Čitam odličan tekst Muharema Bazdulja Nepodnošljiva lakoća širenja mržnje i setim se one duhovite scene iz filma Jay and Silent Bob Strike Back, kad pomenuta dva ludaka idu od vrata do vrata i pitaju klince-anonimne blogere ”da li ste vi pre godinu dana ostavili komentar pod imenom magnolia_fan_15 na sajtu moviepoopshoot.com i rekli da je naš film sranje?”, a onda ih prebijaju od batina. E, sad, možda su batine ipak malkice preterana reakcija, ali ne verujem da postoji čovek na planeti koji je doživeo da mu no-name pametnjakovići na internetu objašnjavaju ”kako treba” i ”šta valja”, a koji nije pocikivao i podvriskivao od sreće gledajući taj deo pomenutog filma.
Siguran sam da ne postoji klip na YouTube postovan sa Balkana, pa makar to bila i najnežnija ljubavna pesma, posle koga ne sledi salva komentara dežurnih ”četnika”, ”ustaša”, ”balija” i ”šiptara” koji se ”kolju” preko interneta i po zilioniti put ponavljaju iste somnabulije koje su nam ulepšavale svakodnevicu devedesetih. Ti komentari su toliko glupi i toliko slični, da je prosto poražavajuće ako se ne ispostavi da ih piše svega par istih ljudi sa ogromnim viškom slobodnog vremena. Podrazumeva se da se ”ne” piše odvojeno od prideva, a spojeno sa glagolima, to vam je drugi neophodni uslov da se uđe u raspravu. Naravno, prvi i osnovni je da do koske mrzite svakog ko je druge vere i nacije, da ga krivite za sve loše što se u poslednjih hiljadu godina desilo vama i ”vašem” narodu, i da ne štedite pljuvačne žlezde u odbrani svog ”stava”. I hajde sad da me neko ubedi da je u interesu demokratije i slobode govora dati gomili dokonih polupismenih budaletina da dele sa nama svoje ”mišljenje” i jedinstveno shvatanje gramatike, i da na kraju ”novinari” i ”analitičari” njihove citate čak koriste kao argument u raspravi, kao relevantan statistički uzorak, odraz javnog mnenja, i slično?
I gospodin Bazdulj i ja se tu, izgleda, slažemo sa Spajdermenom: ”with great power comes great responsibility”. Or something like that. Elem, tretiranje svakog i svačijeg komentara kao podjednako vrednog, i kao konstruktivnog doprinosa nekoj javnoj raspravi, značajno umanjuje smisao i vrednost same takve rasprave. Ovo ne znači da bi trebalo točak istorije vraćati unazad, cenzurisati internet, i slično, ali znači da svest o činjenici da nema svaki komentar istu težinu još nije dovoljno razvijena ni u skandinavskim zemljama, a kamoli na Balkanu. U krajnjoj liniji pitanje poznatog ili skrivenog identiteta sagovornika nije nevažno, iz više razloga.
Nadam se da je ovo svima jasno, ali ipak da napomenem – poznavanja identiteta sagovornika ne bi trebalo shvatiti u nekom palanačko-mafijaškom, ”znam te, znaš me” smislu. Dakle, nije bukvalno reč o potrebi za ličnim poznanstvom da bi se diskusija svela na plemenski nivo, već je suština u poznavanju profesionalne istorije i pogleda na svet iz kog sabesednik progovara, da bi razumevanje izgovorenog/napisanog bilo bolje, a ponekad i uopšte moguće.
I ovaj princip nije vezan samo za internet. Na primer, informacija da je Ričard Dokins po vokaciji evolucioni biolog, i osoba koja je napisala Sebični gen, je suštinski važna za čitanje njegove knjige iz 2006, Zabluda o bogu, jer nam daje uvid u perspektivu iz koje profesor Dokins u toj knjizi raspravlja o problemima koji su u suštini sociološke, pa i političke prirode. Nekome bi, već posle čitanja sadržaja knjige, bila problematična nominalno ”laička” pozicija iz koje jedan biolog priča o temama kojima bi po defaultu trebalo da se bave istoričari, sociolozi religije, antropolozi, psiholozi ili (ne daj, Darvine!) sveštenici i teolozi. I to može da bude sasvim legitimno. No, iz moje perspektive, Dokinsovo obrazovanje kao evolucionog biologa mu upravo daje autoritet da iz, koristeći metod naučne analize i interpretacije podataka, iz sopstvenog ugla (podrazumevajući šire obrazovanje i upućenost u temu kojom se bavi), dekonstruiše verske dogme i obmane na jedan istovremeno temeljan i duhovit način, uvek potkrepljen naučnim dokazima. Poznavanje ovih činjenica omogućuje i svima koji se eventualno ne slažu sa profesorom Dokinsom, po raznim stavkama, da dublje razumevajući njegovu perspektivu i background, i sami bolje formulišu svoja pitanja, kritike i zamerke. Hajde da budem do kraja banalan – zbog toga, između ostalog, na koricama knjiga ili na kraju svakog naučnog rada stoji i kratka biografija autora.
Ovo je pravilo uglavnom vezano za rasprave na akademskom nivou, ali kao što vidimo, nije nastalo iz potrebe da se poštuje bilo kakva prazna forma, već iz krajnje praktičnih razloga. Paušalno shvaćena demokratija na internetu poništava ovu praksu, i daje ”Džejsonu iz Teksasa” šansu da iz svoje kamp-prikolice sa punim pravom ”polemiše” sa Ričardom Dokinsom o suptilnostima prirodne selekcije i teoriji mema. Što je, u principu, najgore po samog Džejsona.
Ja, recimo, više nikad ne bih ulazio u javnu raspravu sa nekim koga smatram za fašistu, zato što po mom mišljenju, fašistički i ekstremno nacionalistički stavovi ne bi smeli da budu predstavljani u javnosti kao legitimna opcija, kao nešto ”normalno”, a samim činom učestvovanja u raspravi bih dao legitimitet takvom stavu. Ova opcija je u internetskim raspravama automatski ukinuta, jer nema načina da imate šireg uvida u poziciju iz koje nastupa sagovornik sa kojim polemišete, i to je jedan od glavnih razloga zašto ne učestvujem u raspravama na forumima, ne gledam komentare na tekstove i ne čitam postove anonimnih blogera, čak ni kad je reč o mojim tekstovima ili filmovima. A možda to ne radim i iz straha da bih odreagovao kao Jay i Silent Bob?
Peščanik.net, 03.09.2011.