Dok se rat u Ukrajini bliži trećem mesecu uzimajući sve veći danak u ljudskim životima i razaranju, Vašington i njegovi evropski saveznici smišljaju, zasad neuspešno, kako da zaustave taj strašni sukob koji izaziva globalne poremećaje.
Podstaknuti uznemirujućim slikama pogubljenih Ukrajinaca po ulicama Buče i razrušenih gradova kao što je Marijupolj, oni isprobavaju razna sredstva iz svojih diplomatskih torbi da bi izvršili pritisak na ruskog predsednika Vladimira Putina: od ekonomskih sankcija i trgovinskog embarga do konfiskacije imovine predsedniku bliskih oligarha i sve većih isporuka oružja Ukrajini. Ali čini se da ništa od toga ne deluje.
Iako je neobično snažna ukrajinska odbrana naterala ruske trupe na povlačenje iz severnih predgrađa Kijeva, Putin je, čini se, odlučan da sprovede svoje planove o osvajanju na jugu i istoku Ukrajine. Umesto da se posveti ozbiljnim pregovorima, on preraspoređuje iznurenu vojsku za drugu rundu masovnih napada predvođenih generalom Aleksandrom Dvornikovim, „kasapinom iz Sirije“, čije su nemilosrdne vazdušne kampanje u toj zemlji sravnile sa zemljom gradove kao što su Alepo i Homs.
Dok svet čeka rasplet događaja, bilo bi dobro da se zapad zapita gde je pogrešio u svojim nastojanjima da okonča ovaj rat i da pažljivo istraži ima li na raspolaganju išta što bi moglo da uspori ovo krvoproliće.
Igranje na kartu Kine
U januaru 2021, nedugo posle inauguracije predsednika Joea Bidena, Moskva je počela da preti napadom na Ukrajinu ako Vašington i njegovi evropski saveznici odbiju njen zahtev da Kijev nikada ne uđe u Nato. Tri meseca kasnije, u aprilu, Putin je pojačao svoj zahtev poslavši 120.000 vojnika na ukrajinsku granicu na vojne manevre koje je Vašington opisao kao „pretnju ratom“.
Nadahnuta uputstvima iz pohabanog hladnoratovskog priručnika bivšeg državnog sekretara Henryja Kissingera, Bidenova administracija je odgovorila tako što je pokušala da okrene Peking protiv Moskve.
Tog juna, posle samita s Putinom u četiri oka u Ženevi, predsednik Biden je potvrdio „nepokolebljivu posvećenost Vašingtona suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine“ i jasno upozorio ruskog predsednika: „Vaša granica s Kinom dugačka je više hiljada kilometara… Kina želi da postane najmoćnija ekonomija i vojna sila na svetu. Vaša ekonomija je u teškom položaju… Nije vam potreban hladni rat sa Amerikom.“
U novembru, dok su se ruske oklopne jedinice gomilale na ukrajinskoj granici, američki obaveštajci su precizno upozoravali da „Kremlj planira ofanzivu na više frontova… u kojoj će učestvovati 175.000 vojnika“. Tokom naredna 3 meseca zvaničnici američke administracije pokušavali su da preduprede rat susrećući se 6 puta s najvišim pekinškim diplomatama i preklinjući Kinu da „odvrati Rusiju od invazije“.
Na video konferenciji 7. decembra prošle godine Biden je rekao Putinu da je „duboko zabrinut… zbog gomilanja ruskih snaga oko Ukrajine“ i upozorio ga da će „SAD i naši saveznici odgovoriti oštrim ekonomskim i drugim merama u slučaju vojne eskalacije“.
Samo nedelju dana kasnije, na srdačnijoj video konferenciji, Putin je uveravao kineskog predsednika Sija Đinpinga da se neće obazirati na bojkot zapadnih lidera i da će doći u Peking na Zimsku olimpijadu. Nazvavši ga svojim „starim prijateljem“, Si je odgovorio da ceni tu nepokolebljivu podršku i da se „odlučno suprotstavlja pokušajima razdvajanja dve zemlje“. Tokom februarske Olimpijade njih dvojica su obnarodovali de fakto alijansu koja „nema granica“, mada je Peking očigledno stavio Rusiji do znanja da ne bi smela da pokvari sjajan kineski nastup na međunarodnoj sceni započinjanjem invazije dok traje Olimpijada.
