Stvarnost je luđa od svake fikcije: državica koja uživa zaštitu jedne svetske sile diktira toj sili i drugima moćnim državama na zapadu kome će prodati svoje oružje, a kome ne. Činjenice su takve da je u njih teško poverovati: američki Kongres je doneo poseban zakon koji obavezuje Sjedinjene Države da „se posavetuju“ sa svojom naizgled državom štićenicom Izraelom, pre nego što stave potpis na ugovore vezane za prodaju oružja na Bliskom istoku. To je skoro kao pravo veta. To je kao da je 1994. tadašnji predsednik vlade Jicak Rabin bio dovoljno ljubazan da dopusti predsedniku SAD Bilu Klintonu da proda američke avione F-16 Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Godine 2020. zaista se postavlja pitanje da li će Izrael, zemlja štićenica, dopustiti svojoj zaštitnici Americi da proda avione F-35 Ujedinjenim Arapskim Emiratima, zemlji od koje Izraelu ne preti opasnost.
To je Izrael? Ovo je Amerika? Ko je ovde svetska sila, a ko njena štićenica? Kako je nastao ovaj ludi sistem u kojem Izrael utiče na trgovinu oružjem između drugih zemalja? Prodaja podmornica Egiptu od strane Nemačke zavisi od izraelske dozvole? Čak i nakon što je uspostavljen mir između Izraela i Egipta, zemlja na Nilu i dalje zavisi od dobre volje Izraela da dopusti ili ne Nemačkoj da joj proda svoje podmornice. Stvar je u tome da je izraelski lobi toliko jak u Vašingtonu da se njegov uticaj oseća i u Nemačkoj. Setimo se sličnog ugovora sa Saudijskom Arabijom 1986. Tokom sklapanja ovog posla o prodaji 5 američkih izviđačkih aviona državi koja je važan partner SAD izvršeni su jaki pritisci od strane Izraela da se on otkaže. Na kraju je predsednik Regan rekao da „druge zemlje ne mogu da vode američku spoljnu politiku“ i prodao te avione Saudi Arabiji.
Kao da je sve počelo izjavom Šimona Peresa „da Izrael neće biti prva zemlja koja će nabaviti nuklearno oružje na Bliskom istoku“. Otkad je to rekao Izrael je jedina zemlja sa nuklearnim oružjem na Bliskom istoku. Samo je nama dozvoljeno da se snabdevamo oružjem za sudnji dan.
Ovde se ne postavlja moralno pitanje – posedovanje nuklearnog oružja je nemoralno za svaku državu – a i uzaludno je osuđivati Izrael zbog njegovog uticaja. Moje pitanje je ko pristaje na ovu igru i da li će ona uvek biti takva.
Prema izraelskom stanovištu, samo on ima pravo da se naoružava. Od nepostojeće palestinske države on unapred zahteva potpunu demilitarizaciju. Zašto Palestina mora biti demilitarizovana, a Izrael ne? Ko je više krvi prolio i ko je tu opasniji igrač? Ko je započeo silne ratove? Izrael nikoga ne može da uveri u svoje pacifističke namere. Na čemu se onda zasniva njegovo pravo da drugim državama zabranjuje ono što je njemu dozvoljeno bez ikakvih ograničenja?
Ime ove igre je očuvanje „kvalitativne prednosti“ Izraela, čak i nad državama sa kojima su male šanse da će ikada ratovati, i koje važi čak i za one zemlje sa kojima Izrael ima zajedničke neprijatelje, kao što je to slučaj sa Emiratima. Da li će Dubai ikada upotrebiti stelt tehnologiju protiv Izraela? Ali, kažu nam, šta ako se tamo promeni vlast. A šta ako se vlast promeni u Izraelu? Ko nam garantuje da se ovde neće pojaviti lider koji želi da osvoji ceo Bliski istok. Sve su to takoreći zabranjena pitanja.
Izrael dakle ima pravo da kontroliše naoružavanje svojih bližih i daljih suseda, ali da li nam se ovo preterano ponašanje isplati. Neko u vrtovima Dubaia ili na ulicama Kaira s pravom se pita: zašto Izrael sme da poseduje F-35, a mi ne?
Haaretz, 20.08.2020.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 28.08.2020.
IZRAEL / PALESTINA