Jedi pitu i ne pitaj koliko košta

Nije ovde reč o tome zašto Aleksandar Vučić formira nekakav „nadstranački pokret“. O klijentelizmu zbog kojeg mu je SNS postao balast već sam pisao, a dosta je prethodnih dana bilo reči i o potrebi da se stvori privid da se stranka čisti od onih koji su na lokalu bahatošću i neprimerenim pljačkaškim bogaćanjem postali trn u oku glasača. Iako su sve radili po uzoru na vrh, zaboravljajući samo na drevnu poslovicu o Jupiteru i volu.

Nećemo se baviti ni posledicama formiranja pokreta, ma koliko delovale privlačno analize je li ovo poslednja lopata zemlje na masovnu grobnicu u kojoj počivaju parlament, vlada, nezavisna tela, mnoge javne službe, a sada i partije, ili je to pokušaj da se tridesetogodišnji miloševićevsko-šešeljevski narativ o patriotama i izdajnicima raspiri podelom na one koji su za Vučića, ergo za Srbiju, jedan narod, jednu državu, jednog vođu i one koji su protiv Srbije, Vučića, budućnosti, naše dece i ostalih floskula iz predizbornog fundusa.

Tema je to da je minulog vikenda počela predizborna kampanja promocijom izborne liste Aleksandra Vučića. Lista će uskoro dobiti ime, već ima slogan, i dok niko ne zna ni kada će izbori biti, Vučić ima dane, nedelje i mesece i državne resurse da ureže i ukleše građanima, što uživo, što preko medija, poruku za koga i zašto treba glasati. I da podeli obećanja (van nadležnosti predsednika, treba li to i pominjati) i iskoristi te iste državne resurse da neka od njih ispuni kako bi unapred, na slepo, pokupovao glasove za listu koju promoviše.

Jer taj nekakav pokret, najavljen pre gotovo šest meseci, suštinski je izborna lista, koja će, u zavisnosti od toga šta pokažu merenja rejtinga i šta procene skupo plaćeni savetnici, možda naknadno moći, morati ili želeti i da uđe u dodatnu koaliciju sa nekom strankom koja ne pristupi, ili ne bude pozvana, u „državotvorni narodni pokret“.

Jer treba zaista da budemo naivni da poverujemo u to da se još ne zna da li će taj pokret izaći na izbore (možda izađe, ako nas baš svi lepo zamole – to je ono što sad Vučić, vučići i vučevići poručuju) ili će biti samo „savetodavno telo“ SNS-a.

I da poverujemo da Vučić obilazi Srbiju jer mu je „obaveza da obilazi zemlju i razgovara sa ljudima, a ne samo da sedi u svom kabinetu“. Kao što mu je pre nekoliko godina bila obaveza da obiđe sve toalete u školama.

Šta smo zapravo imali ovog vikenda? Formiranje „pokreta“, pomenuto pre šest meseci, sada je sa mnogo više detalja konačno najavljeno na stranačkom skupu SNS-a i jasno je naznačeno da je reč o pokretu koji će biti tesno povezan sa SNS-om. Na tom istom stranačkom skupu najavljeno je da će Vučić, zarad formiranja pokreta, obilaziti mesta u Srbiji.

Ko plaća, a ko prenosi

Obilazak je, u svojstvu predsednika, počeo u Vranju, Bujanovcu i okolnim mestima i selima. Ta aktivnost je bila najavljena na sajtu predsednika Srbije (ali ne i na sajtu SNS-a), gde se (kao i na sajtu SNS-a) mogao pročitati i detaljan izveštaj. Naprednjaci su, međutim, organizovali dolazak pristalica na skup u Vranju, pazeći pri tome da nema stranačkih zastava. Želeli su, očigledno, da izbegnu bilo kakvu mogućnost da se organizacija ovog skupa i celokupnog putujućeg cirkusa koji će uslediti, poveže sa strankom.

A ko je platio? Vučić se svađao sa novinarima koji su postavili pitanje ko plaća njegove promotivne aktivnosti i bez obzira na klepetanje da on plaća „ručak i pite“ (!?) i da nema drugih troškova, osim goriva, te tiradu o štedljivosti, biće zanimljivo videti da li će i šta odgovoriti na zahteve za informacije o troškovima i plaćanju za korišćenje sale, iznajmljivanje ozvučenja, autobusa i drugim vidljivim logističkim troškovima.

