Evropska kriza, koja se u medijima predstavlja kao problem valute i finansijske pomoći, zapravo je ispit demokratskog kapitalizma. Raspad evrozone bio bi skoro podjednako katastrofalan za SAD koliko i za Evropu; rezultat bi skoro sigurno bio globalni finansijski kolaps, prema kojem bi događaji iz 2008. izgledali kao obična čajanka. Ali ni dalekosežni ekonomski potresi koji prete Americi nisu najgora moguća posledica krize evrozone. Još značajnije pitanje je da li institucije demokratije, evropske ili američke, mogu da izdrže dvostruku pretnju globalne finansijske nestabilnosti i nacionalnog populizma.
Neki od osnovnih problema EU vrlo su slični našima: kriza u Grčkoj nastala je tako što bogataši nisu plaćali porez, što je nama poznata situacija. Kao što Amerikanci federalnu vladu shvataju kao predstavnika tuđih interesa, tako i Evropljani počinju da doživljavaju Brisel kao trojanskog konja korozivne globalizacije. Poput američkog pristupa posrnulim bankama i posustaloj ekonomiji, pokušaji evropskih lidera da reše krizu evra postavili su neka ključna politička pitanja: ko diktira raspodelu sredstava u vreme ekonomskih poteškoća? Koga treba spasiti, i zašto? Da li je refleksivno stezanje kaiša zdravo ekonomsko rezonovanje ili inertna politika? I kako da se takve odluke, koje pogađaju stotine miliona ljudi, donesu demokratski?
Dvojica istaknutih ekonomskih mislilaca pokušavaju da se izbore sa ovim pitanjima. Poslednjih dvadesetak godina, bugarski politikolog Ivan Krastev bavi se internim sukobima između liberalizma i demokratije. Na drugom kraju Evrope, plodni britanski istoričar Brendan Sims pristupio je politici kao svedok nesposobnosti EU da interveniše na Balkanu. Krastev je pronicljiv ali uvek blagonakloni kritičar, dok je Sims konzervativni idealista. Njegovo polazište nije postkomunističko iskustvo demokratije, kao kod Krasteva, već dugogodišnje britansko-američko iskustvo zajednice i ustava.
U članku koji će uskoro biti objavljen u časopisu The American Interest, Krastev tvrdi da je evropska finansijska kriza samo simptom dubljeg problema evropske političke kulture. Evropu muče, kaže on, nesigurne manjine, nacionalna stanovništva država članica, uverena da im konstantno preti i globalizacija na ulici (emigranti) i pravna globalizacija (Brisel). Kako Krastev kaže, nacionalne vlade imaju politiku, ali ne i plan, jer sve važne odluke donosi Evropska unija; EU ima plan ali nema politiku, jer odluke ne donose izabrani predstavnici. Suverenost postaje simbol: upravo zato što su nacionalni političari prepustili vlast EU, oni se drže identiteta i komfora koje pružaju tradicionalne nacionalne države. To ne važi samo za male i slabe države, već i za velike evropske sile, poput Nemačke.
Evropska integracija oduvek je vođena iz svojevrsne istorijske iznudice. Svaki krupan korak napred sadržao je u sebi klicu budućeg problema, koji se mogao rešiti jedino negde u budućnosti, nekim drugim korakom. Krastev ovakav pristup poredi sa prelaženjem uzburkane reke tako što skačete s kamena na kamen, a sledeći kamen vidite tek nakon skoka. Ali šta se dešava, kaže on, ako se kamenje proteže tek do polovine reke? Neuspeh zajedničke valute nije bio samo predvidiv, nego i predviđen. Svi su znali da će se u nekom trenutku desiti nešto pout ovoga što danas pogađa Grčku. Svi su znali da zajednička monetarna politika (čije kamate određuje Evropska centralna banka) bez zajedničke fiskalne politike (mogućnosti da neka priznata centralna vlast potroši više novca na oživljavanje ekonomije) ne može opstati. Verovalo se da će dužnička kriza, kad jednom nastupi, iz nužde stvoriti zajedničku fiskalnu politiku. Ali izgleda da tog kamena nema. Sve što sada vidimo pred sobom je podivljala reka.
