Teško ćemo naći osobu (bila ona mlađa ili starija) koja se neće složiti sa tim da su mladi na tržištu rada obespravljeni: ako nemaju vezu (rođačku ili partijsku) teško će doći do posla. A ako dođu do posla radiće ili na crno ili privremeno lišeni gotovo svih prava.
Nedelotvornost mera koje služba za zapošljavanje pruža mladima nije ponukala vlastodršce da se pozabave njihovim poboljšanjem, već su u paket besmislenih mera/programa dodali još jednu. Svojom Uredbom iz 2020 (izmenjena je 2021) tadašnja tehnička Vlada je suprotno svojim nadležnostima kreirala, a službi za zapošljavanje ispostavila na realizaciju, program Moja prva plata. I to nije prvi put. Setimo se prekvalifikacije za IT stručnjake koja se iz Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) preselila u kabinet predsednice Vlade, pa smo ubrzo od prekvalifikacije namenjene nezaposlenima stigli do prekvalifikacije zaposlenih.
O neustavnosti i nezakonitosti ovog programa već smo pisali. Sledi kratko podsećanje na ovu normativnu avanturu sada već bivše-bivše Vlade i bivšeg-bivšeg ministra za rad Đorđevića. Pravni osnov za donošenje uredbe kojom je uveden program Moja prva plata pronađen je u Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Član 43. stav 1. tačka 8. ovog zakona predviđa da se kao mere aktivne politike zapošljavanja, osim taksativno navedenih u zakonu, mogu uvesti i „druge mere usmerene ka zapošljavanju ili održanju zaposlenosti, u skladu sa aktom Vlade“. I to nije sporno: Vlada je i ranije osmišljavala različite programe ovog tipa. Ono što je te programe razlikovalo od Moje prve plate jeste činjenica da su bili sačinjeni iz jednog ili više režima rada koji su prethodno ustanovljeni Zakonom o radu. Bilo je tu rada na privremenim i povremenim poslovima, rada na stručnom osposobljavanju i usavršavanju, pripravničkog rada i rada na određeno vreme. Ovom uredbom je Vlada međutim, suprotno Zakonu o radu i osnovnim međunarodnim standardima rada na koje smo se obavezali, kreirala novi režim rada – i to ne bilo kakav, već režim u kojem su radnici (mladi) potpuno obespravljeni, a poslodavci lišeni bilo kakvih troškova rada. Ova mera ne samo što je suprotna Zakonu o radu, a samim tim i neustavna, jer se uredbom ne mogu menjati zakoni pa narušava osnovni ustavni princip vladavine prava, već je suprotna i pomenutom Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, jer isti predviđa da Vlada svojim aktom može uvesti, odnosno precizirati samo one mere koje su sadržane u Akcionom planu zapošljavanja – što u slučaju Moje prve plate nije ostvareno.
Postoji još puno nedoslednosti i nezakonitosti u vezi sa ovim programom, i to u fazi njegove realizacije. Na primer, niko nije zadužen za kontrolu kvaliteta (Nacionalna služba za zapošljavanje samo tehnički sprovodi program). Radna grupa nadležna za nadgledanje sprovođenja programa koja je ustanovljena Uredbom i koju obrazuje Vlada, a čine je predstavnici Kabineta predsednika Vlade, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva finansija, Ministarstva omladine i sporta, Nacionalne službe za zapošljavanje i Privredne komore Srbije, ustanovljena je suprotno odredbama člana 62. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenost, prema kojem nadležnost za praćenje i ocenu efekata mera aktivne politike zapošljavanja poverava ministarstvu nadležnom za poslove zapošljavanja u saradnji sa Republičkim zavodom za statistiku, Nacionalnom službom za zapošljavanje i drugim subjektima. Osim toga, iako je dužna da na 60 dana podnosi izveštaj Vladi, ova radna grupa za godinu i po dana svog postojanja nije objavila nijedan izveštaj – mada to nije smetalo pojedincima da u medijima hvale efekte programa, iako oni zvanično nikada nisu izmereni i procenjeni.
Tako smo dobili sistem radne eksploatacije mladih koji je krajnje ironično nazvan „moja prva plata“ iako mladi platu neće dobijati. On nije legalan, naprotiv, u nekoj uređenoj zemlji Ustavni sud bi ga ukinuo po hitnom postupku, ali faktički postoji, primenjuje se i daje (nezakonite) rezultate na dnevnom nivou. I ne samo to, već se na ovaj sistem troše ogromna državna sredstva. Da li je njegova „popularnost“ rezultat želje da se radno neaktivni mladi statistički pokažu kao aktivni, pa da vođa može i tim podacima da nas oduševi u jednom od svojih medijskih napada na zdrav razum? Ovo je svakako jedna od motivacija, ali se čini da nije jedina, možda čak ni osnovna.
