Jevanđelje po nevernom Tomažu

Prikaz crtanog romana „Ješua“ Tomaža Lavriča (Zagreb: Fibra, 2026).

Ima li boljih tema za tišinu od novozavetnih? Dobro, koristim priliku da uvedem priču o jednom stripu. Strip, ili crtani roman, ako vam je tako draže, zove se „Ješua“, a napisao ga je i nacrtao izvanredni Tomaž Lavrič. Hteo sam da kažem, izvanredni Slovenac Tomaž Lavrič, pa sam se uzdržao. Neka mi autor stripa ne zameri što ću ovo reći – po temi i porukama, njegov strip bi, barem što se mene tiče, najbolje bilo čitati u jugoslovenskom kontekstu. Istina, Lavrič je svojim „Bosanskim basnama“ umnogome zadužio i samu srpsku kulturu, ali nećemo ovde o tome.

A kad kažem „jugoslovenski“, mislim u stvari na dela dvojice takođe izvanrednih književnika – Borislava Pekića i Danila Kiša, te na njihove knjige „Vreme čuda“ iz sredine šezdesetih, odnosno „Enciklopedija mrtvih“ s početka osamdesetih. I sad, nepunih pola veka kasnije, stigao nam je sa svojim tumačenjem novozavetnog mita i Tomaž Lavrič. Jeste, u pravu je čitalac, što baš jugoslovenski kontekst, i dodaje, onako, iz prve, i „Jevanđelje po Isusu Hristu“ Joséa Saramaga. A onda se seti i Pekićevog i Kišovog preteče Bulgakova.

U pravu je čitalac, ali meni je naprosto drag baš taj jugoslovenski kontekst, pošto će se u njega fino uklopiti i studije Milana Vukomanovića, jednom kada dođemo do njih. A opet, reći ćemo par reči i o „Isusu“, dakle Ješui nemačkog teologa Rudolfa Bultmanna, a pomenućemo i knjigu „Carstvo“ Emmanuela Carrèrea, pa i knjigu „Zelot“ Reze Aslana. Eto, raspao nam se jugoslovenski kontekst na trećem koraku, što je očekivano kada se dohvatimo jedne univerzalne priče kao što je to priča o Isusu.

Čitalac se seća, i Pekić i Kiš (i Bulgakov) pišu svoje priče o Isusu, odnosno o novozavetnim mitovima kao svojevrsne alegorije o svom vremenu i društvu/državi. Obojicu zanima odnos između pojedinca i vlasti/moći, to jest, preciznije, između ličnih uverenja i želja i dominantne/hegemone ideologije kao opravdanja za sticanje i upotrebu moći nad pojedincem. Kao obrazovani, načitani pisci, obojica dobro poznaju kanonizovane kao i apokrifne priče o Isusu i drugim junacima Novog zaveta.

I obojica hoće da kažu da uprkos svim obećanjima neke bliske ili daleke bolje budućnosti, svaka vlast/moć i ideologija koje nastupaju u ime jedne takve vizije lako se prometnu u grube stege i pokažu se samo kao manje ili više otvoreno nasilje nad slobodnom misli i nad slobodnom voljom (i telom) pojedinca. Pekićevo i Kišovo delo deli nekih dvadesetak godina (uzgred, sticajem nesrećnih okolnosti, Bulgakovljev roman „Majstor i Margarita“ je ispao savremenik „Vremena čuda“), ali kao da se za tih dvadesetak godina ništa nije promenilo u doživljaju jugoslovenskih vlasti i ideologije, barem ako je suditi po delima te dvojice velikih pisaca.

Ako sad kažemo da Lavrič bezmalo pola veka kasnije ide njihovim tragom, da li to znači da i danas imamo svi mi, ili barem samo Lavrič, isto osećanje koje su delili prema vlastima i ideologiji Kiš i Pekić? I da i ne. Lavrič se kao Pekić i Kiš drži doslovnog novozavetnog predloška samo kao polazišta za svoju interpretativnu spekulaciju. I kao Pekić i Kiš, i on nam svoje tumačenje nudi kao priču. Dakle kao priču o Isusu, prvo sitnom kradljivcu, a onda vrlo ambicioznom prevarantu s pretenzijom na vlast.

Izvor je čitalačkog zadovoljstva videti kako Lavrič promenom konteksta – kako to radi recimo i Reza Aslan u „Zelotu“, vratićemo se na to – menja značenja poznatih izreka iz Novog zaveta. Recimo, kada tako postavi situaciju da reči Jovana Krstitelja dok krsti Isusa moramo razumeti kao ironiju, a ne doslovno. Nizom takvih mesta, Lavrič slabi autoritet novozavetnog teksta i navodi nas da ga čitamo i razumemo drugačije: kao priču o manje-više temeljno osmišljenoj i svakako trapavo izvedenoj zaveri za podizanje pobune i preuzimanje vlasti.

