiji, prema svima onima koji su bili njihove žrtve, pre svega od samih Srba. Kopaju se i prema Bošnjacima u Srbiji, dakle mi stvaramo dodatan problem u Sandžaku, kao da nam je malo problema koje imamo. Mi stvaramo problem sa svim susednim narodima zato što su svi susedni narodi bili žrtve četničkog klanja, počevši od Bosne i Hercegovine, sa naglaskom na istočnu Bosnu, dakle odmah preko Drine; u Hrvatskoj, pogotovu u Dalmaciji, i u Crnoj Gori. Prema tome, tim gestom mi ne samo da pravimo užasan problem Srbiji, nego ponovo otvaramo problem prema svim susedima.
Da ne bih stalno ponavljala iste stvari, dakle pod 1. kolaboraciju, pod 2. ratne zločine, mislim da je najbolje da sad uzmem da čitam neke dokumente, možda će to zvučati strašnije od onoga što govorim, dakle prvo što bih volela da čitam, to su instrukcije Draže Mihajlovića Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću u Crnoj Gori. To su instrukcije iz decembra 1941.godine, dakle taman kad je krenula kolaboracija, kreću i ti ratni zločini. Ta instrukcija lično Draže Mihajlovića je sledeća, piše: “Ciljevi naših odreda jesu: 1. borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom njegovog veličanstva Kralja Petra. Pod 2. Stvoriti Veliku Jugoslaviju i u njoj Veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke. Pod 3. Borba za uključenje u naš državni život i svih neoslobođenih slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima, dakle do granice Trst, Gorica, Istra, Koruška, kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom. (Dakle, to je ta država.) Pod 4. Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata. Pod 5. Sa komunistima, partizanima, ne može biti nikakve saradnje jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije”. I na kraju piše postupak: “Sa Arnautima, muslimanima i ustašama (podrazumeva se da je to sinonim za Hrvate), prema njihovim zaslugama za njihova gnusna nedela prema našem življu, to jest iste treba prepustiti narodnom sudu. Prema Hrvatima koji su pod okupacijom Italijana, postupiti prema njihovom držanju u datom trenutku”.
Dakle to je ta naredba i posle te naredbe, u februaru 1943. godine stiže izveštaj Pavla Đurišića. E, sad, da vidimo kako se to postupilo prema naredbi i šta piše u izveštaju koji je lično pisan Draži Mihailoviću. Dakle, nema nikakve dileme i uzalud ona čuvena rečenica – možda on nije znao, i ono što njegovi obožavaoci često koriste – on nije mogao da kontroliše celo ratište ili kao, to su neki nezavisni četnici, pogotovo ti Đurišićevi, nezavisno klali.
Nisu klali nezavisno, evo izveštaja iz februara 1943. godine, gde Pavle Đurišić javlja Mihailoviću da je uspešno ovo sproveo i evo čitam, kaže: “Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena, tako da nijedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena, sem stoke, žita i sena, koje su naravno poneli sa sobom. Za vreme operacije se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa, bez obzira na pol i godine starosti”.
To su recimo dva dokumenta. Nisu to jedini dokumenti, ali to su dokumenti koje smo mi stavili u ove zajedničke čitanke, i pogotovo ovaj Đurišićev dokument, pošto sad pripremamo crnogorsko izdanje čitanki, to je sada dodato. I sada ćemo, naravno, ponovo imati problem sa udžbenicima gde su svi oni neki heroji koji nisu kolaborirali, koji su eventualno šamarali neprijatelje, kako inače piše u udžbeniku – i sa ovim što je realna stvar.
Nedavno sam imala razgovor sa predstavnicima diplomatskog kora u Beogradu i bilo mi je zanimljivo kad sam iznela ove probleme, govoreći o tome da Srbija samim tim prelazi na stranu poraženih, da Srbija potire svoj antifašizam. Oni su bili veoma iznenađeni zato što u susretu sa našim političarima, ako se potegne pitanje odnosa prema Drugom svetskom ratu, oni dobiju određene odgovore, koji su njih smirili. A odgovore koje su dobili od naših vlasti, bili su da je general Mihailović dobio orden od Šarla De Gola i da je kasnije dobio jedan od Trumana.
E sada, to je zaista za predstavnike, pogotovo zapadnih država, potpuno u redu jer su to dva nesporna imena, De Gol i Truman. Za njih sigurno niko ne bi rekao da su fašisti i da su sarađivali sa fašistima. Međutim, oni naravno ne dobijaju celu informaciju. Ono što je ključno prećutano, to je da je De Golov orden dodeljen u februaru 1943. godine. Prva britanska misija je došla u maju 1943. godine sa Viljemom Dikinom kod partizana. Prema tome, pre maja 1943. godine, nije bilo ozbiljnih informacija o stanju na terenu, pogotovo što je u tom trenutku to Bosna, i ko sad ima tačne informacije šta se tamo događa. Prve informacije o partizanskoj borbi i o stvarnom ponašanju četnika počele su da stižu tek od tog leta 1943. godine.
Prema tome, svaka čast De Golu. De Gol je imao stare informacije koje je pre svega dobijao od vlade u Londonu koja je podržavala Dražu Mihailovića i koja je govorila da on tu drži prikovane nemačke jedinice, i da zato otprilike saveznici dobijaju rat. Prema tome, De Gol je prosto postupio po tome, ali informacije treba da stignu tek na leto 1943. i tek je Konferencija u Teheranu u novembru 1943. ozbiljnije raspravila to pitanje. Počelo je da se uviđa da realnu borbu vode partizani. To je prvo.
