Jalova nada i beznađe

Pre i posle sastanka u Sarajevu više se druže političari iz bivših jugoslovenskih republika, a u budućnosti možda i pokrajina. Pitanje je da li je reč o simboličkim gestovima ili o promeni politike? Odgovor zavisi od sagledavanja razloga za ovo povećano politizovanje regionalnih odnosa.

Najvažniji razlog jeste namera da se privuče pažnja „spoljašnjeg igrača“, dakle Evropske unije. Na žalost, izvorni podsticaji saradnje su slabi, kao što su i ranije bili. U poslednjih dvadesetak godina, volja da se sarađuje sa susedima, zapravo volja da se uopšte prizna postojanje suseda, bila je veoma slaba. Mnogo su bili jači interesi za sukobljavanje ili za međusobno ignorisanje. U meri u kojoj su postojale povremene regionalne inicijative, one su se uglavnom odvijale pod pritiskom ili sa subvencijama Evropske unije i Sjedinjenih država. Kako je i sastanak u Sarajevu organizovan od strane Evropske unije, nije izvesno da bi ove povećane komunikacije među političarima bilo da se ne odvija, da se tako izrazim, pred evropskom publikom. Usled toga, i dalje je verovatno tačno da regionalne saradnje ne bi bilo da ne postoji interes da se njome odobrovolje stranci. To vodi sledećem pitanju: zašto je Evropska unija toliko važna? Ili, bolje rečeno, zašto sada?

Ovde možda ima smisla napraviti poludigresiju. U javnosti se širi evroskepticizam kritikom euforičnosti zagovornika pridruživanja Evropskoj uniji koji, uz to, obečavaju rajski život posle učlanjenja. To ponekad vodi i preterivanjima u drugom pravcu. Tako se tu skoro moglo pročitati kako je „beznađe bolje od jalove nade“, što bi trebalo da je konačni odgovor onima koji uzimaju bukvalno parolu da „Evropa nema alternativu“. Bilo bi ipak suviše pojednostavljeno tvrditi da alternative čak i „jalovoj nadi“ nema, jer je sve drugo stanje „beznađa“. Takođe, lako je kritikovati one koji nude Raj u Evropskoj uniji, kakogod da se taj raj tačno opisuje. Pomalo je neprijatno polemisati na tom niovu.

Još jedna poludigresija bi mogla biti korisna. Na pomalo ironičan način se može videti koji su neki od stvarnih razloga zašto postoji interes za približavanje Evropskoj uniji. Naime, bilo je dosta nagađanja o novoj ulozi Turske na Balkanu, pa je čak i Vuk Jeremić negde postavio pitanje da li se u Evropskoj uniji Srbija upućuje na Tursku, dakle da li se i njoj dodeljuje slična sudbina kada je reč o učlanjenju? Pitanje je, dakle, šta je alternativa ili, šire gledano, na koji se drugi način ako ne učlanjenjem u Evropsku uniju mogu obezbediti osnovna javna dobra – bezbednost, pravda, napredak? Sve drugo, kada se nekako predloži kao rešenje, ne izgleda kao da olakšava obezbeđivanje ovih dobara, koja se prirodno očekuju od države, budući da joj je to osnovna namena.

Ovo upućuje na ključni problem srpske politike u poslednjih dvadesetak godina. Naime, današnji evroskeptici iznose veoma slične argumente onima koje su iznosili i još uvek iznose zagovornici teze da je „Jugoslavija bila velika srpska zabluda“. Ovo je posebno vidljivo na pitanju odnosa prema Kosovu i uopšte prema susedima, koje je svakako od ključnog značaja za evroskeptike i jugoskeptike. Na to se misli kada se govori o „nacionalnoj i državnoj politici“. Sadržaj te politike jeste, sa jedne strane, „svi Srbi u jednoj državi“, a sa druge strane „suverenitet i teritorijalni integritet“. Iz čega slede problemi sa Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom, i naravno Kosovom. U tom kontekstu, Jugoslavija je bila zabluda, jer se, tvrdi se, u njoj nisu mogli ostvariti ovako određeni nacionalni i državni interesi, a isto se sada tvrdi i za Evropsku uniju. Bez obzira na to da li se tvrdi da Srbi ne mogu da žive sa drugim narodima ili da drugi narodi ne mogu da žive sa Srbima, bez obzira dakle na to kako se opravdava potreba etničkog razgraničavanja, multinacionalne države ili političke unije pružaju jalovu nadu, od koje je, neki tvrde, bolje beznađe, dakle suočavanje sa time da su „nacionalni i državni interesi“ zapravo neostvarivi.

Nasuprot tom skepticizmu prema bilo kakvim regionalnim ili evropskim integracijama, popularnost „jalovih nada“, bar u političkom smislu, nije zanemariva, mada se ne izražava na isti način svuda gde je politika Beograda od značaja. Praktično sve stranke koje računaju na podršku glasača u Srbiji zastupaju stanovište da nema bolje alternative od pridruživanja Evropskoj uniji. Ma koliko da se aplaudira onima koji kažu da bi između Kosova i Evropske unije izabrali Kosovo i onih koji kažu da bi između Republike Srpske i Evropske unije izabrali Republiku Srpsku, glasači u Srbiji nisu spremni da partijama koje zagovaraju te izbore povere mnogo glasova. Zapravo, uz sav rastući evroskrepticizam, izrazito evroskeptične partije uglavnom gube poverenje glasača u Srbiji.

