Prkoseći zdravom razumu i poslovnim i finansijskim elitama, predsednik SAD Donald Trump se izgleda raduje mogućem trgovinskom ratu. Carinske tarife na uvoznu kinesku robu u vrednosti od oko 34 milijardi dolara stupile su na snagu 6. jula. Odmah je stigao odgovor u obliku carina za odgovarajuću količinu američke robe koja se izvozi u Kinu. Trump je onda zapretio dodatnim merama protiv Kine, kao i carinama na automobile iz Evrope. Moguće je i da će se SAD povući iz Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini, ako se Meksiko i Kanada ne slože sa izmenama koje Trump zahteva.
Trumpov refleksni protekcionizam neće mnogo pomoći radničkoj klasi koja je doprinela njegovom dolasku na vlast. Moguće je da će nezadovoljni republikanci u Kongresu i ugrožene korporacije ipak uspeti da ga zauzdaju. U svakom slučaju, oni koji su slično meni verovali da “pas koji laje ne ujeda” sada će morati da preispitaju svoje stavove.
Ali pre nego što se predamo scenarijima apokaliptične budućnost svetske trgovine, treba ispitati kako bi druge zemlje mogle da reaguju. Možda Trump želi trgovinski rat, ali rat ne može voditi samo jedna strana. Za trgovinski rat je potrebno da druge ekonomije uzvrate i podignu uloge. Postoje uverljivi razlozi zašto to ne bi trebalo da urade.
Prema uobičajenom scenariju, uzvratne mere se uvode ako zemlje imaju ekonomske razloge da odustanu od niskih tarifa. Klasičan istorijski primer su događaji s početka 30-ih godina 20. veka, kada je nastupila Velika depresija, a ekonomije bile pogođene visokom nezaposlenošću i neadekvatnim merama ekonomske politike. Kontraciklična fiskalna politika još nije bila u modi – Keynes je Opštu teoriju objavio 1936 – a monetarna politika je bila beskorisna zbog zlatnog standarda.
U takvom okruženju trgovinski protekcionizam je donekle imao smisla za svaku zemlju ponaosob, jer se tako smanjivala tražnja za uvoznom robom, što je doprinosilo otvaranju radnih mesta u zemlji. (Naravno, za sve zemlje zajedno to je bila katastrofa; dobici svake zemlje bili su više nego poništeni protivmerama drugih zemalja.)
Ekonomisti razmatraju i drugi scenario, koji se fokusira na efekte tarifa na uslove trgovinske razmene. Ograničavanjem obima trgovine velika zemlja ili region može manipulisati cenama na svetskim tržištima u svoju korist. Uvozna tarifa doprinosi obaranju svetske cene ocarinjene robe i istovremeno podiže njenu lokalnu cenu uključivanjem carinskih troškova – a državni budžet ubira razliku kroz carinski prihod.
Ni jedan ni drugi scenario danas nemaju mnogo smisla. Evropa i Kina nisu zainteresovane za depresiranje svetskih cena roba koje uvoze niti za prihod koji bi tako ostvarile. Ni zaposlenost nije prioritetno pitanje. Neke zemlje u evrozoni pate od visoke nezaposlenosti, ali za ove zemlje protekcionizam ne može učiniti ništa što se ne bi moglo efikasnije postići ekspanzivnom fiskalnom ili monetarnom politikom (u drugom slučaju u režiji Evropske centralne banke).
Ako Evropa, Kina i ostali partneri odgovore na Trumpovev tarife umanjiće sopstvenu dobit od trgovine, a neće ostvariti nijednu od prednosti protekcionizma. Osim toga, učinili bi mu uslugu pružajući prividno opravdanja za tvrdnje o “nefer ponašanju” drugih zemalja prema SAD. Za ostatak sveta, podizanje carinskih barijera je ravno sečenju grane na kojoj se sedi.
Takođe, ako Evropa i Kina žele da zaštite multilateralni trgovinski režim utemeljen na pravilima, kao što tvrde da žele, onda ne mogu preslikavati Trumpov unilateralizam i uzimati stvar u svoje ruke. Potrebno je da se obrate Svetskoj trgovinskoj organizaciji i sačekaju formalno odobrenje da uzvrate, ne očekujući brzo razrešenje i imajući u vidu da su izgledi da Trump uvaži konačnu odluku mali.
Ukratko, sopstveni interesi i poštovanje prihvaćenih načela nalažu uzdržavanje (bar zasad) od protivmera. Ovo je trenutak kada Evropa i Kina treba da budu primer svetu. Trebalo bi da odbiju uvlačenje u trgovinski rat i jasno poruče Trumpu: imaš pravo da rušiš sopstvenu ekonomiju; mi ćemo se držati politika koje nam donose najbolje rezultate.
Pod uslovom da druge zemlje ne reaguju prenagljeno, Trumpov protekcionizam ne mora biti tako poguban kao što se tvrdi u mnogim komentarima. Vrednost trgovine obuhvaćene merama i protivmerama proizašlim iz Trumpove trgovinske politike već iznosi 100 milijardi dolara, a Shawn Donnan iz Fajnenšal tajmsa procenjuje da bi mogla dostići i više od jednog biliona, ili 6 odsto globalne trgovine. To je veliki iznos. Ali to podrazumeva uzvratne mere, do kojih ne mora doći.
Takođe, ono što je ovde zaista bitno jesu dohoci i ekonomsko blagostanje, a ne trgovina po sebi. Čak i ako se obim trgovine značajno smanji, agregatne ekonomske performanse ne moraju biti ugrožene. Neke evropske aviokompanije kupuju avione od Boinga radije nego od Erbasa, dok neke američke kupuju od Erbasa, a ne od Boinga. Zbog restriktivnih trgovinskih mera velika dvosmerna razmena između Evrope i SAD u ovoj oblasti mogla bi sasvim prestati. Ali ukupni gubitak u ekonomskom blagostanju ne bi bio veliki, dokle god avioprevoznici vide proizvode ovih kompanija kao ekvivalentne i međusobno zamenljive.
To ne znači da neke od evropskih i kineskih kompanija neće pretrpeti gubitke usled zatvaranja američkog tržišta. Ali za svakog izvoznika prinuđenog da traži alternativna tržišta, neka domaća kompanija će dobiti priliku za ekspanziju. Smanjivanje obima trgovine sa SAD znači da će broj prisutnih konkurenata iz SAD biti manji.
Taj argument ekonomisti obično koriste malo drugačije, tvrdeći da se ne treba fokusirati na gubitnike u slobodnoj trgovini, već na one koji imaju koristi od povećanog obima izvoza. Isti ekonomisti sada ne bi smeli da ignorišu činjenicu da će i američke protekcionističke mere biti od koristi nekim kompanijama u drugim zemljama.
Trumpov protekcionizam bi mogao dovesti do globalnog trgovinskog rata, sa ekonomskim posledicama mnogo težim od štete koju trenutno sam sebi nanosi. Ali ako se to dogodi, pogrešne procene i neodmerene reakcije Evrope i Kine će tome doprineti isto koliko i Trumpova ludost.
Project Syndicate, 10.07.2018.
Social Europe, 18.07.2018.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 25.07.2018.
TRAMPOZOIK