Kako drug Stari na naše oči postaje Neron

Zvuci moga kraja: Lupanje u šerpe u Bloku 45, april 2020.

Gradio je puteve po svom, takoreći sopstvenim rukama i džepom. Otvarao ih podvižnički više puta, a iste. Svom snagom nejakih mišića i utrobe, gradio je kule i gradove. Na vodi. Govorio o sebi u četrdesetim kao o jednom od najstarijih ljudi koji uopšte postoje. Ne bi li kako postao drug Stari.

I taman kad se, u svojim očima, primaknuo idealnom autokrati po meri ovog našeg prevrtljivog vremena, došla nam je ona, korona. Iz sekunda u sekund, pažljivo praćen kamerama i – što narodnim zaprepašćenjem, što udivljenjem – preobražavao se od Velikog respiratora (Saša Ilić), do Gospodara zaraze (Ljubodrag Stojadinović). Vodio epidemiju za ruku praćen strukom i ostalom aristokratijom. Proglašavao epidemiju pogubnom grobljanskim glasom i asocijacijama na svekolika groblja beogradska. Sopstvenim grudima zaravnjivao epidemijsku krivu, da bi najavio ublažavanje sladostrasnog tlačenja građana, za sve i svja okrivljenih i promptno proglašenih krivim, te karantinisanih. Na ovaj ili onaj način – od stanova do zatvora. Učinio je sve što je mogao, a naročito ono što je hteo.

Slavljen je u svom privatnom senatu, Narodnoj skupštini, na vrat na nos sazvanom, kao neprevaziđeni heroj. Čija sala, ispresecana pleksiglasom podseća više na sudnicu za organizovani kriminal, nego na uzvišeni senat. Šef njegove poslaničke grupe, koji sam sebe naziva ne konjem, već magarcem, iako je u senatu, poredi ga sa Čerčilom. Kaže, obojica su, svaki na svoj način, položili sinove na oltar otadžbine. Čerčil je svog poslao drugu Starom, a Vučićev sin je oboleo od korone. Magarac ostaje magarac. Jer, dva prvaka i dva sina ni činjenično ni politički nisu uporediva. Čerčil je svog sina svesno uputio Titu, jer je razumeo ko u toj balkanskoj zemlji efikasno goni zajedničkog neprijatelja i time poslao političku poruku tadašnjoj Vladi u Londonu. Kao da magarac hoće da nas uveri da je Vučić svesno prepustio svog sina zarazi. Čak i ja, pišući ovo, u tom pogledu mislim daleko bolje o našem predsedniku nego njegov magarac.

Obećao ekonomski procvat, jači od nemačkog. Obećao mitskih 100 evra svakom punoletnom građaninu, no ga, u operacionalizaciji, izigrali plagijatorski mangupi iz njegovih redova.

Sve nam je učinio.

A mi, nezahvalnici, dohvatili se šerpi, pištaljki, vuvuzela i ostalog zvučnog oruđa, e da bi ga bukom od desetak minuta naveli da malo tihuje. Makar tih desetak minuta. A to odmah podstaknu ulizički nerv senatora narodnog, Vladimira Đukanovića, da najavi osvetu. I desila se noćas u raznim delovima Beograda i drugde po Srbiji. Izvršila ju je huliganska pretorijanska garda našeg autokrate, vatrenim navijačkim materijalom sa vrhova stambenih zgrada. U Nišu je malo nedostajalo do nekontrolisanog požara. Na šerpe (ma kako kancerogene ako se razbiju, kako nas celomudreno pouči nadzornica senata, naša Maja), autokrata je odgovorio vatrom.

I tako je prekinuo hod stopama druga Starog, kako te stope on vidi. Te je krenuo ka drugom uzoru. Videćemo kako će ga nazvati. A liči, po mnogo čemu na Nerona, rimskog imperatora, u istorijskom sećanju zapamćenog po tome što je navodno podmetnuo požar i zapalio Rim. Po tom nepouzdanom sećanju (kojeg neki ozbiljni istoričari, pa i sam Tacit, dovode u sumnju), Neron je hteo da grad Rim preuredi i isplanira na svoj način. Na mestu svoje izgorele kuće, Neron je podigao palatu ponosnog imena Domus aurea. I tako se doveo u zlatno doba. Koje danas i mi ne-Rimljani, zajedno sa autokratom, iz sve snage živimo.

No i pre sporne paljevine, Neron je marljivo radio i stvarao. Njegovi satrapi u senatu doneli su zakon o uvredi veličanstva, pa su tadašnja aristokratija i umetnički svet surovo proganjani. Kao učesnik u zaveri – da li stvarnoj ili u državnom udaru à la Dragan J. Vučićević – jedan Seneka je izvršio samoubistvo. U vremenu nedavnom, a u nedostatku aristokratije, autokrata je dao pritvoriti jednu novinarku, pevačica buntovne pesme, osumnjičena na koronu, otišla je u zatvor, podaničke sudijske duše sudile su ne glavom, već skajpom i izrekle maksimalne zatvorske kazne nepokornim izolantima.

I Nerona je plebs voleo. Neko vreme. Dok je organizovao spektakluke (Teofil Pančić) i distribuirao materijalna dobra male vrednosti. A ovaj, ej, daje po 100 evra!

A onda, u večeri kad više nije mogao da izdrži šerpenjsku buku koja spušta sveti rejting, autokrata je skratio zatvaranje, dok se njegova pretorijanska garda sa kapuljačama, uz sasluženje upravnika zgrada (evo čemu odista služe), popela na ravne gradske krovove i zapalila baklje. Da se osveti i izvida duševne boli. Sve u proglašenom vanrednom stanju.

I tu nas poređenje autokrate i njegovog trenutnog uzora više ne zanima.

Šta sad? Meni je lako. Sastaviću krivičnu prijavu zbog sumnje u krivično delo izazivanja opšte opasnosti iz čl. 278. krivičnog zakonika protiv Vladimira Đukanovića i drugih lica, za sada nepoznatih, i čekati. Može mi se, nisam još ni u osmu deceniju života zašla.

Da li ćemo, međutim, svi zajedno čekati i šta? Da izgori neki grad u Srbiji? Da se još ljudi pohapsi? Da suđenje putem skajpa postane standard pravičnosti? Da autokrata prestane da preti, grdi, mrači, da stavlja na stub srama i vređa svakog ko nije sa njim? Da svakog takvog bezumno proglasi prijateljem korone? Da, zbog izbora, naglo olabavi mere, što je u ovom zdravstvu jedini ozbiljan resurs, pod uslovom da građani slušaju svoj zdrav razum, a ne njega? Ne može svako da čeka na istorijsku osvetu koja takve pamti samo po nedelima.

Ne sme proći. Pogotovo ne na unapred lažiranim nepoštenim izborima. On je zaustavio nas. Zaslužuje da mi zaustavimo njega.

Peščanik.net, 30.04.2020.