Kada rat kasni

Nisam siguran, ali mislim da sam još uvek bio u Virdžiniji (1991-1992) kada mi je prijatelj tražio tekst za list koji je izdavao u Podgorici ili u Beogradu, nisam siguran, i ja sam ga naslovio „Šta ako treći svetski rat ne dođe na vreme“. Tekst je objavljen, te je verovatno nekako i dostupan, mada ja kopiju nisam sačuvao, pa baš i ne znam tačno šta sam napisao. Mislim da sam bio podstaknut napisom Milorada Ekmečića koji je u nekim beogradskim novinama predviđao slom Imperije (kako se to sada kaže) posle poraza negde na nekoj od bosanskih planina, jer se oslanjao na istorijske primere propasti imperija koje su počinjale porazom u jednoj bici. Sav užas će naravno tek doći, što je zapravo i bilo moje pitanje. Dakle, šta ako ta odsudna bitka ne dođe na vreme? Kao što nije.

Ništa svi ti intelektualni porazi nisu koštali njihove autore. Naprotiv, mnogi su samo postali arogantniji. Kako tada, tako i sada. E sada, ako ste fascinirani paradama, bombama, raketama, tenkovima, o nukleranom oružju da i ne govorimo, a već kakva sve razorna oružja tek dolaze, a neprijatelj, Imperija pre svih drugih, i ne sluti – ako ste se dakle pripremili i čak uzeli zalet, šta tada ako taj treći svetski rat ponovo ne dođe na vreme?

Čitam Kusturicu: „Na planeti je sve drugačije nego što je bilo za vrijeme hladnog rata!… U međuvremenu je Kina postala najsnažnija svjetska ekonomija, Rusija se oporavila od perestrojke, Indija prerasta u džina!“ Pa će sve to zajedno da okonča ulogu dolara kao svetskog novca, a, što je još gore, a zapravo bolje, propašće CNN i konačno Holivud. Ovo drugo će, naravno, biti razlog za svetski rat, treći po redu (mada Dugin broji četiri, jer u poslednjem mora da pobedi četvrta politička doktrina).

Zašto bi Imperija krenula u svetski rat da spase CNN ili, čak, Holivud, a zapravo dominaciju dolara? Uzmimo da je Kina zaista najsnažnija svetska ekonomija, šta god da je to, zašto bi to bilo suprotno interesima dolarske Imperije, dakle Sjedinjenih država? Uzmimo da zemlja sa više od milijardu stanovnika otkrije da joj je globalizacija naklonjena jer joj omogućava brz i postojan privredni napredak, kako bi to bilo moguće i održivo ako glavni promoter globalizacije, Imperija, želi u tome da je spreči? Sada, naravno, različiti su scenariji mogući, holivudski i socrealistički primera radi, a jedan bi recimo bio da je mnogo ubedljivije učiniti sve da budući protivnik postane što je moguće jači, čak naizgled nesavladivo jak, pa ga pobediti. Mada je moguće da zapravo nije ni na čiju štetu, i u stvari je korisno za sve, ako kineski građani s vremenom dostignu standard američkih, a isto se može reći i za Indiju i njene građane, što bi onda objasnilo zašto Imperija ne odustaje od globalizacije.

I zaista, ako postoje pravilnosti u društvenim i političkim stvarima, privredni napredak bi trebalo da dovede do demokratizacije Kine, što bi uz ubrzani razvoj demokratske Indije, trebalo da omogući tim dvema zemljama da prevaziđu pre svega teritorijalne sporove i međusobno nepoverenje. Takođe, i da Kina normalizuje odnose sa drugim zemljama, opet demokratski rešivši nasleđene teritorijalne sporove. Obično se gubi iz vida da to nisu sporovi sa Imperijom, jer Amerika ni sa jednom od tih velikih zemalja nema nikakav geopolitički spor, kako se to kaže.

Šta bi to tačno smetalo Sjedinjenim državama ako bi demokratska, multietnička, multikulturna i mnogoljudna Indija udesetostručila svoj dohodak po glavi stanovnika? Zašto bi, da to tako pogledamo, razvijeni Zapad sa gotovo milijardu stanovnika trebalo da strahuje od velikih, demokratskih, trgovačkih, istočnih zemalja? Ranije, u komunistička vremena, smatralo se da imperijalisti neće dozvoliti tim zemljama da se razviju, jer onda ne bi više mogli da ih eksploatišu. I da će ih držati u nerazvijenosti tako što će ih terati na privredno otvaranje, na veće oslanjanje na tržište, jer će time dodatno povećati njihovu zavisnost, da bi se pokazalo, posle kineskih i indijskih liberalizacija, da je to zapravo tim zemljama omogućilo razvoj i rast standarda. Na kraju bi trebalo da se standardi ljudi na Istoku i Zapadu izjednače. To je smisao tog sistema globalizacije, koji je Kina iskoristila bolje od Indije, ali je obe zemlje učinio privredno razvijenijim i snažnijim. To je, takođe, sistem koji omogućava Zapadu da napreduje, mada naravno sporije, jer je mnogo razvijeniji.