Lavrič će i autorstvo dobro poznatih Isusovih reči pripisati njegovom (da l ga je autor umnogome izmislio ili ne, evo, ne znam) sledbeniku, apostolu Filipu, jednom od trojice (a zapravo četvoro) – Isus, Filip, Zaharija (i Mirjam) – glavnih junaka njegove, Lavričeve dakle, priče. Samo što tako u stvari ne ruši autoritet Novog zaveta. Dobro je poznato i dokumentovano da Isus nije u svemu originalan učitelj i da se u velikoj meri naslanja na u svoje vreme raširena učenja raznih bliskoistočnih verskih zajednica.

Koga to zanima, neka baci pogled na knjige Milana Vukomanovića ili Bultmanna ili – nju smo na početku nedopustivo izostavili – Elaine Pagels.

Naravno, Lavrič ne sledi – ne mislim to doslovno, da ide tragom dvojice svojih „jugoslovenskih“ prethodnika treba shvatiti više kao metaforu – u svemu i do kraja Pekića i Kiša. Za razliku od njih dvojice, on težište svoje priče pomera ka – laži. I u tom smislu, pravi priču našeg vremena potonulog u laž. Dok Kiša i Pekića (pogotovo) ne zanima previše ontološki status dominantne/hegemone ideologije – je li ona istinita (u meri u kojoj ideologije i priče na kojima one stoje mogu biti istinite) ili ne, Lavrič je ceo u tome da pokaže kako je svako slovo Novog zaveta puka laž.

Tako kreira narativne sekvence i poentira svako njihovo razrešenje. Teško je čitati Lavričevog „Ješuu“, a ne videti kroz njega recimo Trumpa, ili, ako hoćete, Vučića. Svetogrđe, jeres, skandal – pobuniće se možda bogobojažljivi čitalac. Ništa od toga. Lavrič s novozavetnim mitom radi sve isto što su pisci oduvek radili – priča priču (do pred kraj) svog vremena koristeći dobro poznata mesta iz kanonizovanog teksta. S tim što za razliku od drugih, od Saramaga recimo, manje poseže, rekao bih, za apokrifima.

Što je i logično, jer i u apokrifima se poštuje ličnost/lik Isusa i njegovo učenje – tako apokrife čita Bultmann – koje god da se od raznih postojećih i Isusu savremenih učenja izabere. Kod Lavriča, na prvi pogled, nema ni traga od takvog poštovanja. Do pred sam kraj. Kao Saramago ili Bultmann, svako od njih dvojice u svom registru, i Lavrič svog Ješuu vidi isključivo kao ljudsko biće, dakle ne kao bogočoveka, nego samo i jedino kao čoveka. I u toj tački, kada se pokaže Ješuina (i Mirjamina) ljudskost, Lavričova priča menja ton.

Ono što Lavričevog Ješuu (i Mirjam) najednom učini dopadljivim i vrednim saosećanja i sažaljenja jeste – ljubav. (Eto bulgakovljevskog motiva bitno upletenog u Lavričevo tkanje.) U tom smislu, Lavrič u stvari dosledno čita Novi zavet, to jest onaj vid te priče koji u Isusu vidi „samo“ običnog čoveka, sticajem okolnosti i mimo svoje volje zapletenog u krupnija istorijska ili metafizička zbivanja. Tako od parodije i satire, Lavričeva priča postaje zapravo novozavetna tragedija, sasvim u duhu svog predloška (pre čuda uskrsnuća).

Priču o laži, beskrupuloznosti i brutalnosti našeg vremena, presvučenoj u novozavetno ruho, Lavrič tako prevodi u potresnu, tragičnu priču o sudbini trojice (to jest četvoro) svojih junaka: o Ješui, koji od sitnog prevaranta postaje – recimo tako – žrtva istorije; o Filipu, naivnom idealisti koji se odrekao svojih uverenja pod pritiskom ružne istine; o Zahariji, koji postaje ubica da bi spasio svoja uzvišena uverenja (i Mirjam koja se žrtvuje za osobu koju, u stvari, voli). Kod Lavriča pak ostaje neobjašnjeno: zašto je Ješuino učenje, makar on bio i prevarant, postalo važno za ceo svet?

Koga to zanima, neka baci pogled na Bultmannovog „Isusa“. I Bultmanna ne zanima Isus kao božji sin. I on će u fokusu držati samo Isusovo učenje, i u tom učenju tražiti razloge za njegovu dugovečnost, da ne kažem baš – večitost. Na Lavričevog Ješuu Bultmann bi verovatno odgovorio: neka bude i tako, neka bude da je sve bilo laž, i da je Isus samo sitni kradljivac… od svega toga je važnije učenje tog „kradljivca“ – zašto je ono postalo tako privlačno za mnoge ljude u raznim vremenima?

