Izvod iz Avalskih sveski

Autorov govor Izvod iz Avalskih sveski¹ na uručenju Nagrade „Biljana Jovanović“ za najbolje književno delo na srpskom jeziku u prethodnoj godini, za roman „Rt“ (Akademska knjiga, Beograd, 2025)

U intervjuu koji je s Biljanom Jovanović marta 1983. vodila Borka Pavićević, dakle godinu dana nakon izvođenja njene prve drame Ulrike Meinhof pod naslovom Stammheim, na pitanje koje se odnosilo na problem odnosa revolucije i sentimenta, Biljana odgovara: „Nisam ja govorila o tom sentimentu, o toj emocionalnosti … to su neke druge stvari … Mene su zanimali živi ljudi mucavi, nesrećni, promašeni, ubijeni od strane države, moćnog državnog aparata, dakle, zanimao me je kontrapunkt država-pojedinac, taj pojedinac može biti i višestruki ubica, ubica sa aparatom i tu se briše sve, iza te linije, oni nisu više eksponenti ideje, država nije više čuvanje reda, već tamo je sila, a ovamo je jedno stvorenje.“

Ovakvom postavkom stvari, Biljana Jovanović je jasno naznačila poredak sveta koji će je zanimati kao spisateljicu, filozofkinju i mirovnu aktivistkinju. Naime, opredelivši se da misli i piše nasuprot društvenom poretku i državnom represivnom aparatu, ona se opredelila i za jedan način pisanja koji bih nazvao subverzivnim ili socijalno neprihvatljivim, koji mi je poetički blizak. Do ovakvog odabira književnog puta dolazi se spontano, tako što svakom novom književnom rečenicom zalazite sve dublje u gluvu sobu jednog zatvorenog društva ili ste sa sobom, kao deo bagaža vlastite literature, poneli neku traumu, koju društvo ne želi da vidi.

Biljana Jovanović je imala tu nevolju da u sebi sažme obe ove linije: ona je u pisanju kretala od svog najdubljeg iskustva, dakle od one neuralgične tačke u sebi koja počinje da pulsira u najranijoj dobi, kao kada dobijete da za pismeni zadatak napišete nešto o svojoj majci, koju zapravo niste stigli da zapamtite, ili da opišete lepote svoje domovine koja je ostala da se raspada na bojištu iza vas.

Zatvorene institucije, psihijatrije i zatvori, bile su oduvek u fokusu njene literature. No ono što se ispostavilo u slučaju recepcije njenog dela, pokazuje kako su takve institucije zapravo bile instrumenti jednog zatvorenog, opresivnog društva, koje se nije ustručavalo da kažnjava one koji su bili drugačiji ili čudni, one koji su prekoračili granice dogovorene norme. U takvom društvu ni književnost, a naročito nauka o književnosti kao instrument akademskog aparata, nije bila u stanju da se izdigne iz ideološke matrice i prepozna nove vrednosti. Zato je delo Biljane Jovanović ostalo da čeka skoro pola veka na relevantnu recepciju, o čemu nam svedoče aktuelne studije, ali i retki iskreni tekstovi kritike, kakav je svojevremeno napisala teoretičarka književnosti Jasmina Lukić, povodom novog izdanja romana Pada Avala.

Mi danas živimo u vremenu koje se raspada, u kojem je državna represija dosegla neslućene razmere. Verujem da bi Biljana Jovanović, sledeći nerv svoje literature, danas bila sa nama na barikadama, na Slaviji, sa golorukim, mucavim ali ne i uplašenim ljudima. Strah je u ovim vremenima reakcionaran, rekla bi njena Ulrike Meinhof. Stoga bi ovaj svet, sledeći njene junakinje, neizostavno trebalo menjati.

Nagradu sa njenim imenom, koju danas primam sa izuzetnom čašću, vidim kao deo Slobode, koju je Biljana Jovanović izvojevala za nas. Beskrajno joj hvala na tome.

Hvala i članovima žirija na ukazanom poverenju.

SKD, Francuska 7

Beograd, 23.09.2026.

Peščanik.net, 24.09.2026.

BILJANA JOVANOVIĆ NA PEŠČANIKU

1. Avalske sveske – publikacija koja je dugi niz godina izlazila u izdanju Psihijatrijske klinike „Avala“. Sama klinika je predstavljala traumatično mesto života i literature Biljane Jovanović, čija je majka Olga uhapšena i potom hospitalizovana u toj instituciji, gde je sedam dana kasnije pronađena obešena o radijator. „Avala“ je prestala da postoji 1999, kada je tokom NATO bombardovanja transformisana u prihvatni centar za izbeglice sa Kosova.