Ako je izvesno da SNS ne plaća (jer to bi tek otvorilo još teža pitanja), zbog čega se sa budžetske pozicije kabineta predsednika plaćaju troškovi obilaska Srbije i obećavanja rešavanja problema za koje predsednik nije nadležan i širenja ideje za formiranje pokreta koji će biti politički subjekat ili savetodavno telo jednoj političkoj partiji?

Reč je evidentno o promotivnim aktivnostima koje bismo, da su izborni već raspisani, označili kao funkcionersku kampanju. I dok je u prethodnom periodu bilo loših pokušaja da se reguliše funkcionerska kampanja, ali je barem otvorena diskusija o tome, za sada nema ni diskusije ni ideja kako regulisati promotivne aktivnosti funkcionera kojima se pre raspisivanja izbora, a korišćenjem državnih resursa, promovišu potonji učesnici na izborima, kao što je Vučić već radio 2019. godine na kampanji „Budućnost Srbije“.

Nemam ambiciju da u ovom tekstu ponudim instant odgovor. Važno je, međutim, da se ovaj problem obuhvati narativom o regulisanju funkcionerske kampanje. I da se razgovara o tome može li se rešavati preciznijim definisanjem zloupotrebe javnih resursa ili ulogom, položajem i obavezama medija. Uz svu demagogiju kojom nas rešetaju, teško je očekivati da je moguće izboriti, ili čak i opravdati, ograničenje za medije u prenošenju promotivnih aktivnosti, posebno kada one izlaze iz okvira ingerencija funkcionera i kada je i vrapcima u Radojičićevim kućicama jasno da je, kao što je sada slučaj, reč o najobičnijoj političkoj i politikantskoj promociji.

Činjenica je, pak, da je u medijima ključ za rešenje. Ostavimo po strani privatni, komercijalni medij (odnosno nešto što se kao medij predstavlja) koji je direktno prenosio sve Vučićeve subotnje aktivnosti, iako ni oni nisu slobodni da rade šta god hoće dok koriste javne resurse. Radili su, međutim, i mnogo gore stvari pa se zombirani nadležni organi zbog toga nisu potresali.

Zanimljivije je pitanje zbog čega je RTS gotovo pola sata posvetio direktnom prenosu mitinga čiji je cilj sakupljanje podrške za buduću izbornu listu. Šta je to Vučić kao predsednik novo rekao, što bi zavredilo da bude i vest, a kamoli da se direktno prenosi? Da ne pominjemo naknadna gostovanja i analize SNS funkcionera, pod maskom državnih funkcionera, koji su dalje mlatili plaznu slamu – i o pokretu i o nepredavanju i nepriznavanju Kosova i o kamionima i avionima koji će izručivati milijarde investicija u okruge koje Vučić obilazi. Direktni prenosi njegovih aktivnosti postali su redovna praksa RTS-a, a ne samo tvrdokornih Vučićevih propagandnih glasila sa dna kace. A koliko se direktnih obraćanja u direktnim prenosima svih prethodnih predsednika i premijera, od 1990. do danas, sećate? Ono što bi trebalo da se dešava u zaista dramatičnim i prelomnim trenucima, samo je isprazna propaganda. Besplatna.

I tako smo se vratili na „majku svih pitanja“ u vezi sa funkcionerskom kampanjom i vanizbornim manipulacijama i dokazivim i nedokazivim zloupotrebama javnih resursa – na pitanje medija i medijskog izveštavanja. Bez uredno uštrojenih i postrojenih medija nema ni funkcionerske kampanje ni potrebe za promotivnim aktivnostima. A sa ovakvom medijskom slikom, naš naredni „praznik demokratije“ počeće sa Vučićevom prednošću od 5:0. Stvarnom prednošću, za razliku od one virtuelne, medijske, što ju je imao posle potpisivanja sporazuma u Briselu.

Peščanik.net, 13.03.2023.

Srodni link: Nadežda Milenković – Zavod za institut