Drugi orden, koji se uvek pominje i čime se opravdava Draža Mihailović, to je Trumanov orden iz marta 1948. godine, koji je iz jednog potpuno drugog političkog konteksta. Truman mu to dodeljuje u trenutku kada je već potpuno jasno da je počeo Hladni rat, u trenutku kada je jasno da Jugoslavija još uvek, u martu 1948. pripada sovjetskom bloku i on, naravno nagrađuje suprotnu stranu, na taj način podrivajući ovdašnju situaciju. Međutim, to se može razumeti samo u kontekstu Hladnog rata, taj potez je zapravo antisovjetski potez. Dakle, to je nešto što se ne može zanemariti. Međutim, ovde se to tako kaže, a šta, De Gol, Truman i time se zapuše usta.
Više puta smo, naravno, pričali šta znači takav odnos prema četnicima. Ono što mislim da još jednom mora da se kaže, to je da je u pitanju samo jedan dokaz o tome da je ta ideologija u Srbiji pobedila. I ta ideologija jeste u Srbiji pobedila mnogo pre dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Ona je nedvosmisleno većinu dobila već negde od 1985. godine, od kad kreću one desetine hiljada tiraža Knjige o Milutinu. Tada je već javno mnjenje potpuno prešlo na četničku stranu, da tako kažemo, već od 1985. godine. Slobodan Milošević je došao na već formiran i primljen program, prosto kao njegov egzekutor i mislim da je to ključno o čemu treba da govorimo, da ne treba da se pecamo sa nekim detaljima iz Drugog svetskog rata ili sa nekim datumima, pa će sad ovi njegovi obožavaoci da izvuku odjednom neki datum i da kažu da su četnici, evo majke mi, ubili tog jednog Nemca. Dakle, to nije nivo razgovora na koji treba ikada pristajati.
Razgovor treba uvek da se vraća na kolaboraciju i na ratne zločine, a pre svega na tu ideologiju. Dakle, to je za mene uvek ključno pitanje. Ideologija je ovo što smo pročitali sad malopre u ovim smernicama. To je ta, koju su oni zvali Velika Jugoslavija u kojoj je Velika Srbija etnički homogena ili etnički čista, zavisi koji su izraz koristili, koja obuhvata opet i onu nesrećnu severnu Albaniju, sada vidimo i Bugarsku, dakle nema kraja tim granicama i to je taj program koji je sada na delu. On se silom prilika, što bi rekli današnji rukovodioci, privremeno primirio pa je sad trenutno smanjen na teritoriju Republike Srpske i severa Kosova, ali ja verujem da se oni nadaju da će se to vratiti na te stare ideje, stare granice i zbog toga ovu rehabilitaciju ja vidim kao logičnu.
Ona je kraj jednog procesa. Taj proces je započeo osamdesetih, prvo je rehabilitovana ideologija, a onda se krenulo kroz različite nivoe, od tih skupštinskih odluka, gde je skupština donosila odluke o istoriji, što je zaista skandalozno i pripada samo vrlo smešnim i autoritarnim državama, a onda su naravno, ono o čemu takođe neprekidno govorimo u Peščaniku, promenjeni udžbenici 2002. godine. Deset generacija, sad ravno deset generacija je na taj način obrazovano i ova rehabilitacija je završni čin jednog logičnog puta.
Svetlana Lukić: Od rehabilitacija, privatizacija, briselskih sporazuma, koridora 10, koridora 11, južnih tokova, turskih tokova – nemamo više ni vremena ni volje da mislimo o milionima ljudi koji su u ovoj zemlji diskriminisani zato što su invalidi, zato što su civilne žrtve rata, zato što su Romi, pripadnici LGBT populacije ili nacionalnih manjina. U drugom delu emisije govoriće četvoro ljudi. Biće vam jasno zbog čega se osećaju građanima drugog reda u ovoj državi. Govore Dragan Pjevač, Borka Vasić, Abdula Ahmedi i Boban Stojanović. Najpre, Dragan Pjevač.
Dragan Pjevač: Rat me zatekao u Topuskom, tamo sam živeo sa familijom. U sedmom mesecu 1991. godine ja sam sa porodicom došao u Beograd. Dolaskom snaga UNPROFOR-a u Hrvatsku vratio sam se nazad 1992, negde u januaru, misleći da je rat gotov. Međutim, to nije bilo tako. Rat se produžio i trajao još 4 godine, i 1995. godine, u onoj koloni izbegličkoj, ja sam došao među zadnjima. 1993. godine sam doživeo i ličnu tragediju, u Medačkom džepu mi je ubijena majka.
Posle te trauma, definitivno najveća trauma u mom životu, koja je opredelila dalju sudbinu i mene i familije i tako, počela je 25.08.1995. godine, tačno na moj rođendan, kada mi je na vrata došla milicija, srpska milicija, ‘Dobar dan, idete s nama na informativni razgovor’. Nisam verovao da se to tako može desiti – jednostavno, normalan čovek veruje u normalne stvari – pokupljen, ne znam ni u koju policijsku stanicu sam odveden, nakon toga u Erdut, nakon toga šišanje i sve ono što je bilo 3 meseca na Dravi, kod Belog Manastira.
To je zaista jedna trauma koja je ostavila trajne posledice na meni. Primera radi, ja se svaka 2-3 meseca budim sanjajući da me neko mobiliše. Ja sam tada rekao, imao sam sina tada od 15 godina, da ga niko nikad neće odvesti, i onda sam aplicirao za Ameriku, dobili smo izbeglički status. 1998. smo svi otišli u Ameriku. Tamo sam bio 7 godina, nakon toga sam se vratio. Tako da su meni sada sin i ćerka u Americi, i dvoje unučića imam, to je, da kažem, na taj način definiralo moju sudbinu, dan danas sam pola ovde, pola tamo.
Svetlana Lukić: Da se vratimo na taj događaj kada su vas odveli u policijsku stanicu, da li znate kako su vas uopšte pronašli?
Dragan Pjevač: Našli su me tako što smo se prijavili Crvenom krstu, to je jedna normalna procedura.
Svetlana Lukić: A kada ste otišli u Erdut, ko vas je primio, ko vam se obratio?