Naknadno gledano, teško je izračunati cenu koju je Putin morao da plati za kinesku podršku. Tako je očajnički želeo da sačuva novi savez da je žrtvovao jedinu priliku za brzu pobedu nad Ukrajinom. Četvrtog februara, u trenutku kad je Putin sleteo u Peking, na granici s Ukrajinom već se nalazilo 130.000 ruskih vojnika. Zbog odlaganja invazije do završetka Olimpijade, mnogi od njih su se još tri nedelje tiskali u nezagrejanim platnenim šatorima. Kad je invazija konačno započela, vozila u praznom hodu već su potrošila dobar deo goriva, gume su im pucale od mirovanja, a zalihe hrane i morala vojnika bile su pri kraju.
Početkom februara zemlja u Ukrajini je smrznuta, što bi ruskim tenkovima omogućilo lako kretanje, opkoljavanje Kijeva i brzu pobedu. Ali Olimpijada se završila 20. februara i ruska invazija, koja je počela 4 dana kasnije, približila se martu, mesecu kad se zemlja pretvara u blato jer temperatura oko Kijeva brzo raste. Teškoćama Moskve doprinelo je i to što su tenkovi T-90 teški 51 tonu, dakle dvostruko više od klasičnog sovjetskog T-34, koji se mogao kretati po svakom terenu i koji je odneo pobedu u Drugom svetskom ratu. Čim bi te moderne čelične grdosije skrenule s autoputa u blizini Kijeva, brzo bi se zaglibile u blatu i postale glineni golubovi za ukrajinske rakete.
Umesto da brzo stignu do Kijeva i opkole ga, ruski tenkovi su mileli asfaltnim putem u saobraćajnom čepu dugačkom preko 60 kilometara, gde su bili relativno laka meta ukrajinskim braniocima naoružanim raketama koje se ispaljuju s ramena. Umesto da opkole neprijatelja, ruske trupe su same bile opkoljene, što je uzrok većine dosadašnjih gubitaka na ruskoj strani – nedavno procenjenih na 40.000 poginulih, ranjenih ili zarobljenih vojnika, 2.540 izgubljenih oklopnih vozila i 440 uništenih raketa i artiljerijskih sistema. Pošto su gubici rasli, ruska vojska je bila prinuđena da napusti petonedeljnu kampanju zauzimanja ukrajinskog glavnog grada. Drugog aprila počelo je povlačenje koje je iza sebe ostavilo užasan trag spaljenih vozila, mrtvih vojnika i pobijenih civila.
Pokazalo se da je Vladimir Putin skupo platio kinesku podršku. Činjenica da su predsedniku Siju bili poznati planovi za invaziju Ukrajine i njegova naizgled čvrsta podrška čak i posle više nedelja neslavnog ruskog ratovanja navode nas na važna poređenja s alijansom između Jozefa Staljina, vođe Sovjetskog Saveza, i kineskog vođe Mao Cedunga u ranim danima Hladnog rata. Pošto je Staljinov pritisak na Zapadnu Evropu onemogućen berlinskim vazdušnim mostom iz 1948-1949. i osnivanjem Natoa 1950, sovjetski vođa je napravio vešt geopolitički zaokret ka Aziji. Iskoristio je svoje novo savezništvo s tvrdoglavim Maom tako što ga je naveo da pošalje kineske vojnike u vrtlog korejskog rata. Tokom 3 godine, sve dok njegova smrt nije omogućila sklapanje primirja, Staljin je držao američku vojsku zaglavljenu i okrvavljenu u Koreji, što mu je obezbeđivalo slobodne ruke za učvršćivanje kontrole nad Istočnom Evropom.
Služeći se istom geopolitičkom strategijom, predsednik Si može da izvuče veliku korist iz Putinovog tvrdoglavog ratnog pohoda na Ukrajinu. Kratkoročno gledano, fokusiranje Vašingtona na Evropu odlaže (i inače već dugo odlagano) ispunjenje američkog obećanja o zaokretu ka Pacifiku, što omogućuje Pekingu da dalje učvrsti svoj položaj u Aziji. Pored toga, dok Putin sravnjuje sa zemljom Harkov i Marijupolj i pretvara Rusiju u zemlju van zakona, osiromašena Moskva će verovatno postati izvoznik jevtinog goriva i hrane u Kinu, kojoj su ti resursi dobrodošli. Ne samo što je Kini potreban ruski gas da bi prekinula zavisnost svoje ekonomije od uglja već bi ta zemlja – najveći potrošač pšenice – mogla postiću prehrambenu sigurnost zahvaljujući zabrani ogromnog ruskog izvoza žitarica na zapad. Kao što se Staljin okoristio Maovom pat pozicijom u Koreji, tako bi neuhvatljiva dinamika evroazijske politike mogla pretvoriti Putinove gubitke u Sijeve dobitke.