To nije u fokusu Lavričeve priče: on bi, kao Pekić i Kiš pre njega, da razmontira laž i nasilje, svojstvene svakom htenju da se bilo koje učenje, makar i najbolje na svetu, nametne silom i uprkos volji, to jest bez pristanka pojedinca. Ima kod Lavriča i kritike društva, to jest lakovernih masa, ali iste te mase, kada se pogleda Bultmannovim očima, postaju u stvari pametne i promišljene. Jer, da nije bilo tih „masa“, ne bi Lavrič s takvom lakoćom, dve hiljade godina kasnije, pričao priču računajući na to da će je bezmalo svako razumeti.

Jeste, Lavričeva priča ima – recimo tako – dve strane. Jedna je ona „prevarantska“, a druga – prijemčivost ljudi za laž. Barem tako stoji kod Lavriča. Ali, ako se pogleda zanimljiva narativna elaboracija Novog Zaveta Emmanuela Carrérea, onda ta prijemčivost jednako može biti i vrlina, kao što se pokazuje i kao slabost. Poput Carrérea, Lavrič rekonstruiše situacije u kojima Ješua vara svoju publiku, samo što Carrére to ne vidi kao prevaru, nego kao širenje učenja.

Ima kod Lavriča i jedan konzervativni ton – stiče se utisak da on poziv na pobunu/revoluciju vidi ne kao želju za promenom, nego kao još jednu manipulaciju/laž u nizu. Iz njega – recimo tako – kao da progovara epohalno razočaranje pokušajima da se stvori bolji svet. To razočaranje je, razume se, lako objasniti, ali je pitanje kako s njim živeti u svetu koji – u egzistencijalnom smislu – neumoljivo traži/zahteva da se menja.

Kako god, Lavričeva narativna veza između njegovog Ješue i zelota, ima zanimljiv pandan u viđenju Isusa kao zelota u studiji – inače oštro kritikovanoj – „Zelot“ Reze Aslana. Kao Lavrič, i Aslan menja uvreženo značenje dobro poznatih Isusovih izreka – recimo: dajte caru carevo, a Bogu božje – promenom konteksta. Iz ugla Aslana, ta izreka, koja se obično tumači kao mirenje sa datim stanjem, jeste otvoreni poziv na pobunu. Jer, Izrael je božja zemlja, kaže Aslan. Tražiti da se da Bogu božje, zapravo znači osloboditi je od rimske okupacije, jer ne pripada caru, nego, dakle, Bogu.

(Bultmann se pak uopšte ne bavi ovom Isusovom izrekom.)

Tako se Lavrič uvezuje u dugačak lanac novozavetnih narativnih interpretacija (ovde smo, zarad jednostavnosti, preskočili filmske prikaze Isusovog života i stradanja, recimo Scorseseov, po literarnom predlošku Kazantzakisa, ili Gibsonov) i nudi svoju verziju priče. Ta verzija je uzbudljiva i uverljiva, iako nezamisliva bez predloška koji temeljno podriva. S tim što Lavriču treba priznati još jednu važnu stvar.

Njegov „Ješua“ je izrazito i izvanredno – živopisan. Boje u Lavričevom crtanom romanu su jarke i upečatljive (hvala Gorazdu Vahenu). Što se umnogome razlikuje od nekih monohromnih, uzvišeno ozbiljnih upriličenja Isusovog života. Lavričev prikaz ondašnjeg svakodnevnog života sasvim je uverljiv, barem ako je suditi prema knjigama u kojima Milan Vukomanović detaljno rekonstruiše taj svakodnevni život, kao što to uostalom radi i Carrère.

Istina, i Carrére i Vukomanović nastoje da rekonstruišu svakodnevni život apostola i misionara posle raspeća, ali nema razloga da sumnjamo da je nekih par decenija pre njihovog i Isusov život iz dana u dan izgledao slično, onako kako ga rekonstruiše Lavrič.

***

Znam, čitalac misli, izborna tišina nametnula je da se piše o nečemu mimo politike i ovdašnjih izbora. I greši. Ovaj tekst se može čitati i kao molitva, postojećem ili nepostojećem bogu, svejedno, jer je ulog na našim izborima tako egzistencijalno velik a neizvesnost bezmalo nepodnošljiva, pa ako treba i da se molimo za dobar ishod, i ako molitva nevernika išta vredi, evo – molimo se.

Peščanik.net, 23.10.2026.