Dragan Pjevač: Arkan nam je držao govor. Najpre, kad smo izlazili iz autobusa, onda su tukli, svakog drugog su udarali. Mene nije niko, ja sam bio stariji, pa ne mogu reći. Onda smo stali u nekakav red, onda nam je držan govor, ‘oćemo li opet u Knin, ‘zabošćemo zastavu’, to je Arkan govorio, ‘u kninsku tvrđavu’. Mi smo trebali, nas 50, reći ‘hoćemo’. Onda su one koji su bili u zadnjim redovima udarali da glasnije viču ‘hoćemo!’ Onda su jadni ljudi vikali ‘hoćemo!’ Dok nismo dobro to rekli, ‘hoćemo!’, nisu nas hteli ostaviti na miru.
Tri dana smo tu bili dok nas nisu obukli, naoružali. Neki su otišli u Bosnu, neki na Dravu. Ja sam otišao među ovima na Dravu, i srećom je došao Dejton, i onda smo, nakon 3 meseca, kad su počeli da puštaju na odmor kući, ja sam otišao i normalno da se nisam više vratio. Sakrio sam se na mesec dana, ako bi slučajno ponovo došli po mene. Većina ljudi koja je bila mobilisana se vratila nakon Dejtona. Međutim, ima ljudi koji su nastradali, pogotovo ovi koji su otišli u Bosnu.
Ja sebe smatram civilnom žrtvom rata. Zbog ove prinudne mobilizacije, nisam dobio nikad ništa. Postojeći zakon u Srbiji ne pokriva taj deo Srba iz Hrvatske. Jednostavno, mi se ne smatramo civilnim žrtvama rata po postojećem zakonu. I inače nema apsolutno nikakve odredbe vezane za prinudne mobilizacije.
A ne mogu ostvariti bilo kakvu naknadu zbog smrti moje majke, bilo kakvu materijalnu štetu, a ni nematerijalnu. Ja sam pokušao, odnosno, mi kao porodica smo tužbom sudu pokušali ostvariti naknadu materijalne štete u Hrvatskoj. 2008. smo dobili prvostepenu presudu, pristojnu naknadu, i po njihovoj žalbi, nakon haških presuda, 2012. je vraćen ponovo na prvostepeni postupak.
Tada je poništena prvostepena presuda, ponovo je presuđeno, ovaj put je prvostepeni sud doneo presudu da se odbija tužbeni zahtev i dosudili nam sudske troškove, preko 10 hiljada evra. Hoću da kažem da tako otprilike prolaze oni koji pokušavaju bilo šta ostvariti, a ovde, apsolutno je nemoguće bilo šta po tom pitanju ostvariti, vezano za tu najugroženiju skupinu koja je nastala raspadom bivše Jugoslavije, a to su ti nesretni Srbi iz Hrvatske.
Primera radi, naknadu za ubistvo moje majke ipak treba da plati Hrvatska. Zašto Srbija to ne traži od Hrvatske? Pa zato što bi ovi verovatno tražili nešto drugo. Zašto u Briselskom sporazumu nije bilo govora o nestalim, o bilo kakvim civilnim žrtvama i jedne i druge strane? Pa zato što to traži adekvatnu naknadu one druge strane. Kako se god olako ušlo u ratove tih devedesetih godina, tako se olako prelazi preko svih posledica tih ratova, a onda žrtve sa jedne i druge strane ostaju uskraćene.
I mi smo, jednostavno, na tom nivou da u budžetu ima sredstava, primera radi, za nacionalne penzije određenih pevača zabavne, narodne muzike, po 500 evra, dan danas dobivaju to, a onda nema para za ovo. Prema tome, mi jednostavno u ovome društvu moramo znati šta je prioritet, šta je odgovornost, šta je obaveza. Recimo, imamo civilne invalidnine koje su diskriminirane u odnosu na vojne invalidnine. Vi treba da budete 50% civilni invalid da biste počeli ostvarivati nekakva materijalna prava, i sva ostala prava koja imaju invalidi, beneficije koje imaju vezano za prevoz, za banje, za školovanja, i te porodice bi to mogle ostvarivati kada bi se to regulisalo zakonom na jedan adekvatan način.
Rat je skupa stvar, i svi oni koji su odgovorni za ovo, moraju biti odgovorni i za ovo… a gledajte, ovo je teška tema. Teško ćete za nju nekog zainteresovati. Ali to je nužno za ozdravljenje ljudi, nacije, to je nužno da ne bi smo danas-sutra opet ušli u tako nešto. Niko ovde nije izračunao koliko je taj rat koštao. A koštao je sigurno 20 i nešto godina našeg sadašnjeg života, i budućeg, a onda materijalno, novčano – pa ja verujem da je samo na porodične invalidnine u Srbiji isplaćeno, od kad je počeo rat pa do danas, pa ja mislim da se ta cifra kreće od milijardu do 2 milijarde evra. Samo taj deo.
A da ne kažem sve ostalo, od privrede, do urušavanja, do šteta od bombardovanja, do ne znam čega. Ne možemo ići napred sa glavom okrenutom unatrag. Ali ne možemo zaboraviti i reći puj, pike, ne važi. Pa to ne može. Postoje ti ljudi, postoji odgovornost prema tim ljudima. U krajnjoj liniji, postoji moje pravo. To je moje pravo, ja to zahtevam. Ja sam oštećen. Ti si to napravio. Ne možeš reći da nisi napravio. Jesi. Krleža je rekao: u balkanskoj krčmi kada se ugase svetla, ne zna se ko koga i kako udara. Ja bih samo nastavio: došao konobar, račun povelik, toliko mrtvih, toliko ranjenih, toliko invalida, toliko obogaljenih, i duševno obogaljenih; i niko neće da plati. Niko taj račun neće da plati.