Recimo da se stvari tako razvijaju, zašto bi Imperiji i njenom vazalu, kako evroskeptici tepaju Evropskoj uniji, to smetalo? Zato što bi dolar prestao da bude svetski novac? I evro, naravno, ali sa njim je i tako gotovo. Šta je to svetski novac? To nije novac koji Imperija nameće drugim zemljama, recimo Rusiji ili Kini ili Indiji. Švedska, Švajcarska, Danska, od malih zemalja, imaju svoj novac. Ne samo u tom smislu da ga štampaju i zahtevaju od svojih građana da ga pretežno koriste, već njime plaćaju u međunarodnoj trgovini. Češka kruna se približava tome, takođe. Veliki broj drugih zemalja, međutim, ne može da obezbedi dovoljno poverenja u svoje monetarne vlasti kako ne bi ni one ni njihove države a ponegde, recimo u Srbiji, ni njihovi građani pretežno računali, štedeli i plaćali u stranom novcu. U tim zemljama, rezervni novac je dolar (ili evro). To je, naravno, daleko najveći broj zemalja, uključujući Rusiju, Indiju i Kinu.

Iz ovoga sledi da te zemlje mogu svakako da učine sopstveni novac konvertibilnim, kako se to kaže, dakle novcem kojim se plaća u međunarodnim transakcijama. Korist od toga za te zemlje ne bi bila mala, ne u novcu već u makroekonomskoj i finansijskoj stabilnosti, a svakako bi bila višestruko veća od gubitka Sjedinjenih država, ukoliko bi ga uopšte bilo. Račun u slučaju prvih nije tako komplikovan, dok u drugom slučaju nije jednoznačan jer bi gubici na takozvanom senjoražu bili mali, a potencijalne dobitke u finansijskom i fiskalnom i konačno trgovačkom smislu nije lako izračunati. Krugman se time više puta bavio, doduše neformalnim razmatranjima, i ako ga dobro razumem, bilans bi bio zanemarljiv bilo sa kojim predznakom da se konsoliduje. No, ne bi bilo neočekivano da se smanji ili potpuno nestane američki trgovački deficit, što bi svakako imalo pozitivan uticaj na proizvodnju i zaposlenost u toj zemlji.

Ovde ne mogu a da ne podsetim na neshvatljivo neobaveštenu propagandu koju su vodeći srpski intelektualci sprovodili krajem osamdesetih i u devedesetim godinama prošloga veka sa izjavama kako Nemci ne moraju da koriste tenkove jer vladaju markom, kojoj su dani zapravo već bili odbrojani. Potpuno je nejasno ne toliko to što se iznose mišljenja o stvarima o kojima se nema pojma, već arogancija sa kojom se to čini. Kako tada o nemačkoj marci, tako sada o dolaru. Nema ničeg neminovnog niti prinudnog u tome da dolar bude najvažniji svetski rezervni novac. Kada Kini bude u interesu da ima finansijski i monetarni sistem koji podstiče njenu državu, pre svega, a potom i poslovne ljude u svetu da koriste juan, tada će on, poput japanskog jena, biti rezervni novac i novac u kome se takođe vrše plaćanja u međunarodnoj trgovini. Recimo, kada reši da ne ulaže u dolarske obveznice, već u veće plate sopstvenih radnika i u njihova socijalna i penzijska prava, juan će moći da zameni dolar u štednji, državnoj pre svega, a uz monetarnu i finansijsku reformu i u razmeni sa inostranstvom.

Ne znam koliko to ima smisla u kontekstu ovog napisa, ali kinesko korišćenje dolara je posledica njene merkantilističke politike razvoja, jer se ne može biti merkantilista gomilanjem domaćeg već stranog novca, kao što je ruska dolarizacija posledica strategije razvoja koja je zasnovana na izvozu prirodnih bogatstava, jer im se cena utvrđuje u dolarima. Može, naravno, Rusija da prodaje gas, naftu i sirovine Kini za juane, koje će potom promeniti u dolare ili evre u kojima uglavnom štedi svoje suficite. Kina bi imala manje transakcione troškove, a Rusija veće, ali tome svakako ništa ne stoji na putu ako im je to u uzajamnom i pojedinačnim interesima.

