Jovanjica boje lila

Ne znamo da li su spaljene one tone zaplenjene marihuane, a morale su biti, ali izgleda da je najveći deo toga udisala vlast. Mi ostali smo udisali samo ordinarni zagađeni vazduh. Za koji takođe ne znamo zašto je, čime i koliko zagađen ali sa dobrim razlogom sumnjamo na vlast. Jer je ona dežurni zagađivač i javne sfere i medija i institucija i slavskih sedeljki…

No, možda vlast ne radi i ne govori, ovo što radi i govori, pod dejstvom opijata. Možda je samo opijena vlašću. Videli smo kako to može da uhvati čoveka ko najgora brlja. I da od njega napravi takvog zavisnika da toliko pobrljavi ako izgubi izbore da momentalno preleti u prvu sledeću vladajuću stranku.

Eto, na primer, sadašnji gradonačelnik umesto gradonačelnika. On je čak sa baš velikim merakom, obišao izložbu Izgubljene godine koja je posvećena blaćenju nekada vladajuće stranke u kojoj je i sam tada bio. Jer je taj čovek i inače veliki meraklija. Koji se nameračio da po svaku cenu (u koju će se ugraditi) protera Stari savski most na livadu. Nije mu bilo teško ni da namesti virtuelnu anketu – umesto da, kao što je morao, organizuje legitiman gradski referendum – samo da bi pokazao da su građani glasali baš onako kako je on, nekoliko nedelja pre ankete, rekao da su glasali.

Ali nije on jedini koji, da li zbog brlje ili nečeg drugog, zabrlja baš sve čega se dohvati (pa, zaboga, pod njegovom upravom Beograd toliko više ne liči na sebe, doduše, ne liči ni na šta, da još samo treba da uklone ušće dveju reka i Avalu pa da ne odgovora ni opisu iz pesme). I republička vlast prolazi prilično neslavno pa valjda zato i ima tu patetičnu potrebu da neumesno slavi sve što izgradi. Mada će svejedno ostati upamćena po onome što je razgradila (ustanove, institucije, ceo sistem) i uklonila (Savamalu preko noći, želelezničku i autobusku stanicu a sada i most pre vremena, dokaze, svedoke, oponente…) a ne po onome što je napravila. Ispravka: ostaće upamćena i po onome što je napravila – gubitke, dugove, rupe u zakonu, nesnošljivu atmosferu, čemer, jed, bedu i nesreću.

Srećom pa je predsednik države shvatio da tako ne treba da se radi. „Mislim da neki nisu razumeli da u politici, kada preterate sa neutemeljenim optužbama, onda se to okrene protiv vas kao bumerang“. Ali nije pri tom mislio na svoje pristalice već na Trampove oponente. Jer on naravno da ne vidi ništa loše u onome što on i njegovi rade. Gde je tu krivično delo, zavapio je ponovo na pominjanje oca ministra policije.

Gde je krivično delo? Gde nije, počev od onog ranca sa trista hiljada evra koji je otac šetao po gradu i nudio hotelijeru? Ali to predsednik države ne vidi, kao što nisu videli ni „nadležni organi“ kako im on tepa, ni za helikopter, ni za Obrenovac, ni za radnike koji ginu ko, bože mi oprosti, oni perači prozora iz predsednikove izmišljene statistike. Ovde je jedini odgovarao, pa i on nakratko, nekadašnji ministar Gašić, ali samo zbog verbalnog delikta.

No, ne treba kriviti predsednika države što ne ume da prepozna ništa loše u svojim postupcima. Pa on je čovek koji je, igrajući basket za kamere, udario bananu znatno nižem dečaku. Dečaku! Znatno nižem! Bananu!

Peščanik.net, 23.12.2019.