Kad udari kult na kultnog

Znate kako se kaže: para na vlast ide, kult na kultnog. Dobro, ne kaže se, ali bi komotno moglo. Osim što kult ne ide na kultnog, bar ne ko što Mile ide lajkovačkom prugom, nego srlja. Nasrće takoreći.

Napad na kultnog reditelja je samo najnoviji, ali svakako ne i poslednji, otužni, mada zlobni i nadasve zlokobni pokušaj da se opanjka svako ko je bolji od ove vlasti. A takvih je barem šest miliona i to samo u Srbiji, ali pošto nisu svi javne ličnosti onda vlast pikira prvo one za koje „posumlja“ da bi se mogli kandidovati na izborima, naročito predsedničkim. Ne baš na sve, tu ste u pravu. Pikira samo na one koji na tim izborima imaju šanse. Jer nije vlast blesava pa da ponovi grešku Slobodana Miloševića koji je dozvoljavao da se u svakom Dnevniku pročita saopštenje Vojislava Koštunice i njegove opozicione stranke. Znamo kako se to završilo.

Naravno da ovakvo ponašanje vlasti nije novina. Nova su samo neka lica kojima se odvratne reči stavljaju u usta. Gospođa doktorka ministarka, na primer. Ili gospođa premijerka – ranije je te otrovne bljuvotine izgovarao gospodin premijer. Ali, ako bi se premijerki još i dalo oprostiti (a ne bi, čak ni po onoj: oprosti joj, bože, ne zna šta priča) doktorki ministarki je teško dati oproštaj jer je položila zakletvu u kojoj se eksplicitno kaže da je najvažnije ne naškoditi. Naravno da njene reči neće naškoditi reputaciji reditelja, ali bi njegov fizički integritet mogao da doživi neprijatnost od nekog plaćenog ili dobrovoljnog obožavaoca vlasti. I šta bi tada radila doktorka ministarka – osim što bi tražila odštetu za duševnu bol koju bi joj pričinile optužbe za podsticanje nasilja?

Naravno da ne bi radila ništa što bi se od lekara ili časne osobe očekivalo. A i duševna bol je verovatno već uveliko nadoknađena parama i nekretninama. Eventualno bi postavila još neku dijagnozu koja je van njene uske struke, pa bi rekla da je sve to projekcija. Znate onaj mehanizam odbrane koji je još Frojd ustanovio – ono kad neko svoje misli, želje i motive projektuje u druge osobe. Na primer kad neko, ko se po sopstvenom priznanju opijanio od sreće što je ubijen premijer, sada, kada je ponovo došao na vlast, drugima pripisuje ubilačke namere (od onog „znam kako ću skončati“ do najnovijeg „možete samo da me ubijete“) dok istovremeno javno koketira sa sopstvenim samoubilačkim porivima, najčešće bešenjem.

No, takođe po Frojdu, projekcija je jedan od najprimitivnijih mehanizama odbrane. Što ne znači automatski da je ova vlast primitivna ili da je, daleko bilo, čine primitivci. Samo su im metode takve. I to ne zato što misle da birači više vole primitivne kabadahije nego ‘leba da jedu, čist vazduh da dišu, nezatrovanu vodu da piju – jer se pripadnici vlasti i ne kandiduju na izborima – nego zato što se dokazuju svom kultu. Koji nema čak ni slavsku kulturu pa da zna da je osnovni red da domaćin slavu provodi kod kuće, a ne da svake godine landra okolo, čas kod Putina, čas kod rudara.

Peščanik.net, 27.12.2021.