Naravno, dolar za dolar, ali stvarni troškovi Imperije su, zar ne, CNN i Holivud, ako bi kojim slučajem izgubili u konkurenciji sa istinoljubivom propagandom i angažovanom umetnošću. Šta ako ljudi svuda u svetu, kao što je slučaj u samim Sjedinjenim državama, prestanu da gledaju CNN? To bi već bio casus belli. Ovo zato što informacije koje, recimo, nudi Russia Today, jasno je, ne mogu nikako da se dobiju ni u Americi niti u Evropi. O internetu i drugim izvorima informacija i da ne govorimo.

Dobro, to bi Imperija možda prežalila. Šta, međutim, ako Holivud izgubi publiku? Ko će da laže Amerikance i sve ljude sveta da su belci dobri, a „hispanici, crnci, Rusi i Srbi“ zli? Šta ako, recimo, Kusturica, a ne Holivud, počne da širi istinu, recimo preko Russia Today? To bi, svakako, bio dovoljan razlog da se krene u treći svetski rat. Jer istinu je potrebno zaustaviti.

Tu se sada postavlja jedno sasvim empirijsko pitanje. Naime, da li smo mi iz holivudskih filmova saznali više o ropstvu, stradanju Indijanaca, Niksonu, Kisindžeru, američkim službama bezbednosti, ratu u Vijetnamu, a i ratu u Iraku, o intervencijama u Latinskoj Americi, o korupciji, kriminalu, finansijskim mahinacijama, o vezi između politike i novca da i ne govorimo, ili smo saznali više, da pomenem samo važnije istine, o Miloševiću ili Karadžiću i sada saznajemo o Putinu od Kusturice? Zapravo, zapitajmo se, šta je to što smo naučili od Kusturice? Da Rusija ima tenk i neshvatljivo razornu bombu? I da se ispostavilo da je Milošević bankar, a ne državnik. Mada, naravno, pored CNN-a i Russia Today postoje i knjige i naučni članci, i na engleskom i na ruskom i na srpskom. (Čitam i sledeće istine: „Ruske vlasti… znaju da je pored ruskih grešaka, prava propagandna mašinerija srušila Sovjetski savez i da je sve bilo u korelaciji sa Stejt departmentom“; Russia Today „šalje signal da svijet nije određen samo fatalizmom liberalnog kapitalizma, da SAD uvodi svijet u haos,… da su otisci prstiju CIA na ukrajinskoj krizi…“) Zaista, kada ta sloboda informisanja nadvlada CNN i Holivud, ništa osim trećeg svetskog rata neće moći da zaustavi istinu.

Što vodi jednoj zanimljivoj temi koju je pokrenuo pomenuti Putin izjavom (koja mu nije prva) o sporazumu Molotova sa Ribentropom, a što će reći o paktu Staljina sa Hitlerom. En passant, možda bi neko mogao da obavesti sve one koji ponavljaju kako nas Rusi nisu nikada bombardovali, da su oni bili saveznici Trećeg Rajha u času kada je, između ostalih ciljeva, bombardovanjem Beograda počeo napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. No, dobro, pogledajmo šta je Putin rekao o sporazumu Ribentrop-Molotov i to u prisustvu nemačke kancelarke Merkel i posle održane vojne parade, kažu najveće u istoriji, u čast pobede u Drugom svetskom ratu.

Dve su tvrdnje posebno zanimljive. Jedna jeste da je Rusija bila ostavljena sama sebi, pa je stupila u savez sa Nemačkom, mada nije sasvim jasno, na osnovu onoga što je rečeno, sa kojom motivacijom. U vreme Sovjetskog saveza zvanično objašnjenje je bilo da je reč o taktičkom potezu da bi se dobilo na vremenu i izvršile pripreme za rat sa tom istom Nemačkom. Putin je jednom ranijom prilikom rekao da je motiv bilo očuvanje mira, a sada je posegao za varijantom već pomenute sovjetske verzije, mada ne u najjasnijoj formi. Problem je, međutim, u tome što su Francuska i Britanija, uz niz malih zemalja, među kojima Jugoslavija pa dakle i Srbija, bile ostavljene da se same nose sa nacističkom Nemačkom (kojoj je Sovjetski savez bio saveznik i poprilično joj pomagao). A posle pada Francuske, Velika Britanija je ostavljena sama da se nosi sa nacistima u bici za Englesku. To je bilo tako dok Hitler nije „verolomno“ napao Sovjetski savez. O tome kako su tim paktom Jevreji ostavljeni sami, da ne govorimo.

