Odmah posle palestinske odluke da obustavi pregovore sa Izraelom „dok se ne produži odluka o zamrzavanju građenja na teritorijama“, Benjamin Netanjahu je pozvao Mahmuda Abasa da se vrati za pregovarački sto i nastavi razgovore „kako bi se postigao okvirni sporazum u roku od jedne godine“. Netanjahu je juče rekao da su u toku intenzivni i osetljivi razgovori sa Amerikancima, u cilju da se stigne do rešenja koje će omogućiti obnavljanje pregovora, pri čemu je zahtevao od ministara da se uzdrže od davanja izjava na temu propalih pregovora.
Ali ministar za socijalnu politiku, Jichak Hercog, nije hteo da ćuti. On je predložio hitan sastanak kabineta kako bi se razgovaralo o situaciji i ocenio „da se nalazimo na tački koja je kritična za buduće pregovore sa Palestincima“ i da „ne sme da se dogodi da se o ovako važnoj temi ne razgovara u kabinetu ili u vladi“.
Istina je da je ovako apsurdna situacija kao što je odsustvo razgovora o kritičnim temama, moguća, naročito u Izraelu. Otkrilo se da iako imamo 30 ministara i kabinet, pa čak i „septet“ najključnijih ministara, važne odluke donose samo dvoje ljudi: predsednik vlade i ministar odbrane. Ostali ministri ne učestvuju u odlučivanju. Oni služe samo kao gumeni pečati. Tako je bilo, tako je i sada.
U jednom članku koji je objavljen tokom Sukota, Arije Deri piše o periodu prvog Zalivskog rata 1991. On je tada bio mladi ministar u vladi Jichaka Šamira, i dva dana posle raketnog napada na Izrael vlada se sastala kako bi odlučila da li da napadne Irak. Ministar odbrane Moše Arens je bio za napad, kao i Arijel Šaron, Rafael Ejtan, Rahavam Zeevi i Juval Neeman. Ostali ministri su se protivili uplitanju u rat sa Irakom, ali su ćutali. Neki su se bojali da ne naljute Arensa, a neki zato što nisu želeli da ih smatraju „mekušcima“ u desničarskoj vladi. Ali iza scene, tiho su ohrabrili Derija da izrazi neslaganje i tako se desilo da je on bio jedini protiv napada na Irak.
Tužni Derijev zaključak je da su lični i politički računi važniji od opšteg dobra (države). Deri je još dodao da su ljudi iz vojske koji su bili prisutni na sastanku pokušali da ga ućutkaju, tako da je bio primoran da im kaže da je vlada nadređena vojsci, a ne obrnuto.
Drugi primer pojavljuje se u intervjuu ministra Mihaela Ejtana, koji se takođe pojavio u vreme Sukota. Pitali su ga o mogućnostima da Izrael napadne Iran, i on je rekao da vlada uopšte nije razgovarala o Iranu, nijednom, ali da bi to značilo rat, rakete na Tel Aviv i puno ubijenih. U suštini, eventualnu odluku o napadu će doneti Netanjahu i Ehud Barak, u partnerstvu sa vojskom, a ostali ministri neće biti uključeni. Začuđujuće je da Ejtan podržava ovakav način „donošenja odluka“ i kaže da je ova situacija zdrava i dobra.
I odluku o započinjanju drugog rata u Libanu u leto 2006. je doneo sam predsednik vlade Ehud Olmert. Tog trenutka kada je saznao za otmicu dva vojnika na severnoj granici, Olmert je odlučio da Hezbolah nauči pameti. Vlada mu je dala automatsku podršku za ulazak u rat, i ponovo se nijedan ministar tome nije usprotivio ili predložio alternativu.
Studenti poslovnog menadžmenta uče kako da donose odluke na pravi način, kako da pripreme relevantne informacije i kako da ih prezentuju u pravo vreme, kako da se vodi diskusija u kojoj će se čuti svi glasovi i ohrabriti iznošenje drugačijih mišljenja koja predstavljaju izazov opšteprihvaćenom. Mi živimo u nesigurnom svetu, i za svaku odluku postoji više mogućih posledica i različitih verovatnoća. Studenti na dodatnom kursu (kurs donošenje odluka), takođe uče kako se pravi razgranato stablo odluka, koje uključuje moguća rešenja, sa različitim rezultatima i njihovim verovatnoćama, a potom sledi promišljanje sa ciljem da se nađe najbolja odluka.
Ali sve što smo naučili od Derija, Ejtana i Olmerta je da našoj vladi nije potreban organizovani i sređeni način donošenja odluka. Čak ne moraju da se čuju ni sva mišljenja. Kod nas odluke i onako donose samo dvojica ljudi, predsednik vlade i ministar odbrane. Ako je već tako, zašto nam je u vladi potrebno još njih 28?
Nehamija Štrasler, Haaretz, 05.10.2010.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 07.10.2010.
IZRAEL / PALESTINA