Zbog svega toga, mala je verovatnoća da će početna strategija Vašingtona obuzdati rusku invaziju. Kao što je rekao analitičar CIA-e u penziji Raymond McGovern: „Približavanje Rusije i Kine izraslo je u antantu“. Po njegovom mišljenju, što pre Bidenov spoljnopolitički tim „utuvi u svoje lovorom ovenčane glave da razdvajanje Rusije i Kine nije moguće, to su veće šanse da svet preživi teške posledice rata u Ukrajini“.
Sankcije
Otkad je počela ruska invazija, zapadna alijansa stalno dodaje nove sankcije da bi kaznila Putinove prijatelje i oslabila rusku ekonomsku sposobnost za nastavljanje rata. Uz to, Vašington je već namenio 2,4 milijarde dolara za slanje oružja u Ukrajinu, između ostalog efikasnih protivoklopnih raketa Džavelin (Javelin), koje se ispaljuju s ramena. Šestog aprila Bela kuća je objavila da su Sjedinjene Države i njihovi saveznici nametnuli „najdelotvornije, najbolje koordinirane i najšire ekonomske restrikcije u istoriji“ kad su zabranili novo investiranje u Rusiji i omeli funkcionisanje njenih banaka i državnih preduzeća. Bidenova administracija očekuje da će sankcije smanjiti bruto domaći proizvod Rusije za 15% jer će izazvati inflaciju, kolaps lanaca snabdevanja i odlazak 600 stranih kompanija, što će zemlju ostaviti u „ekonomskoj, finansijskoj i tehnološkoj izolaciji“. S gotovo jednodušnom podrškom obe partije, Kongres je izglasao prekid američkih trgovinskih odnosa s Moskvom i zabranu uvoza ruske nafte (druga mera ima zanemarljiv uticaj pošto iz Rusije stiže samo 2% američke potrošnje nafte).
Mada je ruska invazija ugrozila evropsku bezbednost, Brisel se kretao mnogo opreznije pošto se iz Rusije uvozi 40% gasa i 25% nafte koji se troše u Evropskoj uniji – za to je Moskvi tokom 2021. isplaćeno 108 milijardi dolara. Nemačka je decenijama gradila ogromne gasovode za dopremanje gasa iz Rusije, a vrhunac je dostignut 2011. sa Severnim tokom I, „najdužim cevovodom na svetu“, koji je kancelarka Angela Merkel tada pozdravila kao „prekretnicu u energetskoj saradnji“ i „temelj pouzdanog partnerstva“ Evrope i Rusije.
Pošto je njena ključna energetska infrastruktura vezana za Rusiju preko cevovoda, železnice i brodova, Nemačka, ekonomski gigant Evrope, uvozi iz Rusije 32% prirodnog gasa, 34% nafte i 53% uglja. Posle mesec dana odugovlačenja, ona se priključila odluci Evrope da kazni Putina otkazivanjem ruskog uglja, ali je povukla crtu kod uvoza gasa jer on greje polovinu njenih domaćinstava i snabdeva energijom veliki deo njene industrije.
Da bi smanjio zavisnost od ruskog gasa, Berlin je započeo više dugoročnih projekata diversifikacije svojih energetskih izvora i otkazao otvaranje novog gasovoda Severni tok II, vrednog 11 milijardi dolara. Pored toga, uspostavio je kontrolu nad sopstvenom rezervom energije u ogromnim podzemnim pećinama tako što je prekinuo saradnju s ruskim državnim preduzećem Gasprom, koje je njima upravljalo. (Kao što je rekao nemački ministar ekonomije Robert Habeck: „Nećemo dozvoliti da energetska infrastruktura bude predmet samovoljnih odluka Kremlja“.)