Svi su branili. Niko nikog nije napadao. Niko račun neće da plati, ovde na Balkanu. E, sad je red, ako idemo prema uređenoj Evropskoj uniji, pa red je da neko taj račun počne da plaća, da kaže, ‘pa ‘ajmo bar malo počet, ‘ajmo na otplatu, na rate’, ‘ajmo malo. Međutim, evo vidite, opet ću se vratiti na Hrvatsku, ušla u Evropsku uniju. Ko je više šta pita. To je ekonomska zajednica, ko te pita za ljudska prava. On razbija ćirilične ploče. On uzeo pa razbija ploče! Neverovatno! Pa on mene s tim ubija. Ne zato što sam ja vezan za ploče, ili ne znam šta. On kaže ‘Što ‘š mi ti, ne idi nazad, ovako će ti biti, glavu ću ti razbiti’.
Međutim, na kraju bih hteo da kažem jednu rečenicu, a to je – treba nam suosećanje za druge. Suosećanje za hrvatske žrtve, za muslimanske žrtve, za albanske žrtve. Mi taj deo moramo razvijati, toga nema. A to moramo. Znate, mi imamo jednu veliku sramotu. Mislim na Srebrenicu. To je srpska sramota. I mi moramo znati da je to sramota. Ne smemo bežati od toga. To je sramota.
Borka Vasić: Rodila sam se u Novom Sadu. Mama nije živela tamo, ali je otišla u goste. Ovde me je gajila, bez oca, do 3 godine sam bila sa njom, i posle, policija me oduzela. Ona više nije imala mogućnosti da me izdržava i dala me u dom. Tu sam provela do 18 godina, do punoletstva. Tu mi je bio dom, za drugi nisam ni znala, i tu sam završila srednju ekonomsku školu. Moja mama se u međuvremenu udala, sredila se, i počela je da me obilazi. Ona je nasledila tamo šestoro dece, udala se za čoveka koji je imao već šestoro dece, i ona je rodila još četvoro, to je desetoro, i ja sam bila 11-a.
Mi nismo bili toliko siromašni. Imali smo sve dovoljno, ali nisu mogli svima da nam obezbede krov nad glavom. Već u 20-oj godini sam osnovala brak, bio je super brak, ja sam bila Romkinja, muž mi je bio ne-Rom. Njegovi roditelji me nikad nisu prihvatili, zato što sam bila Romkinja. Nikada. E, samo da nije nastradao u saobraćajnoj nesreći, ja mislim da bi to bio najsavršeniji brak. Ja sam se zaposlila, i počela sam svoj život da živim. Onda sam od sestre uzela malog, od 15 dana, Sašu, i njega sam odgajila do 1998 godine, kada počinju neki problemi, jer već devedesetih godina je krenulo sve ovo nizbrdo, sav ovaj haos u zemlji.
Bez posla sam ostala 1991. Saša je krenuo lošim putem, i ja sam otišla s njime avionom za Italiju. Tamo nas je čekala njegova majka, moja sestra. Ja sam njega predala majki. Dala sam ga a njega sam najviše volela u životu, ali sam smatrala da je sa majkom, pa kako im bude. Ona 2000. dolazi ovde, dolazi u taj stan gde ja živim, i tu umire. Teško sam je sahranila, nisam ni pare imala. Morala sam da se zajmim.
Na Starom sajmištu sam imala komšije od ovih Karića. Oni su počeli da nas preziru, jer su tamo neki na Kosovu izginuli. Onda smo mi bili krivi što su oni izginuli, tako da sam morala da napustim taj stan i da se sklonim odatle. Sklapam drugi brak i pravim veliku grešku, jer sam doživela krah, veliku povredu glave. To se sve povratilo na svoje mesto, razvela sam se, i sa Uba se vraćam ponovo za Beograd, jer nemam gde. Od 2007. do 2008. ja se razvodim, preko sigurne kuće, i odlazim u centar za socijalni rad gde oni meni daju 2 hiljade dinara, i rekli su mi ovako: ‘mi smo sa vama završili, a vi možete da idete da živite ispod mosta, tamo gde su vaši Romi, da napravite baraku i da se snađete i da živite”.
Ja sam tamo i otišla jer nisam imala gde da odem. Zamolila sam ljude da mi naprave baraku, i tako sam krenula da živim u Belvil naselju. Ali sam videla tada, od te 2008-2009, šta se radi u naselju, koji se pritisak vrši na Rome. Tu je bilo i pedofilije, tu je bilo trafikinga, tu je bilo oružja, droge, svega. Što je najgore, i policija je u to umešana. Ko god da te napadne u naselju, policija neće da dođe ako ja pozovem, nego ima da dođe ako taj i taj pozove. 2009, kad je bilo ono prisilno iseljenje, zbog puta koji se gradio za Univerzijadu, jednog jutra, u 6 sati, došli su bageri i počeli da ruše barake. Ljudi su još spavali. Oni su opkolili celo naselje, i to sa mitraljezima i sa kerovima. To je bilo strašno. A oni su već u međuvremenu stavili žičane ograde, opasali celo naselje, i plus stavili banere spolja, da se ne vidi niko; zabranili su ljudima da izlaze iz naselja.
Ništa nije obezbeđeno: ni voda, ni hrana. Šta smo mi? Pa nismo mi ništa radili protiv ove države. Iz EU zemalja su dolazili u ovakva naselja, da vide kako žive romske porodice, a tolike pare se odande šalju. Kad god su došli, videli su pakao. Vode nema, struje nema, porodice čekaju ispred Maksija kad će da bace hranu trulu, da bi mogli da nahrane decu. Ali za vodu je bilo najteže.
2010. uspevamo da izvedemo ljude iz Evropske banke na teren. Oni su odredili da u uži izbor za dodeljivanje stanova uđu porodice koje žive u trasi za put, znači ovaj most preko Ade Ciganlije i pristupni putevi. MMF i banka to finansiraju. Ali, ovde su ubačeni ljudi koji su van tog spiska bankinog. Tu su ljudi koji imaju po 2 stana i 2 kuće, oni su sad u ovim stanovima.
