Civilizovan odnos prema mrtvima jedno je od merila po kojima se sudi o stepenu civilizovanosti društva. Moji su preci sahranjeni na starom Jevrejskom groblju u Sarajevu. Stanje u kojem se to groblje sada nalazi je više nego porazno. Devastirano groblje ne govori samo o brisanju tragova jedne porodice, nego i o uništavanju spomeničke kulture uopšte.
Iz Sarajeva sam izbegla (ne svojom voljom) krajem leta 1992. godine. Uvek smo, moji roditelji i ja, sebe smatrali Jugoslavenima, ali smo takođe bili i članovi Jevrejske opštine. I upravo ta Jevrejska opština nam je 1992. omogućila da pobegnemo iz pakla, u šta se Sarajevo u građanskom ratu pretvorilo. Zanimljivo je da su u tom ratu Jevreji najednom postali „povlašteni“, imali su ponešto hrane, lekova i mogućnost izlaska iz Sarajeva. Veza s Jevrejima značila je otvaranje kanala ka putu spasenja. Ali je ponekad izazivala i zavist. Naša nova komšinica, tek pridošla iz bosanske provincije, ispratila nas je rečima da „mi Jevreji uvek imamo sreće“.
Dakle, moja kompletna šira porodica napustila je Sarajevo 1992. i niko se tamo više nije vratio. Ja lično ne idem u Sarajevo ni u posetu, niti mislim da bih uskoro tamo rado otišla. Sve mi je to još uvek bolno i tužno.
Moji roditelji su u međuvremenu umrli, a ja živim u Kembridžu u Velikoj Britaniji. Nedavno sam napisala knjigu sećanja o periodu od 1992. do 2002. Izdavač mi je predložio da priložim i neke fotografije, pa sam na internetu potražila slike Sarajeva. Naišla sam na internet stranicu Općine Centar Sarajevo posvećene Jevrejskom groblju. Tamo piše da je „na groblju oštećeno oko 95% nadgrobnika“, bez obzira što je 2004. UNESCO, mislim, ovo groblje proglasio Nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine.
Citiram šta sam još pročitala na ovom sajtu:
(Jevrejsko groblje) u Sarajevu je nekoliko puta devastirano:
– 1967. oboreno je 15 spomenika;
– 24. novembra 1970. oštećeno je 16 grobova i razoreno 5 spomenika. U cilju izrade temelja za dalekovodni stup, također je uništeno 11 grobova, bez obavljene ekshumacije tijela. Tom prilikom je porušeno stablo topole koje je oštetilo 15 nadgrobnika i kameni zid kompleksa u dužini od 8-10 m. Oštećeno je ukupno 200 m zida;
– 1971. prevrnuto oko 100 nadgrobnika novijeg datuma;
– 21. novembra 1975. na parceli pokopne zadruge „Hevra Kadiša“ oštećeno je oko 200 nadgrobnika;
– 13. februara 1983. također je zabilježena devastacija groblja;
– 1985. na kompleksu groblja je napravljeno improvizirano igralište kom prilikom je pomaknuto i oštećeno nekoliko nadgrobnika, oštećena kapela, slomljene klupe i dr.;
– 1987, usljed nestručne sječe stabala, bez saglasnosti službe zaštite, oštećeno je nekoliko nadgrobnika;
– u toku rata 1992-1995. groblje se nalazilo na prvoj liniji borbenih djejstava. Tom prilikom su velike površine unutar kompleksa bile minirane. Istovremeno je tokom borbenih djejstava oštećen veliki broj nadgrobnika i spomenika koji su nastali kasnije. Također je u ratu oštećena grobna kapela, ulazna kapija i svi ostali dijelovi kompozicije;
– novembra 2000. izvršeno je rušenje nadgrobnika, kom prilikom je oboreno i oštećeno ukupno 36 nadgrobnih spomenika.
Nisam proveravala ove podatke, jer mislim da je bitna opšta slika. Detalje, ma koliko bitni i indikativni bili, prepuštam istoričarima. Govorim samo o onome čega se lično sećam u vezi sa Jevrejima i jevrejstvom u Sarajevu. Moji su roditelji silno želeli da realizuju „svetlu“ budućnost koju im je komunizam obećavao u periodu nakon užasa koji su kao Jevreji pretrpeli u II svetskom ratu. Spremno su prihvatili ideju bratstva i jedinstva. Ja sam rasla u tom okruženju i prihvatila sam jugoslavenstvo kao vlastiti identitet. Pritom sam živela u ubeđenju da u Jugoslaviji nema institucionalnog antisemitizma. Pojedinačnih slučajeva sam bila svesna i doživela ih lično, ali sam se tešila uverenjem da predrasuda uvek ima i da će ih uvek biti.