Na samom početku ruske invazije Ukrajine, nemački kancelar Olaf Scholz najavio je hitni program izgradnje prvih nemačkih terminala za tečni prirodni gas na severnoj obali, gde bi se preuzimale isporuke s američkih brodova i iz raznih bliskoistočnih zemalja. Istovremeno su nemački zvaničnici odleteli u Persijski zaliv da pregovaraju o dugoročnijem uvozu tečnog prirodnog gasa. Ali izgradnja takvog terminala, vrednog više milijardi dolara, obično traje 4 godine, i nemački vicekancelar je jasno stavio do znanja da će se dotad nastaviti masivan uvoz ruskog gasa kako bi se sačuvao „socijalni mir“ u zemlji. Evropska unija razmatra planove za potpuno obustavljanje uvoza ruske nafte, ali njen predlog da se do kraja godine uvoz ruskog gasa smanji za dve trećine već je naišao na oštro protivljenje nemačkog ministra finansija i uticajnih radničkih sindikata zabrinutih da bi to moglo izazvati gubitak stotina hiljada radnih mesta.
Zbog tih izuzetaka, sankcije dosad nisu uspele da nanesu veliku štetu ruskoj ekonomiji ili da zaustave invaziju Ukrajine. U početku su restrikcije koje su uvele Sjedinjene Države i Evropska unija izazvale veliki pad rublje, koju je predsednik Biden podrugljivo nazvao „rubble“ (ruševine), ali se u međuvremenu njena vrednost vratila na nivo koji je imala pre invazije; šira ekonomska šteta zasad nije velika. „Sve dok Rusija bude mogla da prodaje naftu i gas“, primetio je Jacob Funk Kirkegaard, viši saradnik na Međunarodnom ekonomskom institutu Peterson, „finansijska situacija ruske vlade će biti prilično stabilna“. I zaključio da to „u velikoj meri ograničava dejstvo sankcija“.
Ukratko, zapad je zaplenio nekoliko jahti Putinovih prijatelja, prestao da služi Big Mek na Crvenom trgu i zaveo sankcije na sve osim na ono što je zaista važno. Dok Rusija bude isporučivala gas i ubirala 850 miliona dolara na dan, Evropa će zapravo finansirati njenu invaziju.
Reparacije
Posle neuspelog pokušaja zapada da zaustavi rat pritiskom na Kinu i sankcijama protiv Rusije, međunarodni sudovi su ostali jedino miroljubivo sredstvo za okončanje sukoba. Mada je pravo efikasan način posredovanja u unutrašnjem sukobu, nemogućnost da se sprovedu odluke suda često je poništavala kapacitet međunarodnih sudova za promovisanje mira – problem koji je danas bolno očigledan u Ukrajini.
Iako borbe još ne jenjavaju, dva velika međunarodna suda su već donela presude protiv ruske invazije i naložila Moskvi da prekine vojne operacije i da se povuče. Najviši sud Ujedinjenih nacija, Međunarodni sud pravde 16. marta je naložio Rusiji da odmah obustavi sva vojna dejstva u Ukrajini, ali se Putin o to naprosto oglušio. Teorijski, sad taj sud može zahtevati od Moskve da plati reparacije, ali Rusija, kao stalna članica Saveta bezbednosti, može staviti veto na tu odluku.
Neočekivano brzo, petog dan invazije, Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) u Strazburu doneo je presudu u slučaju Ukrajina protiv Rusije (X) i zatražio od Kremlja da se uzdrži od vojnih dejstava protiv civila i civilnih objekata, između ostalog protiv „stambenih zgrada, ambulantnih i vatrogasnih vozila i… škola i bolnica“ – jasna direktiva kojoj Moskva prkosi razornim raketnim i artiljerijskim napadima. Da bi nametnuo svoju odluku, sud je obavestio Savet Evrope, i dve nedelje kasnije to telo je preduzelo najoštriju meru koju mu dopušta statut i isključilo Rusiju posle 26 godina članstva. Čini se da je tom merom – ne preterano bolnom – Savet iscrpeo svoju moć nametanja zakona.
Ali stvari se ne moraju tu zaustaviti. Sud je zadužen i za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima: „Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na mirno uživanje svoje imovine“. Po toj odredbi, ESLJP bi mogao naložiti Rusiji da isplati Ukrajini nadoknadu za izazvanu ratnu štetu. Nažalost, kao što primećuje Ivan Liščina, savetnik ukrajinskog ministra pravde, „ne postoji međunarodna policija ili međunarodna vojska koja bi mogla da nametne ijednu presudu međunarodnog suda“.