Jao, i šta me još puno, puno boli? To omalovažavanje Roma. Zašto šire lažne predrasude o nama? Odeš u pekaru, i iako si na redu, ona pita onoga iza tebe. U školi deca izbegavaju da se igraju sa našom romskom decom. Ja sam išla na otvorena vrata i rekla roditeljima: ‘hajdete sa mnom u jedno ovakvo naselje, da vidite, ja vas molim, kako ova deca žive, pa ćete imati drugačiji pogled’. U ovakvim naseljima, po potrebi, Romi su pravno vidljivi i nevidljivi. Kada treba da se rade spiskovi, onda su vidljivi, i onda imaju ime i prezime, identitet i matični broj. Kada treba da se urade nekome dokumenta, onda su pravno nevidljivi i nepostojeći. Ko god je otišao da napravi zdravstvenu knjižicu, da se prijavi preko centra za socijalni rad – to nije moglo da se uradi.
Imali smo jako puno i porodilja u takvom naselju. Šta se dešavalo? Iz porodice Fišer žena se porodila u Zemunu i otišla je da prijavi bebu. Dobila je izvod iz matične knjige rođenih bez imena i prezimena bebe, samo ime majke. Patronažna sestra koja treba da dođe na teren došla je, ali kad je videla da ima malo blata i videla baraku, nije želela da uđe unutra. Mama je morala bebu da uvije u ćebe i da odu u kola patronažna, da sednu i da odradi njen posao i da previje bebin pupak. Toliko smo pravno vidljivi u ovoj državi.
Abdula Ahmedi: Rođen sam u Preševu. Kad sam krenuo u prvi razred, imao sam 6 godina. I idemo ja, moj otac i učitelj kod pedagoga, a tu je i direktor. U tom trenutku, pedagog mi da neku novinu, Rilindiju sa Kosova, i tamo nešto piše ‘Kosova republika’, na albanskom. Ja samo stojim i gledam u ćaleta, I ne znam da li da ja ovo sad čitam? Posle, šta, da uhapse ljude. To je bila 1991. godina. I ja krenem da plačem. U jednom trenutku, učitelj kaže ‘makni tu novinu, daj neke knjige’.
Ali kad je rat zvanično počeo, ja sam bio maturant. Grad je bio potpuno prazan. Jedino što vidiš je vojska, to su arkanovci. Ne vidiš ljude. Većina je izbegla u Makedoniju. I pre završetka bombardovanja i sporazuma ljudi su počeli da se vraćaju, pošto su videli da će izgubiti posao, pošto su morali da se jave na posao svaki dan. Onda je bio problem da uopšte izađeš van Prešava. Treba ti specijalna dozvola od policije. Znaš da se dešava neki rat u blizini, ali imaš doživljaj da se dešava u Preševu. I kao, završi se sve to, i treba da upišem gimnaziju u Preševu.
Kada su zatvorili sve škole na Kosovu, jedina škola gde se učio albanski je bila gimnazija u Preševu. I onda kreću problem sa udžbenicima. Onda krene naš konflikt, pa krene Makedonija. I sada, kao, i mi smo doživeli 3 rata. Ja onda odem u Prištinu da upišem faks. Mislim, kad bih bio toliko hrabar, što nisam, i da tražim da idem u Beograd na studije, verovatno mi roditelji ne bi dali. Ne završavam faks u Prištini. Stignem na treću godinu, i krene problem sa diplomama. I dalje je bila ta UNMIK-ova važeća dokumentacija.
I onda ja uzmem certifikat i pređem na neki Nikola Tesla fakultet u Beogradu i završim 4. godinu i dobijem diplomu koja je priznata. I odjednom Kosovo postane država, proglašavaju nezavisnost i prave svoja dokumenta na kojima piše Republika Kosovo. Srbija donosi odluku da ne priznaje ništa od toga, pošto je to neka UFO država. Tako da, ako ideš u biro za zapošljavanje u Preševu da tražiš podatak koliko ima ljudi sa fakultetom koji nisu zaposleni, nećeš da dobiješ tu informaciju, pošto su oni registrovani sa srednjom školom, jer im se diplome fakulteta ne priznaju.
Dolazi posle Brisel, ovo-ono, sporazumi koji su samo na papiru. Na primer, ja imam kosovsku diplomu, odem na taj biro, dam im kosovsku diplomu, plaćam neku taksu, ta diploma onda ide u Brisel, iz Brisela se vraća u Beograd, Beograd to prizna, pa vraća Briselu, pa Brisel vraća tebi na Kosovo, pa Kosovo zove tebe, ‘ej, stigla ti je nostrifikovana diploma ‘. I onda ti sa tom diplomom dolaziš u Srbiju da se zaposliš, kao priznata je, i onda dolazi Vučić na vlast.
Ustavni sud to proglašava neustavnim, i onda, sve je to džabe, te diplome se više ne priznaju. I onda krene problem oko ovih pregovora sa Evropom, i mi sada čekamo da vidimo šta ćemo sa tim diplomama. Mislim da su doneli neku odluku da, dok se ne nađe neko bolje rešenje, ove diplome koji su već sertifikovane po tom sistemu Priština-Brisel-Beograd-Brisel-Priština, samo ti koji su već prošli taj proces mogu nešto da urade, dok se ne nađu neka bolja rešenja.
Ne priznaju se knjige iz Albanije, a ovde ne možeš da nađeš knjigu nigde. I onda ti uzmeš knjigu iz Albanije i kažeš ‘evo, ovo je isto’, ali ne može da se koristi, pošto to treba da ide u ministarstvo, pa da ministarstvo vidi da li je ta knjiga okej, pa da li su tu Srbi ubili Albance ili Albanci Srbe – i na kraju ne dobiješ knjigu. Taj problem je, kao, počeo da se rešava tako da se osniva Nacionalni savet, i onda Nacionalni savet nađe knjigu za prvi razred albanskog jezika, gde se uče slova, to je kao knjiga koja je napravljena za Albance van Albanije.