Druga, u izvesnom smislu još zanimljivija, tvrdnja jeste da je Poljska dobila to što je zaslužila, jer jeste da su je Nemačka i Sovjetski savez okupirali i njenu teritoriju podelili, na osnovu već pomenutog sporazuma, ali je ona sama pre toga učestvovala u komadanju Čehoslovačke, pa je pala kao žrtva sopstvene politike. Ovo opravdanje savezničkog, Staljina i Hitlera, osvajanja i komadanja Poljske, bar ja, nisam do sada čuo. Naravno, tu su još Finska i baltičke zemlje, ali o njima, ovom prilikom, ništa nije rečeno.

Ono što je posebno zanimljivo jeste da bi ovakve izjave bile u najmanju ruku dočekane sa iznenađenjem u Beogradu u neka ranija vremena. Ako niko drugi, komunisti, bar oni koji nisu bili staljinisti, bi te izjave primili sa nerazumevanjem, blago rečeno. Uostalom, nisu tada nedostajala saznanja o svemu tome, kako iz jugoslovenskih komunističkih izvora, tako i iz sovjetskih čak ne uvek disidentskih izvora koji su prevođeni na srpski, recimo kao što su memoari Žukova. No, otkako su komunisti i levičari postali srpski nacionalisti, četnici i pravoslavni vernici, zaborav je rehabilitovao sve. I inače, šta je to prema pretnji trećim svetskim ratom?

U ovoj grupi od tri zemlje koje će se obračunati sa Imperijom, kineska se moć vidi u privredi, a i Indija je valjda takođe takav jedan džin, samo se ruska moć vidi u tenkovima i nepredvidljivim, a ipak preciznim, bombama. A sve tri zajedno su suprotstavljene Imperiji i (kako se često kaže) dekadentnoj Evropi. Jedino se gubi iz vida da zemlje udružene u Evropsku uniju nemaju nikakve teritorijalne sporove sa Rusijom, bar ne ako se one pitaju. Što je još važnije, isto važi i za Imperiju, jer Sjedinjene države nemaju nikakve teritorijalne sporove sa Rusijom, a ni sa Kinom i Indijom, naravno. I tu je sada taj problem sa ratom koji može da zakasni.

Jer, ma koliko da se stvari drukčije predstavljaju u javnosti koja se oslobodila uticaja crno-belog sveta koji slika CNN, Evropska unija nije geopolitički akter i ne podstiče pobune i pučeve kako bi osvajala teritorije. I, takođe, koliko god da je velika moć američkih tajnih i drugih zavereničkih službi, ruska teritorija im nije cilj. Jeste, Rusija ima sva ta prirodna bogatstva, ali razvijene zemlje imaju šta da daju u zamenu za njih, pa i po paprenoj ceni, kao što znamo. Potrebno je da neko bude lenjinist ili staljinist po shvatanju demokratije, pa da poveruje da građani Ukrajine nisu ustali protiv korumpirane vlasti, koja ih je za dvadesetak godina dovela do toga da dramatično zaostaju za Poljskom i Rusijom, već strani plaćenici, i da je bilo potrebno da im službenica američkog državnog sekretarijata otvori oči da je Poljska saradnjom sa Evropskom unijom napredovala kao nikada u svojoj istoriji, pa da ih to zavede da pomisle da možda ta politička i privredna bliskost sa Rusijom i nije najbolje što Ukrajina može.

Kao što je naravno očigledno da Srbiju nije unazadila i degradirala jedna, blago rečeno, rđavo obaveštena političko-intelektualna družina, sklona upotrebi sile protiv slabijih, već Zapad, kapitalizam, neoliberalizam, dolar, CNN i holivudski filmovi. Koji će pre uništiti svet nego prihvatiti kineski privredni uspon, izlazak indijskog džina iz boce, i gledati Russia Today gde paradiraju ruski tenkovi i svemoćne bombe i inače nedostupne istine.

Šta, međutim, ako rat ne dođe na vreme? Kina će nastaviti da privredno jača, indijski džin da stvara svakojaka čuda, CNN, a takođe i Russia Today, će morati da konkurišu drugim globalnim televizijskim stanicama, a holivudski proizvodi će takođe, za nadati se je, dobiti veću konkurenciju nego što je imaju sada. Ostaje pitanje šta će da rade oni koji su se specijalizovali za čudovišna oružja i parade? Jer ako treći svetski rat ne dođe na vreme, eto ponovo sovjetskog problema.

Peščanik.net, 15.05.2015.

Srodni linkovi:

Aleksandar Goljc – Postpraznični mamurluk

The New Yorker – Putinov Dan pobede