Postoji, međutim, zaslepljujuće očigledan način da se Rusija natera da plati. Baš kao što američki opštinski sud može da stavi zabranu na deo plate neodgovornom ocu koji ne plaća izdržavanje za dete, tako bi i Evropski sud za ljudska prava mogao da stavi zabranu na deo prihoda od gasa najneodgovornijem ocu na svetu Vladimiru Putinu. Tokom prvih 5 nedelja Putinov rat naneo je ukrajinskoj civilnoj infrastrukturi (stambenim objektima, aerodromima, bolnicama i školama) štetu od 68 milijardi dolara, a tu su i drugi gubici, ukupno oko 600 milijardi dolara, što je triput više od bruto domaćeg proizvoda Ukrajine.
Ali kako bi Ukrajina mogla da naplati tu svotu od Rusije? Svi u Ukrajini koji su pretrpeli štetu – pojedinci, gradovi ili cela nacija – mogli bi podneti zahtev Evropskom sudu za ljudska prava da nametne izvršenje svoje presude u slučaju Ukrajina protiv Rusije (X) dodeljivanjem odštete. Sud bi onda mogao da zatraži od Saveta Evrope da naloži svim evropskim korporacijama koje kupuju gas od Gasproma da odbiju recimo 20% od svojih redovnih isplata i to preusmere na odštetu za Ukrajinu. Pošto Evropa sada plaća Gaspromu oko 850 miliona dolara na dan, takav odbitak po nalogu suda omogućio bi Putinu da isplati početnih 600 milijardi dolara odštete u narednih 8 godina. Ali pošto se njegova invazija nastavlja ta svota može samo da raste na način koji je potencijalno poguban za rusku ekonomiju.
Mada bi se Putin nesumnjivo opirao i besneo, na kraju ne bi imao drugog izbora do da prihvati odbitke ili gleda kako ruska ekonomija propada zbog nedostatka prihoda od gasa, nafte i uglja. Prošlog meseca, kad je kroz Dumu provukao zakon kojim se od Evrope zahteva da gas plaća u rubljama, a ne u evrima, Nemačka je to odbila uprkos pretnjama embargom na gas. Suočen s gubitkom tako važnog prihoda koji njegovu ekonomiju održava u životu, pokunjeni Putin je pozvao kancelara Scholza i odustao od svog zahteva.
S obzirom na milijarde dolara investirane u jednosmerne cevovode ka Evropi, ruska ekonomija, zavisna od izvoza energenata, morala bi da apsorbuje odbitak od 20% – i više ako se razaranje nastavi – ili da se suoči s neizbežnim ekonomskim krahom zbog gubitka prihoda od izvoza energenata. To bi pre ili kasnije moglo da natera ruskog predsednika da okonča rat u Ukrajini. Pragmatično gledano, taj odbitak od 20% bio bi četvorostruki pogodak: Putin bi bio kažnjen, Ukrajina bi dobila sredstva za obnovu, bila bi izbegnuta evropska recesija izazvana zabranom ruskog gasa i bila bi sprečena ekološka šteta od puštanja u pogon nemačkih termoelektrana koje koriste ugalj.
Plaćanje mira
U vreme protesta protiv vijetnamskog rata u Sjedinjenim Državama i marševa za zamrzavanje trke u nuklearnom naoružanju u Evropi, gomile mladih demonstranata pevale su refren pesme Johna Lennona i Yoko Ono, iako su mnogi od njih bili svesni beznadežnosti svog protesta čak i u trenutku dok su im te reči izlazile iz usta: „Mi samo kažemo dajte šansu miru“. Ali sada, posle više nedelja pokušaja i pogreški oko Ukrajine, svet možda ima šansu da agresora u užasnom ratu natera da bar započne da plaća cenu za vraćanje razornog sukoba u Evropu.
Verovatno je vreme da se najzad isporuči račun Vladimiru Putinu za spoljnu politiku koja je sadržala malo šta osim sravnjivanja sa zemljom niza zlosrećnih gradova – od Alepa i Homsa u Siriji do Černigova, Harkova, Hersona, Kramatorska, Marijupolja, Mikolajiva u Ukrajini, a sigurno će ih biti još. Čim bi svetski sudovi napravili taj presedan u slučaju Ukrajina protiv Rusije (X), budući silnici bi dobro razmislili pre nego što izvrše invaziju neke zemlje jer bi takvi ratovi imali veoma visoku cenu.
Alfred McCoy, TomDispatch, 19.04.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 26.04.2022.
UKRAJINA