Kako komisije misle

Transparentnost u odlučivanju, kao imperativ modernizacije administracije Vlade Srbije, dovela je do velikog kašnjenja u objavljivanju rezultata konkursa Ministarstva kulture, s jedne strane, dok je s druge iznela na svetlo dana stavove komisija koje su u okviru ovog resora odlučivale o finansiranju i sufinansiranju projekata u kulturi. Nije bitno što je budžetska godina počela pre pola godine, niti to što je u mnogim projektima morao da se realizuje dobar deo njihovih predviđenih programa, naročito ako su bili regionalni ili međunarodni. Ministarstvo kulture jednostavno ima svoj tempo i svoj tradicionalni način rada. A sada je i neophodnost obrazlaganja prihvaćenih i odbijenih projekata dodatno usporila rad ove institucije, pod čijim krovom se odlučivalo o magistralnim projektima u kulturi 2018. Nepregledan je broj besmislenih projekata koji su podržani, mada ima takvih i među odbijenima, no za potrebe ove male analize rada komisija ministarstva zadržaću se samo na segmentu koji se u tradicionalnom narativu još uvek naziva „oblašću književnosti – manifestacija i nagrada“.

Prvi hendikep je u samom nazivu sektora za sufinansiranje, jer se podrazumeva da uobičajen književni život u toku jedne kalendarske godine teče na dva koloseka: ili su u pitanju književne manifestacije, dakle susreti pisaca, ili održavanje „hladnog pogona“ srpske književne scene, tj. finansiranje silnih nagrada koje su ustanovljene poslednjih decenija. Tako je i koncipiran fajl u kome su objavljeni rezultati ovogodišnjeg konkursa, s tim da je ovog puta obogaćen i obrazloženjima Komisije, koja su više nego interesantna, naročito u segmentu odbijenih projekata.

Za „hladni pogon“ srpske književnosti, Ministarstvo kulture je ove godine izdvojilo 10,3 miliona dinara, od čega je skoro tri miliona preusmereno za manifestacije znakovitih imena, od „Vidovdanskog pesničkog bdenja“ u Gračanici, preko „Žičkog duhovnog sabora“ i „Jefimijinih dana“ (Dozivanja srednjovekovnog književnog nasleđa) sve do „Kruševačke filozofske škole“. Preostalih šest i po miliona utrošeno je za niz besmislenih nagrada, iza kojih stoje institucije kao što su Udruženje književnika Srbije, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Smederevska pesnička jesen, koje su dobile najviše. Ostali su morali da se zadovolje iznosima od 150 do 250 hiljada dinara. No najveći broj savremenih i važnih književnih „manifestacija“ nije uspeo da zadovolji kriterijume Komisije ministarstva koja je radila u sastavu: Bratislav Milanović – predsednik, Maja Radonić i Aleksandar Milanović, članovi. Zbog čega? Odgovori se mogu naći u samom Rešenju o dodeli sredstava, koje je objavljeno krajem aprila na sajtu resornog ministarstva.

Dakle, u periodu od tri meseca, komisija je razmatrala ukupno 165 prijava i na kraju je javnosti ponudila svoju viziju realizacije kulturnih i književnih projekata u tekućoj godini. Evo šta kaže Komisija kada je u pitanju predlog nove manifestacije, kao što je na primer projekat Festivala fantastične književnosti, koji je podnelo Kontrast izdavaštvo iz Beograda: „Reč je o interesantnoj manifestaciji ali koja još uvek nema potvrdu ugleda u kulturnoj javnosti, tako da ne spada u prioritete određene ovim konkursom.“ Dobro, reći će neko, zaista je reč o nečemu novom, ali da vidimo šta se događa sa književnim manifestacijama koje su odavno „potvrđene u javnosti“ i čiji je ugled nesporan. Za ovaj test Komisije, najbolje je ići sa najprepoznatljivijim manifestacijama koje se već duži niz godina održavaju u Srbiji, neke u Beogradu a neke izvan prestonice. Reč je o književnim festivalima „Na pola puta“, koji organizuje Užička gimnazija, „Krokodil“, koji se održava u Beogradu, kao i THINK THANK THOWN, književni festival koji se održava u Leskovcu. Ugled ovih manifestacija potvrđen je ne samo u zemlji već i u regionu pa i šire. Broj savremenih pisaca koji je prošao kroz vanserijske programe ovih festivala je impozantan, a još važnije od toga je sam odabir autorki i autora koji su učestvovali. Komisija ministarstva ovako obrazlaže ove projektne predloge: „Organizator fesitavala Na pola puta ima izvore finansiranja, odnosno, sufinansiranje ovog projekta ne spada u prioritete određene konkursom.“ (Kurziv S. I.) Za „Krokodil“ Komisija iznosi sledeći nalaz: „Konstatujemo da projekat ima određen značaj za međunarodnu razmenu na polju književne umetnosti, ali i da u ovim finansijskim okvirima, kao i u skladu sa kvalitetom i ugledom drugih projekata koji su prijavljeni na ovaj konkurs, sufinansiranje ovog projekta ne bi bilo od prioritetnog značaja, tako da ne postoji usklađenost sa prioritetima konkursa.“ Ova rečenica bi mogla cela da stoji u kurzivu, budući da predstavlja antologijski prilog komisijske bahatosti i nerazumevanja vremena i konteksta. Takođe, za Festival THINK THANK, Komisija konstatuje sledeće: „Utvrdili smo da manifestacija ima tradiciju i određeni kvalitet programa, ali da nije od prioritetne važnosti, odnosno da postoje sadržinski kvalitetniji programi koje treba podržati.“ (Kurziv S. I.)

