U subotu ujutru jedna od aktivistkinja šatorskog protesta1 bojažljivo je rekla da misli da će protest planiran za subotu uveče uspeti. “Videćete, doći će 7000 ljudi” rekla je. Njeni prijatelji su se nadali da je u pravu. Te večeri, dok su se svađali ko će govoriti i u ime koga, u neverici su trljali oči.
Neverica nije prošla ne samo pri pogledu na broj ljudi koji se okupio u Tel Avivu, već i natpise koje su nosili. “Narod želi društvenu pravdu”, “Pravda, a ne milosrđe” i čak, za ne poverovati “Socijalna država”. Sadašnji protest, najzanimljiviji još od pojave Crnih pantera,2 jedinstven je po svojim motivima i humanim, političkim i klasnim elementima, i po tome što se udaljava od inicijalnog jezgra u kojem je započeo. Oseća se slika koju je Amos Oz stvorio kako bi objasnio snažan odjek koji je izazvala njegova knjiga “Knjiga o ljubavi i tami”: i tu je protest krenuo od nekoliko ljudi koji su kopali u svojim dvorištima, i dotakli kabl, koji je osvetlio ceo komšiluk.
Činjenica je da je premijer otkazao put u Poljsku. Odmah je rekao da ministar finasija nije otpušten i da je od svih ministara tražio da budu na raspolaganju. Otkriveni kabl je povezan sa svakom kućom, ali je bio uspavan. Iznenada on se napunio snažnim tečnostima, počeo je da govori jezikom koji je do sada bio skoro tabu (protiv privatizacije i za socijalnu državu) koji ima zavodljiv ukus koji ga vezuje za “izvore opasne radikalne levice”. Kabl je povezao one koji su bili skriveni, prepušteni sebi i sopstvenom očaju: socijalne radnike, lekare, učitelje i roditelje, studente i preduzimače.
Snaga ovog protesta, koji još uvek nije stigao do vrhunca, iznedrio je onu bujicu koja je dugo bila zakopana pod zemljom. To je tok besa, očaja i osećanja nepravde, i u suštini straha od budućnosti zbog sadašnje politike koja već godinama omogućava državi da se oslobodi obaveza prema građanima i prepušta ih nesnosnoj borbi preživljavanja. Ali snaga ovog spontanog protesta može da se pretvori u kamen spoticanja koji će ga poraziti.
Benjamin Netanjahu je čedo neoliberalizma i privatizacije, ali ne može se samo na njega prebaciti odgovornost za nesupeh izraelske vlasti. Fatalna kombinacija okupacije teritorija i bezbednosti i neverovatnih ulaganja u naselja i haredsku zajednicu, sa iscrpljivanjem javnog sektora i slabljenjem regulacije, počelo je pre njega i nastavljalo se i dok je bio van vlade.
Već 1996. godine Netanjahu je uočio tačno prepreke velikom razvoju. Problem je bio njegovo rešenje, koje se stalno okretalo oko privatizacije, i umesto takmičenja je dovelo do opasne koncentracije kapitala, korupcije političara i sektorskih partnera, do ne manje opasnog slabljenja obrazovnog, zdravstvenog i socijalnog sistema. Najveći problem su brzopotezna rešenja koje on sada nudi.
Čak i tu mudrost Netanjahu nije izmislio, ali on je koristi sa velikim talentom: on zna da bi promena nezgrapnog sistema (Uprava izraelske zemlje i odbor za planiranje su samo jedan primer) zahtevali hrabrost, odluke i ulaganja, i sjajan kraljevski tim ministara (ne dok je ultradesničarska partija Šas u ministarstvu unutrašnjih poslova i stanovanja). Predsednik vlade više voli da inicira zakone i uradi brzopotezne promene čija šteta može biti veća od koristi.
Kao neko ko je odgonetnuo dobro šta su problemi, on planira da umiri protestante. U tu svrhu je angažovao Moše Kahlona, sadašnjeg ministra komunikacija i socijalne politike, inače člana Likuda. On računa manje na samog Kahlona, a više na njega kao simbol. Kahlon je povezan sa velikom i ljutom grupom glasača Likuda, koje se Netanjahu boji da izgubi. Stoga će on prigrliti protestante, omogućiće im da upišu dobitke i dokazaće im da oni menjaju sistem.
Ovaj zagrljaj može da istopi i da na kraju sahrani ovaj protest. Moguće je da će iz ovog pravca stići promena koju protestanti traže jer Kahlon veruje u potrebu da se država više upliće u tržište, a Netanjahuu je potreban “kahlonizam” kao vazduh plućima. Možda ne baš socijalizam koji neki od protestanata traže, ali svakako dobrodošli početak dekonstrukcije problematične podele između levice i desnice u Izraelu,3 i stvaranje nove, građanske, političke platforme dostižne budućnosti.
Haaretz, 27.07.2011.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 29.07.2011.
IZRAEL / PALESTINA________________
- U subotu uveče je počeo socijalni protest građana zbog visokih cena stanova. Građani su razapeli šatore širom zemlje i zahtevaju da se reši problem
- Socijalni protestni pokret druge generacije Jevreja koji su došli iz zemalja Bliskog istoka. Protest je organizovan 1971. godine zbog diskriminacije Mizrahi Jevreja od strane Aškenaskih Jevreja.
- U Izraelu podela na levicu i desnicu se odnosi isključivo na pitanje bezbednosti i stava prema okupiranim teritorijama. U socijalnim pitanjima većina građana je levo orijentisana. Prema istraživanjima samo 6% Izraelaca smatra da država ne bi trebalo da kontroliše tržište, dok 68% preferira socijalistički u odnosu na kapitalistički pristup. Paradoks je da trenutno 60% članova Kneseta pripadaju partijama koje imaju neoliberalnu, kapitalističku poziciju: Likud, Kadima i Israel Bejtejnu.