Када је Хитлер дошао на власт у мутном времену кризе Вајмарске републике, једна од првих активности које је као Führer предузео била је потписивање Конкордата са Светом столицом. Оваквом вјерско-политичком уговору улога је да осигура привилегије римској цркви. Примјера је много. Конкордатом са Наполеоном Ватикан сигурно није добио много, али је зато Конкордат са Хрватском један је од лукративнијих уговора који је Света столица склопила са неком државом.
Конкордат је увијек важна тема у сваком друштву. Сама чињеница склапања уговора између државе и религијске заједнице је нешто по себи дубоко поремећено. Првим конкордатом бисмо могли сматрати Милански едикт. Сјетимо се и конкордатске кризе у Краљевини Југославији, која је имала размјере јужноамеричке сапунице: смрт патријарха на дан изгласавања, пријетње екскомуникацијом, Крвава литија… Једна од главних тврдњи противника конкордата била је да ће тиме ”римска курија” стећи ”надмоћ у односу на Светосавску цркву”.
Сама ријеч ”конкордат” има занимљиву етимологију: бити истог срца. Једномислије би био адекватан превод на српски језик. Ријеч веома драга и Српској цркви. Када је Хитлер преко својих посланика издоговарао ”једномислије” са Ватиканом, циљ му је био да моћни и утицајни римокатолички клир у Њемачкој држи далеко од политике (и изузев чувеног епископа Минстера то му је и успјело). Заузврат је цркви понудио сигурну вјерску наставу, обавезну у школском систему Њемачке, као и право епископима да постављају вјероучитеље. Конкордат је осигуравао и римокатоличке организације, које и данас послују према етичком закону цркве изузимајући се понекад из Устава Савезне Републике Њемачке. Овај закон је много пута критикован, али Уставни суд Њемачке га је потврдио као ваљан.
Тако је Reichskonkordat до данас важећи и осигурава вјеронауци у Њемачкој сигурнију позицију него рецимо географији или физици. И то је разлог много критика. Али оне нису превише гласне: црква у Њемачкој контролише много тога. Она нема посебно велики утицај међу људима, далеко од тога, али: најбоље болнице, школе, више школе, вртићи, многи медији су дијелом или у потпуности у власништву црквених организација чија су права заштићена Конкордатом. Свако ко са таквим организацијама потпише уговор о раду видјеће да у уговору стоји да је сагласан/сагласна са етичким законом Свете римске цркве. Овај закон није наведен у уговору, али се може наћи и у својој суштини је застрашујући. Уколико га римокатолик потпише и у тренутку потписивања је вјенчан, развод и други брак су довољан разлога за отказ, примјера ради.
Устав, дакле, не штити основна права грађанки и грађана. Сигурна вјерска настава је према Конкордату до данас присутна у свим степенима јавног образовања у Њемачкој. У вјерским школама она ће имати проповједни карактер у нижим разредима, а етичко-философски у вишим. У секуларном њемачком друштву нуде се од одређеног узраста и алтернативе. Тако су етика, логика или философија алтернативе вјеронауци. У свим реформама школства у којима су план и програм мијењани допуњавањем предметима које је модерна цивилизација захтијевала (на примјер информатика, више страних језика) један је предмет задржавао константно своју свеприсутност: вјеронаука.
***
Сјећам се 1992. када је увођена вјерска настава у Босни и Херцеговини. Учитељица је на табли написала образац, на којем је стајало да су наши родитељи сагласни са вјеронауком. Чији су били, та дјеца би похађала вјерску наставу. Чији нису – не би. Већ идуће седмице смо обавијештени да имамо нови предмет. Како су муслимани већ почели да одлазе, вјерска настава за њих није била организована. Срби који се нису сматрали православцима нису имали алтернативу: или вјерска настава или проблеми.
Вјерска настава у Републици српског народа Босне и Херцеговине, потоњој Републици Српској, уведена је, дакле, без икакве јавне расправе и мимо званичне, писмене воље било кога. У основне школе. Ми дјеца нисмо имали ништа против тога: свештеник је био пријатан човјек, који је са нама на почетку и крају наставе молио Оченаш и Богородице Дјево, доста се цртало, а оцјене су увијек биле добре. Касније, како се предмет мало устабилио у школском систему, и теме су постајале озбиљније: веома много националне историје и на крају нешто више теологије.
Увођења вјерске наставе у Босни и Херцеговини се у својој приступној бесједи сјетио и новоизабрани владика Српске цркве епископ Стефан, у којем је, као тада 13/14-годишњаку, почетна проповијед локалног свештеника усадила љубав према Богу и вјеру у срце. И то је лијепо. Али неће сва дјеца да буду епископи 30 година касније.
У држави у којој је вјера потискивана из јавности, па често и из приватне сфере великог броја људи, вјерска настава је сигурно многима пружила на увид оно што код куће никад не би добили. У увођењу вјеронауке у школе видјели су политичари раскид са мрачним комунистичким временима.
Као и у Њемачкој, вјерска настава је добила сигурно, неизмјенљиво мјесто у школском систему Републике Српске, а локални епископ је одлучивао ко може и гдје бити вјероучитељ. Држава и министарство су били овлашћени само да тог вјероучитеља плате. Из државног буџета. Уз повратак избјеглица, омогућена је и вјерска настава муслиманима, или римокатолицима, у срединама у којима је било довољно дјеце. Сам концепт проповједне вјерске наставе у систему јавног образовања је на много нивоа проблематичан. Поготово уколико вјеронаука понуди ”алтернативе” неким предметима, као што су биологија, физика, историја, географија, философија, социологија и логика.