Na slovo D, na albanskom je Duros, na srpskom je Drač, grad u Albaniji. U toj knjizi stoji slika Drača. Ovi ukidaju to i stave sliku Niša. Tako rešavaju problem. Ili na slovo F, to je fljamur, zastava, i tu stoje neki razni ljudi sa raznim zastavama, raznim, raznim, ovi ukidaju albansku i kosovsku.
Diskriminacije ima na svakom koraku. Vučić ide na Kosovo, prolazi preko Preševa, ne staje u Preševu. Ako je to deo svoje države, i prolaziš ispred opštine, imaš nekog gradonačelnika kojeg plaćaš najskuplje u Srbiji, znači, iz tvog budžeta, iz našeg budžeta, dobija više nego ti, i ti ne staneš da pitaš ‘ej, kakav ti je problem? Što si ti takav, što ne radiš?’ Dolaze izbori, uhapsi se 10 ljudi, za ratno nešto, zločini… i onda, za 2 godine, oni su slobodni, nisu krivi za to.
Dačić treba da dobije neko ministarsko mesto – hapse se Albanci teroristi. Ili u školi, u prvom razredu, dolazi ti profesor koji ne zna albanski, da ti predaje srpski. A ti tamo učiš slova na albanskom, kako ćeš da učiš na srpskom, ako ne zna da ti objasni na albanskom? Dolazi Tadić, otvara granicu sa Makedonijom. To su Grci platili, pa mora da se otvara; nije još spremna, ali otvara se. I onda, vraća se, pređe Preševo, ide u Bujanovac. I u Bujanovcu ne uđe u kancelariju gradonačelnika, nego uđe u kancelariju koordinacionog tela. Telo koje radi za Preševo, Bujanovac i Medveđu, uzima pare za Preševo, Bujanovac i Medveđu, gde su zaposlili 400 ljudi iz Beograda, u Beogradu, i koje ne radi ništa, nego tera ljude da izmišljaju multietničke projekte, tako da su stigli do toga da izmišljaju multietničku mis.
I tako, mislim, diskriminaciju imaš na svakom uglu. Kad uđeš u Preševo, ti odmah primećuješ ‘jao, gde sam ovo’. Čim vidiš 6 žandarmerijskih auta, odmah kreneš da sumnjaš da su izmišljeni neki teroristi. Da je uhapšen neko pogrešno. Za 10 dana se pokrade 100 kuća. A ti imaš nekih 400 policajaca koji primaju platu. Stavlja se, u sred dana, na prozor suda bomba, a taj sud plaća 3 čoveka koja su tu obezbeđenje. Imaju kamere koje ne rade ceo život. Sad više i ne treba, pošto nemamo ni sud. Otišlo.
I kao, dolazi OEBS, stvaraćemo multietničku policiju. Završi se konflikt u Preševu, onaj mini rat, kao, Čović oslobađa Srbiju. Dogovorili su se da amnestiraju ove iz OVPMB-a, okej, vraćaju se kući, pravimo multietničku policiju, pa i njih uključimo u MUP. Znači, MUP se stvara od terorista. Hoćeš da čuvaš mir i red sa teroristima. To bi bilo to objašnjenje. Mi u Preševu imamo dve policije. Imamo policiju, i multietničku policiju. U policiji su ovi bivši komandiri, šefovi, ono, Srbi. Mi imamo policijsku stanicu, tamo ih ima sto. I onda ovi koji su multietnički policajci, oni će da šetaju ulicom. Ne znam šta rade bre.
Ljudi iz Preševu se druže, Albanci idu kod Srba u kafiće, Srbi dolaze kod Albanaca. Nemamo taj problem za razliku od Bujanovca. Oni su uvek imali odvojene škole, dok smo mi imali zajedničku. Tu uče Srbi, mi učimo ovde, zezamo se na odmoru i to. Kad vidiš medije u Beogradu, to je sve isto, Bujanovac, Preševo, Medveđa. Što bi rekao Vučić, ne smete da pričate o Medveđi, pošto tamo više nema Albanaca. Ali u Bujanovcu je potpuno drugačija situacija.
Kad dođe neko iz Beograda i vidi žandarmeriju kako šeta po gradu kaže ‘vau, šta je ovo’. A mi smo se navikli, već 10 godina je tako, oni prolaze, idu – kao građani, kao mi, samo što imaju oružje, uniformu, dress code.
Znaš kako to ide: završiš faks, vraćaš se u Preševo, većina ostaje godinu-dve, kad krene da im bude baš dosadno, kad nemaju drugi izlaz, neki odu na Kosovo, neki u Albaniju. Ovi iz Albanije se više i ne vraćaju, a ni sa Kosova se više ne vraćaju. Onda kažeš sebi, okej, ići ću i ja za neki dan. To te drži, ‘ići ću i ja nekad’, i onda ti ostaješ tu i radiš. Ja i dalje planiram da ostanem još malo. Ne znam zašto, ali nekako – tako je.
Boban Stojanović: Pa ja spadam u onu generaciju koja nije znala za reč „gej”. Negde sam upoznavao sebe kad i sva druga deca – kad nekako kreneš u školu, pa onda, kao, ko ti se sviđa, pa je l’ ima tamo neka devojčica. Pa onda ti vidiš da ti tu se nekako ne uklapaš, a u stvari ne znaš šta si. I negde u nekim tinejdžerskim danima, u tom istraživanju sebe, sve sam nekako išao tamo u zaječarsku biblioteku, s obzirom na to da sam rođen u Zaječaru i tražio, i sećam se nekih paranoidnih knjiga, 3 su bile, zvale su se ‘Psihologija deteta i mladih’, i tu se nekako pominjala homoseksualnost, homoseksualizam, homoseksualci, gde sam ja tražio uzrok sebe samog. Tada nije bilo, sem onog lika iz Dinastije, nije bilo gej lika u seriji, nije se znalo koji je pevač gej, nije se znalo koja je pevačica lezbijka.
