Zanimljivo je gledati kako nelegitimno izabrani predsednik pravda svoju kosovsku politiku (štagod ona tačno bila – svečana objava predsednikovog predloga za rešenje kosovskog pitanja uporno se odlaže – biće u junu, pa u julu, pa u septembru itd). Još je zanimljivije gledati nemoć nacionalističkog otpora ovoj politici. Fraza koja je do pre samo par godina bila poziv na mobilizaciju – Kosovo je Srbija – više skoro da se i ne čuje. Umesto toga, zamenjuje je fraza „zamrznuti konflikt“ koja već samim imenom ukazuje na hladnoću koju izaziva među slušaocima.
Zašto je nacionalistička kritika režima toliko neuspešna? Na to svakako utiče više faktora. Pre svega, malo koja kritika režima u ovakvoj medijskoj situaciji uopšte može dopreti do šire publike. Zatim, režim bivših radikala nastupa sa pozicije monopola na nacionalnu stvar – ko će da brani nacionalne interese ako ne mi. Takođe, ogromni delovi desničarske i nacionalističke scene danas se nalaze pod direktnom kontrolom vlasti i aktivno rade na „maskiranju“ režimske politike po pitanju Kosova – režim se samo pravi da pregovara, a zapravo kupuje vreme dok iz Rusije ne stignu mitski sistemi S-300 i tome slične budalaštine.
Ipak, čak i kad sve ovo uzmemo u obzir, najblaže rečeno je čudno da jedan od centralnih narativa srpskog nacionalizma – kosovski mit – preko noći izgubi svaku mobilizacijsku moć. Režim sve manje krije svoje namere, a nelegitimno izabrani predsednik sve češće ponavlja da je Kosovo izgubljeno i da Srbija tamo ne kontroliše ni metar teritorije, dakle priprema terena je u toku. Međutim, javnost ne reaguje. Štaviše, sudeći po anketama (kojima naravno nikad ne treba bez rezerve verovati) režim neće platiti nikakvu cenu za ono što se do pre samo par godina (čak i od strane sadašnjeg režima koji je tada bio opozicija) nazivalo izdajom.
Situacija je, međutim, samo prividno paradoksalna. Nacionalistička kritika aktuelne kosovske politike nemoćna je ne zato što je nacionalizam slab ili pobeđen ili skrajnut, već zato što režim mnogo ubedljivije vlada nacionalističkim narativom nego njegovi kritičari zdesna.
Uzmimo za primer nedavnu izjavu nelegitimno izabranog predsednika – „ako ne dođe da razgraničenja, za 40 godina ćemo braniti Vranje“. Ova izjava jasno igra na poznate topose nacionalističkog narativa o Kosovu – Albanci nas pobeđuju demografski i poput kakve varvarske horde neće stati dok ne dođu do Vranja. Logično rešenje je stoga – razgraničenje, ako već ne i podizanje trampovskog zida prema teritorijama koje su ovi varvari već zauzeli.
Nacionalistička kritika je ovde nemoćna, jer se njeni najjači aduti, strahovi i paranoje koje je sama decenijama razgorevala koriste protiv nje same. Ako Albanci zaista jesu agresivni varvari koji nas pobeđuju u demografskom ratu, zašto bi ijedan normalni srpski nacionalista želeo da sa njima živi u istoj državi.
Ili, razmotrimo drugi izazov koji je nelegitimno izabrani predsednik nedavno uputio svojim kritičarima: „Recite narodu šta i koje je po vama jedino rešenje – da izbacimo Albance? Ima ih ne 1,8 miliona, već između 1,35 i 1,4 miliona”. Po nelegitimno izabranom predsedniku, jedina alternativa „razgraničenju“ (to jest, de facto priznavanju Kosova kao nezavisne države) jeste „izbacivanje“ odnosno proterivanje Albanaca. Pošto se podrazumeva da to (više) nije moguće, ostaje samo opcija razgraničenja.
Ali zašto bi ovo bile jedine dve alternative? Zašto u Srbiji ne bi moglo da živi i milion i po Albanaca? Odgovor je naravno da je u nacionalističkom narativu suživot sa Albancima nemoguć: Albanci nas mrze i žele nam zlo. Ako ne možemo da ih pobedimo i proteramo, ostaje nam samo da se od njih ogradimo što je bolje moguće. Kosovo je u tom smislu mala cena za opstanak nacije.
Kako nacionalistička kritika može odbaciti ovaj sasvim logičan zaključak kada i sama prihvata njegove osnovne premise? Nacionalistička politika decenijama insistira na tome da je Kosovo Srbija, dok istovremeno demonizuje njegovo većinsko stanovništvo; sada je aktuelni režim primorava da se suoči sa protivrečnošću sopstvene pozicije. Nikada u poslednjih 30 godina nije uložen ni najminimalniji napor u izgradnju poverenja između Srba i Albanaca na Kosovu, koje je temeljni uslov mogućnosti suživota. Albanci su uporno tretirani kao strano telo u srpskom nacionalnom organizmu, i sada kada su svi pokušaji da se to strano telo izbaci neslavno propali, ostaje samo amputacija. Ovo je logika etno-nacionalizma dovedena do svog neumitnog zaključka.
Poznato je da etnički nacionalizam po pravilu podriva ono što uporno tvrdi da brani – stabilnost države i njen suverenitet. On razgoreva mržnju i nepoverenje između građana pluralističkog društva i pretvara politiku u igru nulte sume – nema dogovora, samo pobede ili poraza. Ako je (kao što je tvrdio Ernst Gelner) osnovni nacionalistički princip poklapanje etničkih i državnih granica, jasno je da sam taj princip kao jedino rešenje problema multietničnosti vidi ili u proterivanju pripadnika manjinskog etniciteta, ili u usklađivanju državnih sa etničkim granicama. Aktuelni režim stoga ni najmanje ne odstupa od nacionalističke ideologije kada svojim kritičarima odgovara – ako je proterivanje nemoguće, ostaje samo razgraničenje (pritom namigujući i ka razmeni teritorija).
Problem za aktuelni režim je naravno u tome što je „konačno razgraničenje“ nemoguće. Etnička homogenost je mit. U svakom razgraničenju neko će se naći sa „pogrešne“ strane granice. Jednom kada prihvatimo tvrdnju da je nacija naciji vuk, nema kraja procesu etničkog rasparčavanja političkih zajednica. Nacionalizam nije u stanju da reši osnovno političko pitanje – kako možemo živeti zajedno uprkos etničkim i verskim i drugim razlikama. Čak i kada se zaklinje u očuvanje mira, nacionalizam već razmišlja o budućem ratu. U tome je glavni problem i sa opravdanjima koja nelegitimno izabrani predsednik nudi za svoju kosovsku politiku – pregovori se u ovim opravdanjima ne vide kao put ka pomirenju i suživotu, već isključivo kao zauzimanje pozicija za budući rat. Ali nacionalistička kritika ovaj problem ne može da uoči, prosto zato što ga deli. I u tome je tajna njene jalovosti.
Peščanik.net, 28.07.2018.
KOSOVO