Jedna teorija revolucija

Kako razumeti pobune o kojima izveštavaju novine? Potrebno je, naravno, biti upoznat sa činjenicama, što nije isto što i čitati novine, gledati televiziju ili pratiti napise ljudi koji su bolje upoznati sa specifičnostima zemalja u kojima se događaju pobune. No, i najinformisanijima je potrebna i teorija o tome zašto do pobuna ili revolucija dolazi. I to koliko-toliko formalna teorija, a ne naprosto neko objašnjenje koje se čini da je u skladu sa zdravim razumom.

Jedna takva formalna teorija se može naći u radovima Darona Ačemoglua i Džejmsa Robinsona.^[1] Ideja je jednostavna. Razlikujmo neformalnu (de facto) moć od formalne (de jure) moći ili, što bi rekao Maks Veber, nelegitimnu od legitimne moći. Legitimna, ili de jure, moć je politička i stiče se i održava u skladu sa formalnim pravilima – ustavom, zakonima ili drugim formalnim postupcima – kojima se stiče politička moć ili, zapravo, vlast. De facto moć je, recimo, privredna snaga, koja može da se izražava u novcu, kontroli resursa ili naprosto stepenom organizovanosti. Ačemoglu i Robinson uzimaju za primer sposobnost onih koji imaju privrednu moć da utiču na tržište rada, recimo da odrede visinu nadnice ili druge vrste naknade za rad ili uslugu.

Uzmimo da elita, kako moćne nazivaju Ačemoglu i Robinson, ima potrebnu moć na tržištu rada, ona tu de facto moć može da održava na demokratski ili na nedemokratski način. U prvom slučaju, uticajem na vlasti, a u drugom slučaju kontrolom nedemokratske, autoritarne vlasti. Izbor između jednog ili drugog režima zavisi od toga u kojem od njih je cena formalne moći veća. Autoritarni režimi opstaju uz značajna ulaganja u aparate sile, dok demokratski režimi mogu da traže suviše značajnu redistribuciju u korist onih koji žive od prihoda od rada. Budući da ti troškovi mogu da variraju, moguće su ciklične promene autoritarnih u demokratske režime i potom obratno.

Da bi se na osnovu ove teorije nešto reklo o revoluciji, potrebno je pretpostaviti da formalna i neformalna moć nisu u ravnoteži. Ovo je uvek moguće budući da je moć uvek na strani većine, a ne na strani manjine; to jest, većina je uvek moćnija, ali pod pretpostavkom da je organizovana. Usled toga, sredstva koja elita troši bilo da kontroliše demokratsku vlast ili da koristi silu autokratske vlasti da kontroliše većinu – u oba se slučaja ulažu da bi se povećali troškovi organizacije, političke i privredne, većine. Politička vlast i privredna moć se mogu očuvati demokratskim ili autoritarnim metodama sve dok je cena političke ili privredne mobilizacije većine suviše velika. Naravno, ove cene ne moraju da se menjaju u istom pravcu, tako da može imati smisla da se većini prepusti politička moć ukoliko se može zadržati privredna, a moguć je i obratan izbor.

Dakle, da bi došlo do revolucije, potrebno je ili da poraste cena kontrole većine ili da se smanji cena mobilizacije većine. Ukoliko je cena kontrole veća od koristi koja se njome postiže, recimo od zarade koja se postiže niskim troškovima rada, neposredno, autoritarno, posedovanje političke vlasti gubi smisao. Ukoliko se, pak, cena mobilizacije, recimo partijske ili sindikalne, većine smanji, promena na vlasti ili promena na tržištu rada postaje poželjna i ostvarljiva. Do revolucije obično dolazi kada istovremeno poraste i cena kontrole i smanji se cena mobilizicije opozicije. Dramatična promena cene vladanja i cene otpora obično dolazi ili je podstaknuta upotrebom preteranog ili brutalnog nasilja. Sa jedne strane, ako se želi očuvanje vlasti potrebno je demonstrirati silu i odlučnost, a sa druge strane preterana sila može da deluje mobilizaciono. Ukoliko je veliki broj ljudi spremno da izađe da demonstrira, individualna cena demonstriranja se smanjuje, pa tako i ukupna cena mobilizacije demonstranata. Naravno, nasuprot tome, odustajanje od upotrebe sile takođe smanjuje cenu mobilizacije opozicije. Ukoliko ne postoji optimalni nivo upotrebe sile ili on ne može da se nađe, revolucija bi trebalo da uspe.

Tu sada postoji izbor da se de jure moć žrtvuje da bi se zadržala de facto moć. To je, na primer, jedan način da se razume politička promena 2000. godine u Srbiji. Tako se, takođe, može razumeti i odustajanje od reformi ili bar od onih reformi koje značajno zadiru u raspodelu privredne moći u poslednjih deset godina. Tako se, takođe, može razumeti i trenutna ponuda na srpskoj političkoj pijaci. Zanimljivo je da su protivnici reformi i oni koji su najglasniji u odbrani nacionalnih i državnih interesa – bilo pozivom da se zaustavi proces integracije u Evropsku uniju ili podrškom koja se pruža domaćoj, nasuprot stranoj objašnjava se, oligarhiji.

Sličan izbor je verovatno u srži političkih računica u zemljama u kojima se trenutno o vlasti odlučuje odmeravanjem moći na ulicama. Prvi cilj je demokratizacija. Posle dolazi na red usklađivanje de jure moći sa onom koja se poseduje de facto. Najveći broj revolucija propada ili zato što se od tog usklađivanje odustane, ponekad na duže vreme. Ili zato što do tog usklađivanja dođe uspostavljanjem novog autoritarnog režima. Samo u nekim slučajevima dođe do usklađivanja političke vlasti i privredne moći tako da su obe u skladu sa voljom i pravima većine. Taj ishod manje zavisi od revolucije, a više od toga da li budu sprovedene reforme koje ona omogućava. Kao što se vidi u Srbiji, ako reformi nema, razočaranje u revoluciju je neizbežno. To, naravno, nije jedinstven slučaj, a teorija revolucija sugeriše da je pre pravilo nego izuzetak.

 
Peščanik.net, 31.01.2011.