Po čemu se dakle ovaj program (osim neustavnosti i nezakonitosti) razlikuje od drugih? Po brojevima – 10.000 uključenih nezaposlenih mladih i 2,2 milijarde dinara planiranih za njegovu realizaciju. Poređenja radi, budžet za sve ostale nezaposlene na evidenciji (oko 500.000) i sve ostale mere iznosi 3,8 milijardi dinara. Dakle, na nezaposlenog učesnika ovog programa odlazi desetak puta više novca nego 100+100 predizbornih evra.
Izuzetno je čudna i struktura potražnje za mladom radnom snagom u realizaciji ovog programa.
Na primer, svi koji misle da su administrativni radnici višak, u krivu su. Tržište, sudeći po broju odobrenih pozicija za mlade na programu (1.776), vapi za administrativnim službenicima. Najtraženije pojedinačno zanimanje je prodavac. Priliku da 9 meseci za 22.000 dinara praktikuje ima 974 mladih u ovom zanimanju. Pa i oni mladi koji su 3 godine praktikovali u dualnom obrazovanju i ovakva praksa im je, najblaže rečeno, nepotrebna.
Podaci o broju kandidata po grupama i vrstama zanimanjima pokazuju da je trećina uključenih u program angažovana u zanimanjima koja zahtevaju visoko obrazovanje. Iako je Program namenjen mladima bez radnog iskustva, 127 kandidata će sticati kompetencije za rukovođenje. U grupi stručnjaka najzastupljeniji su oni u oblasti prava i društvenih nauka. Uprkos tome što se stručnjaci iz oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT) navode kao veoma traženo zanimanje, poslodavci kojima su bili potrebni stručnjaci ovog profila tražili su samo 350 kandidata, a odobreno je 296. Kod kandidata sa srednjoškolskim obrazovanjem najveći broj kandidata je angažovan na administrativnim pozicijama. U grupi uslužnih i trgovačkih zanimanja najbrojniji su prodavci. U zanatskim zanimanjima, za koje se često čuje da im nedostaju kadrovi, obučava se svega 6% od ukupnog broja kandidata.1 A svršeni srednjoškolci (njih 27) će se obučavati i za zanimanja za koja im nije potrebna škola (tzv. jednostavna zanimanja – manuelni radnici, perači, pomoćni radnici…).
Na šta nas upućuju ovi i drugi podaci? Pre svega, stvaraju opravdanu sumnju da se selekcija vršila na osnovu baze sigurnih glasova. Nije teško zamisliti ovakav mizanscen: prostorija lokalnog političkog odbora partije na vlasti u kojoj se nalaze čelnici lokalne samouprave, (dobrovoljno prisutni?) poslodavci i direktor lokalne filijale Nacionalne službe za zapošljavanje okupili su se da dobiju/dogovore spisak kandidata koji će raditi na programu o trošku države. Da je drugačije, ne bi postojale čudne nedoslednosti na lokalnom i regionalnom nivou. Na primer, Kosovo ne bi dobilo odobrenje za 1.397 kandidata, i to 90% u javnom sektoru, iako je izvesno da njihovo „osposobljavanje“ neće dovesti do zapošljavanja. Kosovo je karakteristično i po tome što je tu 2,4 puta veće učešće kandidata u programu od učešća mladih nezaposlenih na evidenciji u ukupnom broju nezaposlenih. Slikovito rečeno: seoska škola koja ima 122 učenika imaće 20 praktikanata. I dalje, opštinska uprava koja nema ni 50 zaposlenih treba da obuči 16 administrativnih radnika.
Evo još nekih bisera iz prakse sprovođenja ovog programa koji, ako ništa drugo, ukazuju na to da su na pojedinim mestima viđeni baš određeni ljudi i da njegova svrha nije davanje šanse mladima već uhlebljene pogodnih.
Za prodavca na tezgi u Novom Pazaru tražena oblast obrazovanja je zdravstvo i socijalna zaštita, smer ginekološko-akušerska sestra.
Recepcioner iz Tutina treba da ima obrazovanje iz oblasti geodezije i građevinarstva, a recepcioner iz Vrnjačke Banje treba da bude diplomirani ekonomista.
Za poziciju pedagoga u osnovnoj školi u Kosovu Polju traži se master psiholog.
Priliku da postane animator u dečijoj igraonici imaće likovni umetnik.
Manuelni radnik u vinariji u Leskovcu treba da ima završenu gimnaziju prirodno-matematičkog smera.
Perač vozila trebalo bi da poseduje srednje stručno obrazovanje u trogodišnjem trajanju.
Od razvodnika u bioskopu/pozorištu (Aleksinac, Centar za kulturu) traži se srednje stručno, umetničko ili gimnazijsko obrazovanje u trajanju od četiri godine.
Zamislite da su ova – za naše prilike ogromna – sredstva utrošena na program koji bi zaista pomogao mladima da zasnuju prvi radni odnos, steknu preko potrebno faktičko ali i formalno iskustvo (radni staž) i da onda zaista odluče da ostanu u ovoj zemlji. Ne možete da zamislite? Ni mi.
Peščanik.net, 24.02.2022.