Dakle, tri najuglednija književna festivala u Srbiji Komisija ministarstva tretirala je kao manifestacije koje ili već imaju neku finansijsku podršku pa im podrška države nije potrebna, ili kao manifestacije sa nedovoljno dobrim programom u odnosu na neke druge, koje su podržane, te da sve skupa deluju neusklađeno s prioritetima Ministarstva kulture Republike Srbije. Koji su to prioriteti? Odgovor je lak, jer su svi oni sadržani u Strategiji razvoja kulture 2017–2027, koja je za poslednjih pola godine prenesena na vremenski period 2018–2028. I tako u nedogled. Komisija ministarstva je zapravo radila kao švajcarski sat i podržala je upravo one programe i projekte kojima su prioritet i usklađenost obezbeđeni ovim diskriminacionim dokumentom.

Neko će reći, pa dobro, ta tri festivala ipak dolaze sa nezavisne kulturne scene, koju država Srbije inače namerava da uguši, nego da vidimo biblioteke. Nekoliko projekata koje su predložile ove institucije Komisija je odbila upravo zbog koncepta programa. Među njima su i „Dani Radomira Konstantinovića“, projekat s kojim je aplicirala Gradska biblioteka Subotica, kao i „Somborski književni festival“, koji je predložila Gradska biblioteka „Karlo Bielicki“ iz Sombora. Ni ovi projekti nisu dosegli usklađenost s prioritetima Ministasrtva kulture, kao što to nije pošlo za rukom ni multimedijalnom projektu JazzBook’session koji je predložila Nišvil fondacija. No možda je najintrignatnije obrazloženje koje je Komisija dala u vezi sa rezidencijalnim programom „Krokodilove kuće za pisce“, za koji se kaže sledeće: „Književne kolonije koje podrzaumevaju višednevni rezidencijalni boravak, nisu od prioritetne važnosti za ostvarenje ciljeva konkursa, naročito jer je neophodno dati prednost nagradama i manifestacijama sa tradicijom i potvrđenim ugledom u javnosti.“

Pored toga što je obrazloženje nepismeno, ono je i kontroverzno, neusklađeno sa proklamovanim vrednostima tradicije i ugleda, koje zastupa Ministarstvo kulture u oceni priloženih projekata. Takođe, način na koji srbijansko ministarstvo „misli“ savremenu kulturu je out of space, jer ne prepoznaje istinske prioritete u kulturi niti je u stanju da „shvati“ da pored bdenija i jektenija postoje i savremene forme kulture koje u ovoj zemlji preživljavaju uprkos tome što ih država nemilosrdno gazi.

Nakon ovakvog katastrofalnog rada Komisije, u javnosti se pojavio i ministar Vukosavljević. On je rekao da je „evergrin svake sezone da uvek ima nezadovoljnih“. Ne, nije u pitanju samo evergrin, ovo je za crveni karton koji bi hitno trebalo dosuditi glavnom čoveku u kulturi Republike Srbije.

Peščanik.net, 11.05.2018.