Znači, ti prosto ne znaš ništa, i niko ne postoji; ti znaš da je sa tobom sve u redu, a opet, nekako ne možeš to da kažeš, jer zapravo ne znaš šta treba da kažeš o sebi. I to je sve bilo okej do nekog trenutka kada sam se ja umorio u tom gradu. Ja sam imao neke 23-24 godine, završenu srednju školu, nakon koje sam počeo da radim u gradskom radiju, i tamo sam imao, u nekom lokalu, prilično dobru karijeru. Radio sam u zaječarskom pozorištu. Velikim delom sam to radio zbog svojih roditelja. Nekako mi je bilo toliko stalo da ja dobijem konfirmaciju od mame i tate, da ja nešto vredim.
Jer ti već kad ulaziš u te neke godine, dakle, prelaziš dvadesete, tu sad nema opravdanja – dakle, zašto nemaš devojku, kad će ta deca… Zamisli, ono, ja jedinac, pa još nisam hteo da služim vojsku, pa nemam devojku. Ja sam, u stvari, shvatio da se ja umaram od svega toga i da je sve to lepo, ali da je vreme da se ja nekako pomerim. I onda sam došao, prešao u Beograd. Imao sam sreću da sam počeo da volontiram kod Žena u crnom, jer meni je tada to pitanje, kako se tada zvalo, civilnog služenja vojnog roka, odnosno pitanje prigovora savesti, bilo krucijalno važno, jer se doticalo mene, i radio sam najviše na tome; radio i živeo u jednoj maloj sobici, koja pripada, je li, toj istoj kancelariji.
I to je bilo negde 2003. kada sam ja prvi put otišao na nešto što se zove „prajd”. To je bio Prajd u Zagrebu. Tada je krenula ta neka naša agonija. Dakle, do tada su ljudi nagađali da li jesam ili nisam gej. Ja sam to govorio nekim ljudima koji su meni bili bliski, ali tad je to nekako ekspandiralo, s obzirom na to da je, je li, informacija o tome da se desio taj Prajd u Zagrebu bila u svim vestima u Srbiji i tako dalje. I onda, sećam se da me majka zvala u ponedeljak, pitala me šta, gde sam ja to bio u Zagrebu, šta je to bilo, je l’ ja to jesam, i onda sam rekao ‘jesam, ja sam to’ i tako dalje.
Taj razgovor je trajao 40 minuta. Bio je potpuno besmislen. Završio se time da moj ujak, odnosno njen brat, više neće da me zove na slavu, i da sad ona kad dobije rak, da znam da je to od toga, i to je tako bilo, vrlo velika, nekako, agonija. Ali se onda desilo da je zapravo i gomila mojih dotadašnjih prijatelja i drugova promenila taj neki stav, i ljudi su imali tu potrebu da znaju je l’ ti jesi to ili nisi to, i tu se nekako meni drastično menja život. Prosto, nije da ti oni okrenu leđa na onaj najbanalniji način, ali krenu da se javljaju neke distance, krenu da se javljaju neugodnosti. Pa, kao, gde ćemo na kafu – pa, kao ‘ajmo negde gde je manja gužva’, jer nekako imaju utisak sad da svi znaju da si ti gej, pa će te ljudi videti, i tako dalje.
Ja to, moram da priznam, prepoznajem jedino još kod ljudi… kod romske zajednice. Ta neka neugodnost da se bude sa tobom… jer, nekako, kad imate, ne znam, osobe sa invaliditetom, koje se suočavaju sa jednako groznim stvarima, mogu da kažem i groznijim, ali ne bih hteo da vršim tu vrstu… ko je ugroženiji, ali nekako tu postoji empatija, kao, ‘jao, jadan čovek’, pa nekako ti se opereš kad si sa takvom osobom u društvu. Kao, šta ću, eto, neće niko sa njim. Ali kad si ti zdrav i prav, a to si što jesi, e, onda to smeta.
Sad nekako, kao, to je to egzotično kad nabrajaš, kao, znaš, dvaput su mi napali stan u godinu dana, nacrtali kukasti krst, zalepili mi nalepnice, bacili mi molotovljev koktel, pokazali su mi, kao, koljemo te, dobacuju ti ‘ubij pedera’ i tako dalje, i to je, kao, nekako egzotično i od spolja. Ono što je meni najveća, kako bih rekao, cena koju osećam u ne tako lepom smislu, je kontrola. I to je to, kad ideš ulicom i, kao, što me gleda, ko me gleda. Ja živim blizu jedne gimnazije, i onda tempiram sebi vreme kad oni nisu na odmoru. Ja se plašim te dece, i ja sam se iz mog stana pomerio u stan koji iznajmljujem, jer se, prosto, stan nalazi u jednom nesigurnom delu grada, gde ja prosto ne mogu slobodno da se krećem i ne osećam se uopšte dobro.
I onda se baždariš, kad na 50 metara tamo vidiš neku trojicu, ti pređeš na drugu stranu ulice. Noću skoro da se ne krećem po gradu, i kao, onda ti to kalkulišeš: treba mi, ne znam, hiljadu dinara za grad, a onda mi još treba 600 dinara, 700, za taksi, ili više. I onda se nekako ne osećaš dobro u tome, da ti u stvari shvataš da tvoje kretanje, tvoj ulazak u, ne znam, tržni centar, je stalno pod nekom, kako bih rekao, napetošću. Iskustvo ti pokazuje, svaki dan kad dočekaš – kao, dobro, juče se ništa nije desilo. Juče sam išao na pijacu, ušao u radnju, prošao 3 puta ulicom i ništa se nije desilo.