Када се појавила идеја о предмету ”Култура религија”, нападнута је оштро, не само од стране Српске цркве, већ од стране свих вјерских заједница. Неки аргументи за вјерску наставу потежу европске примјере. Али у већини европских земаља постоји алтернатива вјерској настави, која је опционална или је непроповједног карактера. Из овог су изузете вјерске школе.
***
Сада се појавила информација, након непостојеће јавне расправе и само једне гласине почетком године, да је предсједник Републике Српске, након разговора са епископом бањалучким одлучио да се вјеронаука уведе и у средње школе у Републици Српској. Јасно формулисан став против ове одлуке изнијели су поједини професори Универзитета у Бањој Луци, у тексту ”Саопштење за јавност Студијског програма социологије Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци поводом Иницијативе Српске православне цркве за увођење вјерске наставе у средњошколско-образовни систем јавних школа Републике Српске”, у којем, између осталог, кажу:
”Поред наведеног, питамо представнике надлежних институција, прије свих Педагошког завода и Министарства просвјете и културе у Влади Републике Српске, који су то учинци и доприноси извођења вјерске наставе у основношколском-образовном систему? Да ли су рађене потребне анализе и мониторинг оваквог вида образовања и ако јесу, тражимо да нас упознате са разултатима. Да ли је уопште претходно вођена стручна расправа о овој теми, ко су били њени учесници? Да ли су доступни ставови родитеља и ученика о вјерској настави у основним школама и иницијативи за увођење исте у средње школе? Које су то алтернативе оваквом предмету и да ли су ученици и њихови родитељи дискриминисани ако не прихватају овакав вид вјерског образовања? Зар нам још није јасно да вјерско васпитање (односно, вјерска настава) није научна дјелатност и да јој као таквој није мјесто у образовним институцијама и систему јавних школа. Како је могуће да нам у друштву препуном изазова, проблема, транзиционих посљедица не требају знања из друштвених и хуманистичких наука, а треба нам вјерска подука и настава. Да ли смо толико очајни да се не желимо суочити са стварношћу у којој живимо, него смо радије спремни да вјерујемо у оноземаљски спас?
Сматрамо да је потребно, а на то нас обавезују и препоруке Савјета Европе, омогућити изучавање религијских садржаја у јавним школама, у циљу упознавања различитих свјетоназора и успостављања толерантног друштва утемељеног на демократским вриједностима. Ово се посебно односи на вишеконфесионална друштва (какво је и наше), која су била (или још јесу) оптерећена конфликтима у којима су религијске и културне разлике имале значајну улогу. Зато нам не треба васпитање за одређену вјеру или религију (teaching from religion), већ треба радити на промовисању наставних садржаја, који би се изучавали у јавним школама, а у циљу упознавања са различитим религијским традицијама (teaching about religion). У основи таквог приступа религији и религијским садржајима било би одустајање од „вјерске и вјерничке мобилизације“ кроз школски систем, а у циљу промовисања једног отвореног и критичког дијалога са различитим религијским традицијама, што би резултирало – знањем и разумијевањем других и другачијих, грађењем толерантних односа, интеркултурним дијалогом, промовисањем слободе у избору животног и идентитетског опредјељења. Такав приступ је могућ кроз већ постојеће наставне предмете из друштвених и хуманистичких наука (у првом реду – социологије и филозофије), јер једино се на тај начин може омогућити непристрасан приступ наведеним садржајима лишен конфесионалних обиљежја.”
Сама чињеница да је нека званична државна институција издала овакво саопштење у држави у којој је власт у светој алијанси са вјерским заједницама је равна чуду. Њихове критике, међутим, нико није уважио. Предложити јавну расправу и позивати на општедруштвени консензус по овом питању већ је равно светогрђу.
Остаје нејасно који ће се предмети редуковати да би се у средњим школама изучавала вјеронаука. Физика, ликовна умјетност, латински језик, логика? Какво образовање за будуће предаваче у школама свршени теолози добијају и ко то испитује? Да ли је ико питао средњошколце, који одрастају у годинама економског пропадања и пред којима је неизвјесна будућност шта они мисле о свему? Питања је веома много, а одговора, сем да је СПЦ згушњавајући фактор српског народа – нема.
Има ли и Република Српска Конкордат са Српском црквом и ако га има кад ће он бити пружен на увид јавности? СПЦ већ годинама образује више свештеника него што јој је потребно, у изумирућим селима и нестајућим градовима, па сад тај вишак незапослених теолошкиња и теолога треба да се издржава из буџета ионако сиромашне земље и све лошијег школства? Распуст траје и наредна школска година је све ближе. Бојим се да ће ова вијест у турбулентном, предизборном љету бити гурнута на страну. Да је предсједникова одлука барем настала из дубоког личног вјерског убјеђења – и даље би била погрешна, али би барем била искрена. Она је, међутим, чисто политиканство, не би ли себи и својој партији осигурао подршку СПЦ, пред несигурне предстојеће изборе. Тако ће наши средњошколци од јесени да уче вјеронауку. То можда и није лоше. Већина ће их ионако напустити Републику Српску. Онима који остану и боље је да науче да се моле.
Пешчаник.нет, 25.07.2018.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU