Javni dug, bankrotstvo i održivost

Šta znači kada se kaže da je država pred bankrotstvom? I kako se to ispoljava? Jedan je slučaj kada vlasti cene da je bolje da ne izvršavaju obaveze prema poveriocima nego da dodatno oporezuju.

To se zove “spremnošću da se vrati dug”. Drugi je slučaj kada se očekuje da će dug da raste brže od nacionalnog dohotka, koji je naravno osnova državnih prihoda. Tada naprosto nema “sposobnosti da se dug vrati”. U oba slučaja se kaže da je dug neodrživ – kao trenutni teret, odnosno kao rastuća obaveza. Kako se može odrediti neodrživost?

U slučaju povećavanja javnog duga, kao uostalom svakog duga, od najvećeg je značaja u kojoj se meri povećava dohodak iz kojeg će se dug vraćati. Uzmimo da je dug uzet sa određenom kamatom. I uzmimo da se prihodi države povećavaju tako kako se povećava nacionalni dohodak, dakle rastu koliko i privreda. I uzmimo da je ta stopa rasta jednaka kamatnoj stopi na dug. Tada javne vlasti ne moraju da vrate dug jer mogu stalno da ga refinansiraju. Štaviše, ako se kamatna stopa ne bi povećavala s veličinom duga, nivo zaduženosti, u odnosu na nacionalni dohodak, bio bi nevažan za njegovu održivost. Konačno, uzmimo da privredna proizvodnja raste brže od kamatne stope na javni dug, tada će on, dug, težiti nuli s protokom vremena ako se neprestano refinansira.

Iz ovoga se može zaključiti da je veoma važno koja je stopa privrednog rasta kako bi se ocenilo je li dug održiv ili nije. Uzmimo da je država dužnik odlučan da vrati dug, dakle spremnost da se novac vrati poveriocima je nesporna. To bi trebalo da smanji rizik i da shodno tome dođe do smanjenja kamatne stope na dug. Svejedno ostaje i sposobnost da se dug vrati, koja zavisi od privredne aktivnosti. Ukoliko nema privrednog oporavka zbog toga što se ne ulaže nego se vraćaju dugovi, ili iz bilo kog drugog razloga, rizik da će dug zaista i biti vraćen se povećava. U slučaju da privrednog oporavka nema, ne mora da bude odlučujuća spremnost da se dugovi vrate, sposobnosti jednostavno neće biti. I to čak i ako je dug relativno mali u odnosu na nacionalni dohodak. Nije nepoznato da su zemlje imale probleme sa stranim poveriocima i kada je nivo duga bio relativno mali, recimo oko trećine bruto domaćeg proizvoda.

Uzmimo da se privreda oporavlja, valjalo bi očekivati da cena duga raste, dakle da se može refinansirati po nižim kamatnim stopama. U nekom času stope privrednog rasta će se usaglasiti s kamatnim stopama na javni dug, pa se više neće postavljati pitanje održivosti iako je, recimo, nivo zaduženosti visok. Naravno, kada fiskalne vlasti kažu: mi ćemo obezbediti održivost javnog duga ubrzanim privrednim rastom, to poverioci mogu da cene kao rizičnu strategiju, mogu da posumnjaju u spremnost vlasti da vrate dug i da traže strože uslove kod refinansiranja dugova ili da jednostavno obustave tu mogućnost. Tako da je zbilja potrebno da postoji određena uverljivost da će politika rasta zaista biti sprovedena i da će se pokazati kao uspešna.

Ukoliko tog poverenja nema, zadužene vlasti moraju da obezbede sredstva da vrate dugove. Ukoliko je reč o merama koje su neposredno izazvane potrebom razduživanja, a ne odgovarajućim privrednim ili socijalnim ciljevima, može se reći da se sprovodi restrukturiranje javnih obaveza i prava, što je analogno postupku bankrotstva u slučaju preduzeća ili domaćinstva.

Uzmimo izjave srpskih vlada u poslednjih nekoliko godina da su izbegle bankrotstvo javnih finansija. To je tačno kada je reč o poveriocima, ali ne i kada je reč o korisnicima budžeta. Kod toga su smanjene plate i penzije i javna ulaganja, što su mere koje obično usporavaju privredni rast. Tako da smanjeni javni dug u odnosu na nacionalni dohodak ne znači da je obezbeđena njegova održivost – bilo u smislu spremnosti ili sposobnosti da se dugovi zaista i vrate. Ukoliko su kamatne stope i dalje visoke kada se uzme u obzir gotovo stagnantna privreda, kao što svakako jesu, sposobnost da se javni dug finansira nije obezbeđena.

A po prirodi stvari, spremnost da se dugovi vraćaju smanjujese posle dužeg perioda smanjenog realnog dohotka. I zbog podsticanja tražnje, a i čuvanja političke stabilnosti, javne se obaveze povećavaju, što svakako utiče na ocenu da li je spremnost da se poveriocima vrate pare održiva.

Tako da će javne finansije biti održive tek onda kada privreda počne da se oporavlja, i to održivo, dakle kada se bude ustalio privredni rast koji je u skladu sa obavezama po kreditima jer je onda moguće ne samo redovno finansirati ili refinansirati javni dug, već fiskalnu politiku usredsrediti na uobičajene razvojne i socijalne ciljeve. Kada se može reći da se izišlo iz stanja bankrotstva i da su javne finansije održive.

Novi magazin, 18.09.2017.

Peščanik.net, 19.09.2017.