Javne funkcije privatnih lica

Baš kao u onoj priči za decu u kojoj dečak, kad mama neće da ga pusti da negde pođe sam, nadureno odbrusi da je on dovoljno veliki, a kad ga ona šalje da nešto uradi, on plačljivo objašnjava da je suviše mali, tako se i naši političari, kad im to odgovara, pozivaju na svoju funkciju, štaviše, napad na njih je napad na državu, a kad im to ne odgovara, pozivaju se na ”privatno svojstvo”.

Pa su tako premijer i njegova partija za svoju vanrednu konferenciju za medije najavili temu: izveštavanje medija o premijeru, a onda je premijer, pošto je prvo objasnio da su napadi na njega napadi na ugled njegove funkcije i Vlade, na novinarsko pitanje o kontaktima sa navodnim vođom narko klana, odgovorio da ga je sretao – ali isključivo privatno!? Na stranu to što javnost nije saznala prirodu tih privatnih susreta, ostaje nerazjašnjeno i kako tačno premijer, odnosno tada samo ministar policije, prestaje to da bude?

Kada državni funkcioneri prestaju da budu državni funkcioneri i postaju samo građani?

Drugi državni funkcioner, ovoga puta na funkciji predsednika države, prvo je javno, pred kamerama, negodovao što se sastaju hrvatski i srpski premijer, čime nije ”ispoštovan” on kao predsednik, čak simbol narodnog jedinstva, kako je sebe nazvao, a odmah zatim je Agenciji za sprečavanje sukoba interesa prijavio privatan poklon od privatnog lica. Iz Agencije su odgovorili da će istražiti da li je Audi dobio kao predsednik ili kao privatno lice?! Kako se tačno utvrđuje kada je predsednik države predsednik, a kada to nije?

Da li državni funkcioner prestaje to da bude samo zato što mu je isteklo radno vreme pa on posle pet popodne postaje nefunkcioner? Kravata i odelo ne mogu biti kriterijum jer se mnogima, naročito pošto ubrzano razviju bicepse, usladilo da se pojavljuju u tesnim košuljama ili majcama. Kriterijum sigurno nije ni to da li su se u javnosti pojavili bez službene pratnje i bez službenog automobila jer lepo vidimo da nigde, pa ni na proslave ili partijske sastanke ne dolaze bez šofera i pratnje. (Zbog čega i posebno čudi zašto bi uopšte neko predsedniku države, kojeg će do kraja mandata voziti u koloni automobila, sada poklonio ikakav, a naročito polovan automobil?)

Kako dakle da znamo da li Dačić, kad peva u javnosti, peva kao premijer ili kao građanin? Njega da pitamo on bi rekao da peva kao slavuj, naravno. Kako da znamo da li Nikolić vozi kao predsednik ili kao građanin? I njega da pitamo on bi rekao da vozi kao Fanđo.

I kako onda da se snađemo? Kad Palma plaća kauciju optuženom za malverzacije u Kolubari on to radi kao građanin; kad neko udari Velju Ilića on je napao funkcionera, a kad Velja Ilić nekog udari, on je to uradio kao privatno lice; kad Vuk Jeremić kao funkcioner UN lomi stolove po njujorškim kafićima, on je – Srbin…?!

A važno je znati da li je moguće da neki državni funkcioner povremeno to baš i nije, kao i kada je državni funkcioner – državni funkcioner, a kada je samo građanin. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog eventualne tužbe. Ne, ne mislim eventualne tužbe protiv njih, taman posla, na to ne smemo ni da pomišljamo, nego mislim na njihovu tužbu protiv nas. Jer, ako smo uvredili nekog funkcionera, bolje bi nam bilo da možemo da dokažemo kako je on baš u tom trenutku bio samo u svojstvu privatnog lica, inače smo nagrabusili. Mada smo možda nagrabusili u svakom slučaju. Sa tužbom ili bez nje.

Peščanik.net, 04.02.2012.