Radeći reportažu o Donaldu Trumpu za Njujorker krajem 90-ih godina, Mark Singer je pokušao da razume poznatog biznismena, da shvati šta se krije iza njegove predimenzionirane javne persone. Kada ga je pitao o čemu razmišlja pred ogledalom dok se brije, Trump nije razumeo pitanje. „Hteo sam da pitam da li sebe smatrate dobrim društvom?“, pojasnio je Singer. „Znate li šta je za mene dobro društvo?“, odgovorio je Trump. „Savršeno žensko dupe“.
Rasprave, procene i nagađanja o mentalnom zdravlju aktuelnog predsednika SAD nisu više samo salonska zabava. Posle konferencije održane 2017, 27 psihijatara, psihologa i stručnjaka za mentalno zdravlje objavili su knjigu Opasni slučaj Donalda Trumpa u kojoj konstatuju da je njihova moralna i građanska „dužnost da upozore“ Ameriku da je iz „razloga psihološke prirode“ Trump „opasniji od bilo kog dosadašnjeg predsednika u istoriji SAD“. Ponuđene dijagnoze su se kretale od „ozbiljne patologije ličnosti“ do „sumanutih stanja“, uz već široko prihvaćene dijagnoze „narcističkog“ i „antisocijalnog poremećaja ličnosti“.
Njegovo ponašanje i istupi u poslednje vreme ne samo da potvrđuju sve već rečeno nego pokazuju i da se njegovo stanje pogoršava. Svi smo videli sramni tretman roditelja Harrya Dunna i čuli ga kako veliča sopstvenu „veliku i nedostižnu mudrost“. Turskom predsedniku Recepu Erdoğanu poslao je pismo u kome mu poručuje: „Nemoj da glumiš opasnog momka. Ne budi budala. Čujemo se kasnije”. U sredu, na zajedničkoj konferenciji za novinare sa italijanskim predsednikom Sergiom Mattarellom, napao je Google, Amazon, Nemačku, Francusku, Španiju, svog gosta i Evropsku uniju, kao i nekoliko šefova američkih obaveštajnih i policijskih službi.
Kasnije istog dana, lideri Demokratske partije ispraćeni su iz Bele kuće njegovim brojnim uvredama. Tu je, između ostalog, predsednici Predstavničkog doma Nancy Pelosi rekao: „Ja mrzim Isis više od vas“, i tvrdio: „Uništio sam Isis… za mesec dana“. Zbog pretnje opozivom i približavanja izbora koje bi lako mogao izgubiti, Trump je sve izolovaniji i ranjiviji, pa možemo očekivati još bizarnije ispade, a onda i nove pokušaje da se njegovi postupci prikažu kao hirovito ponašanje neuravnoteženog i poremećenog despota. Takvi opisi jesu privlačni, ali trebalo bi se odupreti iskušenju.
Trumpovo mentalno stanje, naravno, nije bez značaja. On je glavnokomandujući najmoćnije vojne sile na planeti. Kod njega su šifre za lansiranje nuklearnih raketa. Impulsivan je i kapriciozan. Laže neprestano, besramno i očigledno kompulsivno. Duboko je zabrinjavajuće to što se poluge izvršne vlasti nalaze u rukama čoveka koji je istovremeno preosetljiv, agresivan, osvetoljubiv i opsednut samim sobom. Uprkos drugačijem mišljenju vojnih savetnika, odlučio je da kurdske saveznike ostavi na cedilu i povuče vojsku iz Sirije.
Ali ako se previše fokusiramo na samo jednog čoveka i njegovo mentalno stanje, promaći će nam zanimljivije pitanje kako je uopšte dospeo na svoju funkciju, kako opstaje u Beloj kući, kao i sve ono što je u međuvremenu govorio i radio. (Istovremeno rizikujemo da ozbiljan problem mentalnog zdravlja svedemo na jeftinu uvredu koja se koristi za dnevnopolitičke svrhe.) To što je Trump uveren da će ga istorija pamtiti kao velikog čoveka ne znači da treba da prihvatimo teoriju o „istoriji velikih ljudi“ – teoriju koja nas uči da tok istorije ne oblikuju zajednice ljudi, društveni pokreti i ekonomski procesi, već jake ličnosti koje nameću svoju volju ostatku sveta.