Drukčije stoje stvari kada je reč o regionalnoj saradnji. Tu je jugoskepticizam još uvek uticajan među srpskim političkim partijama. Osnova popularnosti jugoslovenstva je bila slična ovoj današnjoj popularnosti Evropske unije. U federalnoj državi se mogu ostvariti državni i nacionalni interesi, mada u zajedništvu sa drugim narodima – a isto važi, sledeći je korak u takvom političkom razmišljanju, i za labavije političke unije, kao što je evropska. Ovaj drugi korak još nije napravljen. Zapravo, on se tek nazire i to samo zato što je uslovljen procesom integracije u Evropsku uniju. Tako da se bar povećava simbolika regionalne saradnje, preko sve češćih sastanaka i uzajamnih izvinjavanja, dok će tek, možda, uslediti stvarno poboljšanje u regionalnoj saradnji.

Šta to poboljšanje podrazumeva? Pre svega rešavanje preostalih političkih problema, koji uglavnom zavise od promena u politici Srbije. Ako se zanemare problemi sa Crnom Gorom i Makedonijom, koji su više, da se tako izrazim, simbolički nego stvarni, ostaje evolucija politike prema Bosni i Hercegovini i Kosovu. Politika prema Hrvatskoj će uskoro postati politika prema Evropskoj uniji, što je, ili će biti, još jedan razlog da se revalorizuje evroskepticizam, ukoliko mu je neko politički sklon. To će, naravno, imati posledice i na politiku prema Bosni i Hercegovini, jer će se i odgovornost i uticaj Evropske unije povećati posle učlanjenja Hrvatske. Neće biti beznačajno ni otvaranje pregovora o članstvu Crne Gore, što se očekuje krajem ove ili početkom sledeće godine. A sledi i sklapanje ugovora o stabilizaciji i prodruživanju sa Kosovom. Srbija će se suočiti sa potrebom da proceni koliko još može da odlaže političko prilagođavanje na promene u susedstvu i da li je ipak došlo vreme da se značajno ojača regionalna politika?

Ukoliko se o tome bude razmišljalo, ima smisla ne samo proceniti koliko je jalova nada o učlanjenju u Evropsku uniju, već i koliko je beznađa sadržano u nastavljanju Miloševićeve i Karadžićeve politike prema Kosovu i Bosni i Hercegovini. Pretpostavimo da se Evropska unija raspadne kao što se raspala Jugoslavija, pa da „beznađe nema alternativu“. Koji bi bili realni politički izgledi u tom slučaju? Odgovor se može dati zato što postoji iskustvo sa antijugoslovenskom politkom. Odnos snaga bi bio od ključnog značaja, pa bi valjana procena svakako bila korisna. Dosta je verovatno da bi NATO dobio povećani značaj, jer drugih sredstava za staranje o bezbednosti ne bi bilo.

To, dakle, navodi na racionalno sagledavanje razloga zašto je pristupanje Evropskoj uniji politički popularno, čak i kod onih koji bi inače najradije bili evroskeptici. Iz istih su razloga jugoslovenska rešenja bila racionalnija, bez obzira na sve što se konkretnim ustavnim rešenjima moglo prigovoriti. Ono što je nedostajalo bilo je demokratsko uređenje. Ono sada postoji ili bi moglo da se učvrsti u svim zemljama koje su nastale njenim raspadom. Regionalna saradanja demokratskih država bi mogla da obezbedi sva ona javna i kulturna dobra (dakle, državne i nacionalne interese) kojima se teži. U ovom času, to se još uvek ne vidi neposredno, jer se računa sa eventualnom mogućnošću da se postigne i više od toga, pre svega teritorijalnom i etničkom preraspodelom, ali to će izgledati sve manje realno ukoliko prevlast beznađa izostane ili, da to drukčije kažem, ako raspad Evropske unije zakasni. Čini se da politička javnost u mnogim državama i sredinama ostaje zainteresovana za integraciju u Evropsku uniju jer se time učvršćuje bezbednost u postjugoslovenskim sredinama.

Ukoliko je to tačno, moglo bi da se kaže da je javnost racionalnija od onih političara i intelektualaca koji bezbednost u Evropskoj uniji smatraju jalovom nadom i nude u zamenu racionalnost beznađa. No, pored bezbednosti, važna su i druga javna dobra, kao što su pravda i napredak. Najveći broj problema sa ovim dobrima je takođe ili u sopstvenim državama ili u odnosima sa susedima. Opet, popularnost Evropske unije ne govori toliko o jalovoj nadi da će se obezbediti rajski život, već pre svega predstavlja zahtev da se poboljša pravednost i pravičnost i poboljšaju izgledi za privredni i društveni napredak. To je, prirodno, i način da se izrazi uverenje da su male nade, da je možda beznadežno očekivati da će se do tih javnih dobara doći u sopstvenim državama i, posebno, u nastavljanju sukoba sa susedima. To je racionalna osnova proevropske javnosti i proevropske politike.

Šta ona konkretno znači kada je reč o regionalnim odnosima? U osnovi, način rešavanja problema koji je bio karakterističan za jugoslovensku federaciju ili konfederaciju samo na demokratskim osnovama. Suverenost u evropskom kontekstu predstavlja odgovornost vlasti prema sopstvenim građanima i prema vlastima i građanima drugih država. To rešavanje je olakšano proširenim kontekstom, kako je to govorio Žan Mone. Bilateralna rešenja su često jednostavnija ako se odvijaju u multilaterlanom kontekstu, jer na izvestan način od međunarodnih postaju unutrašnjepolitička pitanja. Isto važi i za odnose u regiji, za balkanske odnose da ih tako nazovem. Sam Balkan nije bio u stanju da kreira taj kontekst, što je razlog da se to i dalje mora odvijati pred evropskom publikom i, u dogledno vreme, unutar evropske političke unije.

 
Helsinška povelja, maj-juni 2010.

Peščanik.net, 07.07.2010.