Ta vijest TANJUG-ova je prilično svježa (objavljena je 30. augusta) i možda je još prerano reći da nije izazvala nikakvu reakciju, no na nju definitivno vrijedi skrenuti pažnju; vijest, dakle, glasi ovako:
Tri najveća švedska lista objavila su da su uveli mere u cilju sprečavanja komentara na njihovim vebsajtovima jer su se koristili kao platforme za govor mržnje. Potreba za stišavanjem komentara anonimnih internet korisnika postala je očigledna nakon dvostrukog napada Andersa Beringa Brejvika u kojima je u julu mesecu u Norveškoj ubijeno 77 osoba, izjavio je glavni urednik dnevnika “Aftonbladet”, Jan Helin. Ubuduće, ovaj list, kao i tabloid “Ekspresen” dozvoljavaće samo komentare osoba koje se budu predstavile preko Fejsbuka. List “Dagens Niheter” (DN) učinio je nemogućim ostavljanje komentara na njegovom sajtu sve do uvođenja sličnog rešenja polovinom oktobra meseca. “Bilo bi idealno da postoje slobodne i otvorene debate, nažalost stvarnost je drugačija jer forume sa komentarima koriste male grupe ljudi za izražavanje, između ostalog, i rasističkih stavova”, kazao je Bjorn Hedensjo koji uređuje vebsajt DN-a. Međutim, ova odluka je izazvala negodovanje internet korisnika koji smatraju da svako ima pravo na svoje mišljenje bilo ono komunističko ili nacionalističko.
Ne znam da li je ovo prva takva mjera, ali definitivno jest među prvima. I ima nečeg simbolički potentnog u činjenici da dolazi sa sjevera Evrope, iz te famozne Skandinavije, koja je, usprkos svojim tamnim stranama, u mnogim stvarima još uvijek za uzor ostatku Evrope. Skandinavske zemlje generalno prednjače u liberalizmu, pa je i u tom smislu ova odluka indikativna.
Svaka kritika nepodnošljive lakoće širenja mržnje putem anonimnih internetskih komentara na forumima i blogovima kod nas se, međutim, još uvijek dočekuje etiketiranjem kritičara kao retrogradnog konzervativca i elitiste. Upravo na Peščaniku, objavio sam prije dvije i po godine tekst Internetska rezolucija koji se, između ostalog, kritički bavio programskom anonimnošću tzv. “forumaša“. Godinu dana kasnije, u sarajevskom Medija centru održana je javna tribina “Prednosti i mane anonimnog web aktivizma“ na kojoj sam učestvovao bukvalno kao neka vrsta đavoljeg advokata, kao dežurni skeptik koji, eto, iz ko zna kakvih razloga, ima problem s progresom. Pitanja i komentari iz publike generalno su do nebesa uzdizali tobožnju demokratičnost Interneta. Kao sukus apologije anonimnih komentara izdvojilo se (retoričko?) pitanje: Zar je bitno ko nešto kaže; zar nije bitno samo šta se kaže?
Koliko god sugestivno postavljeno pitanje pokušalo suprotan odgovor predstaviti kao jedini ispravan i zdravorazumski, istina je na drugoj strani. Naravno da je bitno ko nešto kaže! Identitet autora bitan je dio iskaza. Si duo faciunt idem non est idem. Programsko uzdizanje anonimnosti je u funkciji stvaranje intelektualne uravnilovke, stvaranja konteksta u kojem je, šopenhauerovski govoreći, volja važnija od uma. Volja je slijepa, za volju ne važi argument, kad je o volji riječ – nema hijerarhije. Anonimni internetski forumi funkcionišu po principu lebonovske psihologije gomile: “Pošto na gomilu utisak ostavljaju samo preterana osećanja, besednik koji želi da je zavede mora zloupotrebljavati žestoke tvrdnje. Mora da preteruje, da tvrdi, da ponavlja i da nikada ne pokušava ništa da dokazuje uz pomoć rasuđivanja.“
Takav kontekst je kao stvoren za govor mržnje, a Internet kao medij, združen sa anonimnošću, širenje tog govora čini nepodnošljivo lakim. Legitimacija putem Facebook-a nije, naravno, idealno rješenje, a Facebook kao Facebook je opet posebna priča, ali ipak predstavlja korak naprijed u odnosu na postojeću anarhiju. Svako smanjivanje nivoa anonimnosti i svako, ma koliko malo, otežavanje distribucije anonimnog govora mržnje je napredak.
Lako je za Švedsku, reći će neko, ali šta ćemo s našom situacijom. I tu, međutim, treba bježati od crno-bijelih pojednostavljivanja. Odluka tri najveća švedska lista ne obavezuje, naravno, sve švedske medije. Isto tako, i ovdašnji mediji imaju različitu politiku glede anonimnih online komentara. Kod nekih takva mogućnost uopšte ne postoji, kod nekih postoji, ali imaju dobre i ažurne moderatore koji instantno brišu problematične komentare, no kod većine, nažalost, praksa je anything goes.
Ipak, ne treba potcijenjivati značaj malog koraka tri švedske redakcije, a potencijalno velikog za globalnu medijsku sferu. Nemoguće je očekivati da se vrijeme vrati, da opet bude normalno da se uz pisma čitalaca, taj embrion online komentara, redovno pojavljuju puno ime i adresa čitaoca/komentatora, dok su samo u izuzetnim slučajevima ime i adresa poznati redakciji, ali jest moguće da se nivo neodgovornosti smanji.
Nema prave slobode bez odgovornosti, i to je ona tačka gdje griješe svi oni koji negoduju zbog ovakve odluke, svi oni za koje je aksiom da “svako ima pravo na svoje mišljenje bilo ono komunističko ili nacionalističko“. To s pravom na mišljenje je, naravno, tačno, makar svako prizivanje te sintagme budi želju da se parafrazira ona asshole replika koju u jednom filmu izgovora Clint Eastwood. (Film je Dead Pool, a doslovan citat glasi ovako: Opinions are like assholes, everybody has one.) Ipak, pravo na mišljenje ne podrazumijeva pravo da se to mišljenje, naročito ako ono ugrožava druge ljude, nesmetano i nekažnjivo distribuira, uza sve još i kukavički, odnosno anonimno, bez spremnosti da se preuzme odgovornost. Izgleda, ipak, da se ima više razumijevanja za one koji ne žele udisati duhanski dim u kafanama i restoranima, koji se bore protiv tzv. pasivnog pušenja, nego za one koji bi željeli da na Internetu ne udišu tuđi smrad, koji se bore protiv pasivne kontaminacije. Kad su avio-kompanije stale masovno da zabranjuju pušenje u avionima, teško je bilo zamisliti da će krstaški rat protiv duhanskog dima doći i do kafana, pa još i tako brzo. Možda odluka tri švedske redakcije na sličan način, još i brže, ostvari uticaj mnogo šire nego šta danas izgleda da je moguće.
Sarajevski nokturno
Peščanik.net, 01.09.2011.