Onda se pitam da li je viši smisao života da se zahvaljuješ na danu koji si preživeo. Dakle, nisi ga živeo u potpunosti, nego si preživeo. U kojoj god da si ti situaciji, dakle, ti možeš biti i siromašan, i bolestan, i neobrazovan, i… nabrajam neke stvari koje sagledavamo kao problem u životu. Ali ako ti imaš porodicu uz tebe, ako ti imaš prijatelje, ako se osećaš tu sigurno, onda si ti okej, koliko toliko. Ali ako imaš strah od toga da će te svi oni odbaciti, i da ti možeš da izgubiš i porodicu – dakle, nemaš više ni svoju sobu, ni svoj krevet, ni svoj madrac; i ako se plašiš da ćeš zbog toga da izgubiš posao, pa ne možeš to ni da iznajmiš sam. I ako se plašiš da će te ostaviti prijatelji, pa nemaš ni od koga da pozajmiš – onda je to neko osećanje duboke beznadežnosti.
Na primer, moj partner je imao to iskustvo. On je radio u jednoj korporaciji. Sad ja pretpostavljam – mi, zapravo, pretpostavljamo – da se to nagađalo da li je on gej ili nije, ali onda je on jednog dana napravio taj coming out, odnosno rekao kolegama i koleginicama, i sad, to bilo kao ‘pa dobro, pa znali smo, pa eto tako’, i ono što je on sutradan zatekao u toj maloj čajnoj kuhinji je bilo da je zapravo svako napisao svoje ime na šolji. To su te stvari. Ili kad ti kažu – sad neko, ne znam, pravi slavu, ili rođendan detetu, ili nešto – i onda kažu ‘vi dođite sutra, jer, jao, znaš kakvi su’. Ili to kad ti kažu ‘pa znaš, kao, ti si baš super, iako si gej’. Ili kad ja na primer sa nekim pričam, a onda kažu ‘a ti si jedinac? Baš greota za tvoje roditelje’. Pa nemoj, pa nisi me podržao, sad si me zakopao. Valjda ja nešto vredim, valjda ja nešto radim.
Ja sam baš pisao taj jedan tekst za Peščanik: nekako, čini mi se, moram da budem 2 ili 3 puta bolji od drugih, znaš, da bi uopšte oni videli da si ti okej. Da bi neko rekao da si simpatičan, ti moraš da budeš 3 puta zabavniji. Da bi neko rekao da si ljubazan, ti moraš da budeš 3 puta ljubazniji od drugih, moraš da 3 puta kažeš ‘hvala, hvala, hvala’, jer prvo ‘hvala’ se ne čuje, zato što prvo ‘hvala’ je jednako ‘on je gej’. Ja to nekako primećujem, i stalno mi se potvrđuje.
I stalno nekako to moraš, moraš, moraš. I onda, nekako – umoriš se. Onda kažu ‘a što ti to potenciraš?’ Kao, ‘možda da se ne zna…’ Pa ne može da se ne zna, zato što je to integralni deo mene, zato što mi kad sednemo, i radimo negde, i u pauzi, ja znam o čemu ljudi pričaju. Pričaju o deci, pričaju gde će na more da idu; pričaju, kao, ‘svađala sam se sinoć sa mužem’, ovaj kaže ‘iznervirala me žena’. A šta ja sad da kažem? Kao, ‘jao, sinoć ja sedim i gledam seriju’. Jednako postoji moj život u tim okvirima. Posvađao sam se sa dečkom, iznervirao me dečko. Dakle, ti si prihvaćen dok god taj deo tvog života ne postoji.
Ja to vidim i po mojoj majci. Naši razgovori su ‘kakvo je vreme tamo?’, ‘najavili kišu’. Ona zna sa kim ja živim, zna kako on izgleda, sve to ona zna. Ali ne postoji taj deo mog života. To je… kako da vam kažem, kad ste mama, šta biste pitali dete koje je „u braku”, odnosno u vezi, odnosno 10 godina živi sa nekim? Prosto, tvoj život ne postoji. To je ono: ljubav koja se ne usuđuje da kaže ime, i život koji se ne usuđuje da kaže da postoji. Mi imamo ta iskustva da kad neko dobije, recimo, otkaz, zato što mu šef kaže, ne znam, ‘neću ja pederčinu da radi kod mene’, i tako dalje; ili kao što se dešava, recimo, odeš na razgovor za posao, i onda, ako je to mladić feminiziran, onda oni kažu ‘pa hvala vam, ali mi tražimo kolegu, ali ne koleginicu’ – jesi li ti motivisan da ideš dalje i da tražiš posao? Nisi.
Mislim, mi smo imali to ranijih godina, i opet se nekako vraćam na Prajd. ‘Da, Prajd, ali mora…’ Ne. Nema „ali”. Mislim da država mora da staje na stranu onih koji su žrtve o ovom društvu, i to je veoma važna poruka, da ja znam da ako mi tako nešto padne na pamet, da to ni malo nije ni super ni kul, i da neće proći nekažnjeno. Čini mi se da mi sad malo imamo taj recediv te kulture nekažnjivosti, koja definitivno ide iz devedesetih. I to sad ti vidiš tako, oslobode Mladena Obradovića, jer, kao, on je mlad, i žena mu je trudna. Mislim, okej, razumem, ali mislim, malo postojim, znaš, i ja i moj strah, i to ‘smrt pederima’, i znaš, malo se i ja suočavam sa time, a ja baš nisam toliko star i možda bih i ja hteo, jednako, tu porodicu.
I ja hoću, kao aktivista, da radim na tome da sutra mogu da imam zakon koji će da mi omogući zajednicu, pa što da ne, jednog dana i da usvajam decu, ili imam decu na ovaj ili onaj način. Zašto bih ja kao čovek bio zakinut, a on privilegovan? Ne može to kao, ‘da Prajd, ali ako Beograd gori?’ Ne znam, uradi… pogasi tu vatru, pohapsi te koji pale Beograd. Ja ga ne palim.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Dubravka Stojanović, Dragan Pjevač, Abdula Ahmedi, Borka Vasić i Boban Stojanović. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 20.05.2015.
KOSOVOLGBTQIA+