Ako igde postoji nešto dosledno u postmodernom ključu, onda je to Kosovo. Jer sve što u istinu postoji – ne postoji, i ono što ne postoji – tu je. U okviru projekta. Dakle, postoje kulturni modeli kao što je onaj u selu, ili bolje reći gradiću Mušnikovo iznad Prizrena gde čujete jezik boškački u kome se sinhronizuju srpske, albanske, makedonske, bugarske reči, a sve je to u okružju engleskog jezika. Postoji i kopija Bele kuće kao što postoje i činjenice, materijalne i nematerijalne, u smislu baštine iz dvanaestog veka.
I sve je to u okviru projekta u koji ti ulaziš u okviru drugog projekta, u pratnji raznih policija i vozila. I penješ se ka vrhu, tuda gde si se kao mali ili mlad penjao ka Bjelasici sa nekakvim improvizovanim skijama da bi se u planinarskom domu uveče sušio pored bubnjare i učio da igraš šah.
Da li smo i tada bili u okviru nekog projekta? Kakav je to projekt, dolazak u okviru već instaliranih projekata gde te sačekuju u ime nekog drugog projekta, koji je u sukobu sa širim projektom? Sva su ljudska bića stavljena u neljudsku situaciju. Da li je i to projekt? Skoro da izgleda tako samo nije lako razumeti zašto.
Dakle, u žiži si mnogih volja koje u datom trenutku ne delaju, baš onda kada im je vreme i čas, a iz stvarnosti kulja prekraćenost projektima. Jer svaka reakcija može biti nasilnička ukoliko je projektima zauzdavana ili forsirana. Prirodno postaje neprirodno, a neprirodno prirodno.
Kosovo je jedna velika živa instalacija u kojoj je stvarni život do te mere ugrožen da je njegov izliv, sa jedne strane, užaren i potencijalno razarajući, a, sa druge strane, intenzivan. Neponovljiv i dragocen, sve u odnosu na projekt. I postoji kao takav samo u tom trenutku. Neponovljiv je. Pa i onda kada govore samo vama i sve ono što ne bi rekli pred drugima, ili u javnom govoru, i kada slušate i govorite, sve može biti upotrebljeno ne samo protiv vas, nego i protiv drugog, ili drugih. Neprekidno ste u situaciji potencijalne izdaje, izdaje projekta.
Retko gde kao na Kosovu, u okviru projekata, potencijalna odgovornost pojedinca jeste toliko velika. Samo čovek sam, dezideologizirani čovek, dedržavizirani čovek, slobodan čovek može učiniti ono što treba da učini, i to zbog sebe, i u tome je sav integritet i suverenitet na Kosovu.
Bila sam tri dana na Kosovu. Slike koje imam moje su slike i nikada ih neću zaboraviti. Unutar jedne virtuelne stvarnosti, realni događaji imaju snagu pokretanja svega što ste do sada živeli i mislili i onoga šta je budućnost. Ne samo Kosova. Beskrajno sam zahvalna na svakoj manifestaciji stvarnosti, ma kakva ona bila, jer je ta stvarnost, taj živi događaj, taj susret, taj spoj ili raskid, ljudska demonstracija unutar projekta, u kome jedni ne mogu da izađu iz projekta, pa su zato izašli iz samih sebe, a drugi ne mogu da uđu, a da to ne bude izdaja sopstvenog projekta. Ima ljudi koji su uspeli da ostanu normalni i da se uspravljaju uprkos svakom projektu, a naročito onom koji im određuje pripadništvo da bi preživeli. Neki jesu toga svesni, a neki nisu, što ne doprinosi njihovoj veličini, niti je umanjuje.
Sasvim mi je jasno koliko doktorskih disertacija može biti na Kosovu napisano. Jer se deca u Orahovcu mogu izvoditi pomoću raznih vozila i prevoznika, ona mogu otići i do Grčke, ili Pariza, a onda se u povratku spustiti na vrh grada, iz koga se ni grožđe, ni vino ne mogu izvesti bez nacionalne, državne i druge carine, kao ni ljudi… Bez obzira na količinu najrazličitijih vozila koja se kreću razrovanim drumovima pored ultramodernih ili postmodernih pumpi bez infrastrukture. Pa kada prođete kroz naselje koje izgleda kao instalacija američke provincije i popnete se u osamnaesti vek, onda je to kraj mogućih objašnjenja istorijom i korenima u bilo kom smislu, kraj modernističkih napora. Tada to postaje nužnost sagledavanja stvarnosti u nekoj sasvim drugoj, doistorijskoj kombinaciji.
Ako se struja dodeljuje na osnovu A, B, i C liste, i ako na istom mestu ljudi različite nacionalnosti rade, pod uslovom da imaju i mogu da rade, po različitim cenama, i ako onaj koji je više stručan radi za manje pare od onoga koji je manje stručan, ali je druge nacionalnosti, onda je onaj koji je završio ozbiljnu školu za saobraćajca, recimo, manje plaćen od onoga koji je savladao hitan kurs, ali iz drugog projekta.
Zato neću “slaviti” Drena Malićija što je u svom radu iscepanom u Beogradu do te mere kritičan prema situaciji u kojoj živi, jer neću da ga činim time prihvatljivim za “druge”, niti da tražim poređenja i ravnotežu koje mogu ikoga izvinjavati. Hoću samo da kažem da Kosovo, i ne samo Kosovo, traži talenat, kapacitet, ideje pojedinačnih ljudi, kojih ima, ima ih izvan projekta i oni mogu, ako uspeju da budu slobodni, da se bave virtuelnom ili stvarnom tranzicijom sveta u projekciji. Dakle, da prođu između stare i nove sirealnosti.
Danas, 26.03.2008.
Peščanik.net, 23.03.2008.
KOSOVO