To je tako jer je fiskalna politika u samom središtu demokratskog sistema, a EU još uvek nije demokratska. Ljudi hoće da znaju da plaćaju porez vladi koju su izabrali, sa institucijama i ovlašćenjima koja uz nju idu (trezor, izabrani zvaničnik i odgovorna zakonodavna vlast); i da se onda ta sredstva troše na njih i na ljude sa kojima se poistovećuju i sa kojima dele političku zajednicu. Ali, i pored porasta ovlašćenja Evropskog parlamenta, EU još uvek nema izabranog zvaničnika koji može da donosi fiskalne odluke, niti trezor koji bi ih sprovodio.
U ovom trenutku, EU lavira između četiri moguća odgovora na krizu, od kojih svaki udaljava fiskalnu politiku od stanovništva država članica. Ili će evropski lideri pronaći nekakvo rešenje da dodatno centralizuju prihode i rashode, bez konsultovanja građana. To će možda kratkoročno ublažiti krizu, ali će dovesti do pobune stanovništva bogatijih država, kao što je već slučaj u Nemačkoj i Finskoj. Ili će, što je verovatnije, EU nastaviti da gura ka sistemu u kojem fiskalno čvršće nemačko-poljsko-baltičko-skandinavsko jezgro diktira ponašanje trusnije periferije, gde će onda, najverovatnije, izbiti pobuna. U ovom trenutku, grčki birčači mogu da izaberu partije koje njima vladaju, ali ne mogu da promene fiskalnu politiku. O njoj se odlučuje u Berlinu. Tako nastaju pantomimske republike.
Ono što bi države EU umesto toga trebalo da rade, kako Sims tvrdi u jenom nedavno objavljenom eseju, jeste da iskoriste krizu za hrabar korak ka kreiranju evropske demokratije koja bi funkcionisala kao velesila. Kroz istoriju, kaže Sims, uspešne političke unije ne stvaraju se u dobra, nego u zla vremena, od strane ljudi koji poznaju prethodne neuspešne pokušaje njihovog stvaranja, koji su odlučni da to idući put urade bolje. On navodi staro Rimsko carstvo i Poljsko-litvansku državnu zajednicu kao primere nefunkcionalnih tvorevina sa slabim centralnim institucijama, i čudnim zakonima o glasanju iz kojih su američki državotvorci izvukli pouku kada su pisali ustav. Evropa sada prolazi – samo kad bi Evropljani to shvatili! – kroz isti spasonosni šok koji je snašao američke državotvorce krajem osamnaestog veka: neregulisani odnos između sastavnih delova i celine, dok se neprijatelj približava (Sims ima u vidu oporavljenu Rusiju, globalnu Kinu i nuklearni Iran).
Zato Sims zaključuje da rešenje mora biti nova ustavotvorna skupština, čiji članovi imaju ovlašćenja da počnu od temelja i stave na papir jezgrovitu objavu osnovnih institucija i prava – umesto zamornih EU sporazuma koje Evropljani odbijaju na nacionalnim referendumima čim im se ukaže prilika. Sims je verovatno u pravu kada kaže da je taktika postepenosti istrošena; jedini put napred je novi početak. Ali nije sasvim jasno kako od grupe demokratskih država doći do jedne demokratije, naročito kada građani tih država ne znaju kakvu oni korist od toga imaju. Sims zamišlja novu „Partiju demokratske unije“ koja će pobeđivati na budućim izborima, kontrolisati Evropski parlament, i tako podstaći delovanje odozdo nagore. Ali, imajući u vidu sve razloge koje Kristev navodi, šanse za to su slabe.
Izvesnija alternativa je u podsticanju evropskih elita da same predlože novi ustav. Ako i nije previše verovatan, takav pristup je barem moguć. Kreativnost će morati da otpočne u Berlinu, budući da je u ovom trenutku jedino Nemačka dovoljno značajna unutar EU da njene nacionalne elite odigraju ulogu evropskih elita. Ovu ulogu nisu preuzeli nemački lideri. U aktuelnoj krizi, nemačka premijerka je odigrala briljantnu taktičku igru, dopustivši da se problemi drugih dovoljno pogoršaju da samo Nemačka može da odredi rešenje. Ovaj uskogrudi pristup omogućava nemačkim biračima opasnu fantaziju da će evropska imitacija nemačke štedljivosti rešiti problem.