Međutim, sećam se 1967. godine, doba rata između Izraela i Egipta, i sećam se da su „istaknuti jevrejski pojedinci“ morali javno da se izjasne na čijoj su strani. I to samo Jevreji. Sad vidim da je u to vreme stradalo i Jevrejsko groblje. Takođe se sećam porasta nacionalizma 70-ih godina, pojave maspoka, te da je u Bosni registrovan upad ustaša u regionu Bugojna. Sad vidim da je i tada bilo vandalizovano Jevrejsko groblje. Teško da je to bila slučajnost. Sećam se i da se u popisu stanovništva 1991. nije bilo moguće izjasniti kao Jugoslaven, a ni kao Jevrej. Jevreji i Jugoslaveni su tada klasifikovani kao „ostali“. Tako smo ja i moja porodica najednom postali ostali u zemlji u kojoj smo se rodili i živeli.
Obilazak groblja nije bio u tradiciji moje porodice, pa nismo znali kako u kom trenutku staro Jevrejsko groblje izgleda. Pričalo se da je u lošem stanju, ali sam sebe ubeđivala da je jedini problem u tome što je Jevrejska opština poklonila gradu veliku sinagogu u centru, uz dogovor da će zauzvrat grad, to jest pogrebno preduzeće „Pokop“, održavati groblje. A oni ne izvršavaju obećano i ne održavaju groblje kako treba. Sinagoga je bila pretvorena u Radnički univerzitet „Đuro Đaković“. To mi se činilo kao razumno i fer rešenje.
Kasnih 80-ih, kad sam jednog izraelskog pesnika odvela da poseti Jevrejsko groblje, videla sam prizore jezive devastacije, uključujući i razvaljenu kapelu na kojoj više nije bilo vrata, grafite po zidu i ljudske fekalije uz čeoni zid. Ljutnju sam opet usmerila na neodgovorne gradske vlasti i preduzeće „Pokop“ koje ne izvršava svoje obaveze. Naravno, opet nisam htela ili mogla da vidim realnost. Teško je bilo nemoćno gledati zapušteno, uništeno groblje, koračati preko otpadaka na putu do grobova mojih Alberta, Nikole i Emilije, gledati momke koji igraju fudbal u najstarijem delu groblja (iz 16. veka) pretvorenom u fudbalsko igralište. Mučilo me je to što se o tome javno ne govori i što niko ne poduzima ništa, uključujući i mene, čiji su baba i dvojica deda tamo sahranjeni. Ostao mi je gorak ukus u ustima, ali akciju sam odgodila za bolja vremena. Bolja vremena nikad nisu došla. Došla su gora i to mnogo gora.
I sad, 2021, dok čitam šta piše na internet stranici Općine Centar Sarajevo vidim te nimalo slučajne podudarnosti. Vandalizam na groblju 1967, vandalizam 1970, 1971. i 1975. itd. Tačno je da o tim incidentima nije javno govoreno, kao što nikada nije javno rečeno ništa o ljudima koji su živeli oko groblja, a koji su se pri gradnji svojih kuća „posluživali kamenjem“ sa groblja. To smo znali iz priča pojedinaca i mislim da nismo sasvim u to verovali. Isto tako smo i svaki antisemitski incident smatrali ispadom pojedinaca i time sebe tešili. A bilo je to mnogo više od toga. Stavljali smo glavu u pesak sve dok nam taj pesak skoro nije došao glave.
Prijatelj koji je lično bio na groblju kaže mi da su pojedini delovi tako temeljito uništeni da više nema ni traga mnogim grobovima. A od kraja rata je prošlo mnogo godina. Nešto je popravljeno uz inostranu pomoć. Navodno su Norvežani pomogli u uklanjanju mina, Nemci u saniranju klizišta. Kapela je restaurirana uz pomoć SAD, kažu. Ali prisustvo moje porodice na primer, naročito naših predaka u životu te zemlje je ipak značajno minimizirano. Postali smo i manje od ostalih. Sada smo nestali.
U Jevrejskoj opštini i dalje govore o suživotu i prijateljstvu među narodima, bratstvu i jedinstvu, ali činjenica da je Jevrejsko groblje u tako jezivom stanju, da je 95% spomenika nestalo ili oštećeno, po mom mišljenu, nekako negira tu tezu. Održavanje spomenika, priznavanje i prepoznavanje različitih kultura i njihovog učešća u životu jedne sredine ipak je najubedljiviji i najvidljiviji dokaz poštovanja tog suživota. U periodu nakon građanskog rata u Bosni i Hercegovini mnogi su spomenici podignuti, mnogo džamija je sagrađeno, a ovo groblje i dalje stoji devastirano. Čak i ako zanemarimo sporadičnu pojavu kukastih krstova (što je veoma teško) ostaje pitanje o čemu devastirano Jevrejsko groblje svedoči?
Kembridž, 31.3.2021.
Buka, 06.04.2021.
Peščanik.net, 10.04.2021.
ANTISEMITIZAM