Trumpovi lični problemi praćeni su nizom političkih opredeljenja koja podupiru njegovu anomiju. On je ženomrzac, rasista, ksenofob i nacionalista. To nisu psihološke već političke odlike, podržane sistemom i ideologijom. Njegovo ponašanje, takvo kakvo je, jeste naprasito, ali nije eratično. Mete njegovih retoričkih napada nikada nisu nasumično izabrane. On ne napada NRA, hrišćansku desnicu ili belce.
Politički posmatrano, na meti njegovih ispada uvek su slabi, siromašni, tamnoputi, žene, muslimani, marginalizovane grupe i stranci. (Ponekad napada i moćne ljude, ali ne samo zato što postoje. Prvo moraju da mu se zamere.) Sve to bilo je očigledno još kada se kandidovao. Bio je upravo onaj nedisciplinovani, indiskretni, preosetljivi i hvalisavi bigot kakvog je njegova kampanja od početka obećavala biračima. I pobedio je. Ne zato što glasači to nisu primetili, već zato što im to jednostavno nije smetalo, ili im je u tom trenutku nešto drugo bilo važnije, ili im je on takav bio prihvatljiviji od alternative, ili jednostavno nisu ni izašli da glasaju. Njegova pobeda označava vrhunac privlačnosti ideja o superiornosti bele rase i ideologije desničarskog populizma, kao i najnižu tačku neoliberalnog programa levog centra.
Istina je, nije uspeo da osvoji apsolutnu većinu ukupnog broja glasova, ali opet, skoro 63 miliona ljudi je glasalo za njega. Istina je, njegova partija je izgubila Predstavnički dom na izborima 2018. Ali dobili su dva mesta u Senatu – što je prvi put od 2002. da je to uspelo partiji koja ima predsednika – i to posle napada na sinagogu i bombaških napada poštanskim pošiljkama inspirisanim njegovom retorikom. Istina je, više od polovine zemlje želi da ga smeni; ali oko 40% ga i dalje podržava. Jedina stvar koja stoji između njega i impičmenta je partija koja ga podržava u oba doma.
Čak i njegova agresivna spoljna politika pod sloganom „Amerika na prvom mestu“ nije ništa novo. Kada je 1964. grčki ambasador pokušao da ukaže na nedostatke američkog plana za podelu Kipra, predsednik Lyndon Johnson mu je odgovorio: „Jebe mi se za vaš parlament i ustav… Grci troše mnogo američkih dolara, gospodine ambasadore. Ako je vaš premijer rešio da mi drži predavanja o demokratiji, parlamentu i ustavu, onda mu ni parlament ni ustav neće dugo trajati“. Bio je dovoljno pametan da to ne stavi na papir. Tri godine kasnije, Grčka je pala pod upravu brutalne vojne hunte uz podršku SAD. Hunta je kontrolisala zemlju sedam godina.
Drugim rečima, ova osobena vrsta ludila – ako je to ovde u pitanju – ima masovnu, iako ne većinsku podršku, institucionalno je zaštićena i ima svoje istorijske prethodnike. To je mentalni sklop koji se ne može svesti na jednu ličnost. Trumpov mandat služi određenim svrhama i interesima. Ako je zaista u pitanju otpadnik, kako ćemo onda objasniti pojave kao što su Boris Johnson i Silvio Berlusconi, koji sa Trumpom dele veliki broj njegovih „idiosinkratičnih crta“, od optužbi za seksualne napade do ležernog odnosa prema demokratskim normama i usputnog rasizma.
„Veliki ljudi svog vremena“, pisao je Hegel, koristeći pridev „veliki“ više u značenju moćni nego uzorni – „jesu oni koji su sposobni da rečima izraze volju svoje epohe, da joj pokažu šta ta volja jeste i da je ostvare. Ono što oni čine predstavlja srž i suštinu njihovog vremena; oni aktuelizuju svoje doba“. Kao takav, u svojoj želji da okrivi svakoga osim sebe, u svim svojim lažima, agresivnim ispadima, despotizmu, nesigurnosti, nekompetentnosti, varanju, podmetanju krivice, samoobožavanju, taštini i neznanju, Trump je amblem neoliberalnog belog nacionalizma koji je danas u usponu. Verovatno negde postoji medicinska ili terapeutska intervencija koja bi mu pomogla da se reši svojih problema, ali jedina intervencija pomoću koje se mi možemo rešiti njega je – politička.
The Guardian, 18.10.2019.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 04.11.2019.
TRAMPOZOIK