Nemci se sada u evropskim poslovima ponašaju pomalo kao republikanske države u američkoj politici: profitiraju od velike zajednice koju misle da žele da uzdrmaju. Nemački razvoj u proteklih deset godina rezultat je upravo evra i tržišta koje on obezbeđuje za nemački izvoz u zemljama poput Grčke, i činjenice da je evro na međunarodnim tržištima verovatno jeftiniji nego što bi to bila ikakva nemačka valuta. Pristup Angele Merkel, ako se nastavi, podsticaće simboličku prirodu ne-nemačke suverenosti, stvaranjem dodatnih pantomimskih republika. Na kraju, unutrašnja politika u Nemačkoj i na evropskoj periferiji srušiće evropski sistem koji je Nemačkoj obezbedio takvu političku i ekonomsku snagu.
Kao što je poljski ministar spoljnih poslova primetio u svom impresivnom govoru u Novembru, Evropa ne može bez nemačkog primera. A to znači da će se Nemačka, ako ne bude bilo velike političke reforme EU, probuditi kao mnogo manje važna svetska sila, sa mnogo manjim dometom na evropskom i globalnom izvoznom tržištu. Kako bi izgledao takav poredak? Simbolična suverenost i pantomimske republike bile bi zamenjene dvostrukom demokratijom, sa izvršnom i parlamentarnom vlašću, i prihodima koji bi se ubirali na dva različita mesta, u evropskoj prestonici i nacionalnim prestonicama. Skupština evropskih elita morala bi da odluči, i stavi napismeno u kratkom ustavu, kakvu će vlast, i poreska ovlašćenja, svako od njih imati. Ovaj novi aranžman morao bi da uvede i jasan mehanizam „uzimanja i davanja“, tako da birači znaju da neće biti oporezovani za iste stvari na oba državna nivoa.
Evropljani bi morali da odluče gde će te granice biti povučene (iako se slažem sa Simsom da bi evropska solidarnost bez evropske vojske bila teško dostižna). Ovaj aranžman bi morale da potvrde sve države, na referendumu. Međutim, budući da bi se radilo o novom početku, a ne o još jednom u nizu ugovora, to bi moralo da krene iz Berlina. Nemački primer morale bi da slede druge finansijski zdrave zemlje, što u ovom trenutku znači – novo jezgro oko Baltičkog mora. Zemlje u kojima referendum ne prođe bile bi jednostavno izostavljene, sa mogućnošću da kasnije ponove glasanje, umesto da im se dozvoli da sruše ceo projekat (kao što se ranije desilo sa Ustavnim sporazumom EU 2004-2005). Vlade bi morale da objasne građanima da se ne odriču suverenosti, već da prihvataju suverenost na dva nivoa, potvrđujući nacionalnu snagu u zemlji, a istovremeno osvajajući demokratiju na višem nivou.
Evropa ne može jednostavno da se okrene, kako Amerikanci ponekad zamišljaju, i da odskakuće s kamena na kamen na drugu obalu reke, ponovo postajući skup nacionalnih država. Odatle je počelo ovo putovanje, sa Velikom depresijom, Drugim svetskim ratom i holokaustom. Sama poenta evropskih integracija bila je da se takvi događaji onemoguće, što se poslednjih decenija očituje u rastućoj demilitarizaciji same Evrope i obeležavanju tragedije evropskih Jevreja. Nazad se ne može, samo napred: sa ili bez ustava.
Ali održivi ustav ne može se stvoriti ni demokratskim procesom ni iz nacrta analitičara, koliko god oni bili briljantni, na evropskoj periferiji poput Bugarske i Britanije. Njihove ideje, i ideje mnogih drugih, moraće da pročešlja neki Nemac, koji će okupiti nemačku elitu i usmeriti je ka evropskom rešenju. Za Amerikance, ovo nije obična predstava: posledice evropskog neuspeha pogodiće nas pre ili kasnije. Ako Evropljani ne budu mogli da postignu ravnotežu između globalnih finansija i unutrašnje politike, to će biti porazno za demokratski kapitalizam u celom svetu.
Timoti Snajder, NYRBlog, 07.02.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.02.2012.