Kakistokrate

Najavljujući unutrašnji dijalog (nadajmo se da je unutrašnji u smislu: „unutar društva“, a ne onaj koji se odvija u samoj osobi) predsednik države je rekao da promena Ustava podrazumeva i odluku o budućem državnom uređenju.

Zašto bismo redefinisali organizaciju i sistem vlasti u državi? Hoćemo li to postati federacija ili konfederacija sa nekim u okruženju (na primer sa Republikom Srpskom?) ili sa nekim iz daljine (na kraju krajeva, Parlament nikada nije poništio svoju odluku o ulasku u savez sa Rusijom i Belorusijom)?

Ili možda monarhija? Što da ne – suverena već imamo, samo još da se odlučimo hoćemo li parlamentarnu ili možda ipak bolje (može biti samo jedan pilot!) apsolutističku monarhiju.

Možemo, naravno, i da ostanemo republika, a da uvedemo diktaturu. Samo ovoga puta ne diktaturu proletarijata, jer njega ni nema (ima samo prekarijata) već diktaturu nekoga ko će imati stvarnu vlast, a ne fiktivnu kao što su je proleteri imali.

A možemo i da ozvaničimo kakistokratiju pa da nam onda i u Ustavu piše da je ovde na delu vladavina najgorih. Onda bi bar dovođenje najnekompetentnijih na najodgovornija mesta – bilo po zakonu i Ustavu.

Kakistokratsko uređenje ima i drugih prednosti. Ono bi, recimo, savršeno objasnilo neke podele i nedoumice u društvu. Na primer, ko je elita, a ko je kvazi, nabeđena, lažna, samoproklamovana, „ološ“ i sva druga neelita. Pa bi bilo jasno da učeni, stručni, društveno angažovani i posvećeni opštem dobru ne mogu biti elita, dok se po Ustavu oni „kaki“ i „kakisto“, odnosno loši i najgori, automatski smatraju najelitnijim delom društva. Uostalom, što da ne? Pa, ako i prostitucija može biti elitna, zašto bismo kod upravljačkih funkcija pravili diskriminaciju?

U kakistokratiji bi takođe bilo jasno da elita nije neki manji, probrani deo društva već da su elita oni koji su u većini. Što nije paradoks samo po sebi, već samo – na prvi pogled. Jer, ako je elita onaj deo društva koji vrši uticaj, jasno je da elita postajete tek kad imate većinu. Bilo u Parlamentu, bilo na ulici.

Pa tako, ako imate stručne, zakonske, finansijske, ubanističke, estetske primedbe na Beograd na vodi, Slaviju na vodi ili, na primer, na tzv. Beograd na pešacima (tiranija pešačkih zona, a bez garaža, metroa i prilaza za dostavu i hitne intervencije) vi, sve dok ste manjina, ne radite to zbog društvene brige već zato što – hoćete da perete noge u fontani ili, u slučaju pešačke zone, valjda da perete auto na ulici u centru grada. Drugim rečima, vi ste neuki, samoživi i prosti. Maltene – idealan kandidat za ulazak u vlast. Kakistokratsku, naravno, ne našu.

Peščanik.net, 12.06.2017.