Iz Uvoda knjige Wulfa D. Hunda „Kako su Nemci postali beli. Kratka (zavičajna) istorija rasizma“, prevela Aleksandra Bajazetov, Biblioteka XX vek 2022.
Ako je verovati modernom rasističkom shvatanju istorije, Nemci su oduvek bili beli – štaviše, Nemci su izvorni, pravi belci. Tako je barem mislio slikar istorijskih tema i germanoman Vilhelm Lindenšmit. On je rezultate svojih razmišljanja 1846. predao učesnicima Skupa germanista u Frankfurtu i njegovom predsedavajućem Jakobu Grimu. Pre nego što se zvala Germanija, Nemačka se, kaže Lindenšmit, zvala Albija, „a albis i na staronemačkom znači beo“. A ko se danas pita kakvo telesno obličje bela rasa pridobija kod „nemešovitih“ ljudi, dobiće samo jedan odgovor: „Jedino je nemački čovek pravi beli muškarac“.
Jedan vek i tri rata kasnije, ova rasistička predstava temeljno je diskreditovana. Zapravo, ona je ozbiljno dovedena u pitanje još u Nemačko-francuskom ratu: za vreme opsade Pariza Nemci su, između ostalog, bombardovali i botaničku baštu i prirodnjački muzej, u kojem je radio profesor antropologije Arman de Katrfaž. Za Katrfaža je uzrok takvog varvarstva pruska rasa, race prusienne. Ostali Nemci su Germani, ali Prusi su za Katrfaža primitivna, mešovita finsko-slovenska rasa iz pradavnina. Zato je on formiranje nemačke nacionalne države posle rata, i to baš u Versaju, smatrao žalosnom antropološkom greškom, erreur anthropologique.
Zbog ovakve klevete nemački etnolog Adolf Bastijan toliko se uvredio da je prosto morao da odgovori. Sloveni su se, tvrdio je on, povukli pred nemačkim kolonizatorima, koji su se od 11. veka nadalje širili prema istoku Evrope: „U borbi za opstanak, struggle for existence, slabija rasa potisnuta je prema zakonu jačeg“. A tako su prošli i baltički Prusi: „Nalik Indijancima, Prusi su se kao sneg otopili na suncu koje se uzdizalo na obzorju istorije“. Potom su Nemci pobednici, doduše, preuzeli ime pobeđenih, ali s rasnog stanovišta oni s njima nemaju ničeg zajedničkog.
I za vreme Prvog svetskog rata Nemci su predstavljani kao varvari, a njihovi koreni su premeštani još dalje na istok. Radjard Kipling, koji je književnosti podario pesme poput „Teret belog čoveka“ i dečju Knjigu o džungli i koji je 1907. dobio Nobelovu nagradu za književnost, objavio je u Tajmsu sledeće stihove: For all we have and are | For all our children’s fate, | Stand up and meet the war. | The Hun is at the gate (Zarad svega što imamo i što jesmo, zarad sudbine naše dece, ustani i suoči se s ratom, Hun je pred vratima). Po završetku rata, redakcijski članak u Dejli mejlu zahtevao je u naslovu: The Huns Must Pay, Huni moraju da plate. Hune je, naime, pomenuo sam nemački car kada je ispraćao Nemce u Bokserski ustanak u Kini i poručio im da tamo ostave trag kakav su i Huni ostavili u Evropi; tokom rata anglosaksonski svet preuzeo je taj izraz i sve ga češće koristio za Nemce.
Korak dalje od azijatizacije načinjen je na jednom plakatu vojske Sjedinjenih Američkih Država na kom je Nemac prikazan kao majmun. Po šiljatom šlemu na kom piše „militarizam“ i po vilhelminskim brčićima u gorili lako prepoznajemo Prusa. U ruci mu je okrvavljena batina na kojoj piše „kultura“ na nemačkom. Za sobom je gorila, na drugoj strani Atlantika, ostavio razrušenu Evropu, a pred njim se, vidimo po natpisu na mestu na kom se iskrcao, pruža Amerika. Njenog alegorijskog otelovljenja, bespomoćne, dopola razodevene Kolumbije, Nemac se već dočepao. Potpisom „Enlist“ plakat poziva Amerikance da se dobrovoljno prijave u vojsku i unište tu divlju zver.
Sa stanovišta belih Amerikanaca, karikatura s majmunom bila je atavistička koliko i rasistička. Na njoj je Nemac prikazan kao stvorenje životinjsko, varvarsko, monstruozno i crno. Poređenje Afrikanaca i majmuna se, kao sredstvo unižavanja, obilato koristilo i izvan SAD. No, sad je ono prošireno i na Nemce.
Nemci su Hunima nazivani i u Drugom svetskom ratu. U jednom od brojnih izveštaja koje su pripadnici Frankfurtske škole uputili američkoj tajnoj službi kaže se: „Moskovska deklaracija tiče se ponovne i još veće opasnosti da ‘hitlerovci i nemački Huni’… počine još više nemilosrdnih zverstava“.
A vratio se i prikaz Nemca kao gorile. Tu je sliku 1939. iskoristila čak i nemačka ratna propaganda, kad je preuzela američku karikaturu s gorilom iz Prvog svetskog rata i zapretila: „Još jednom neće proći!!!“ Tokom rata protiv Sovjetskog Saveza, jedan plakat u opsednutom Lenjingradu s natpisom „Ubijte nemačku neman!“ prikazivao je vojnika kao gorilu: gorila nosi čelični šlem s kukastim krstom, vuče za sobom onesvešćenu ženu i gazi preko dečjih leševa.
Nemački fašizam doprineo je i afirmisanju jedne nove reči: rasizam. Sama reč je, doduše, starija, samo su je sad počeli koristiti autorke i autori iz Francuske, Engleske i Amerike, ali i kritički mislioci iz Nemačke, jer su se protivili načinu na koji se koristi pojam rase. Pojam rase je, objasnila je Rut Benedikt Nemcima 1947. u prevodu svoje studije o rasnom pitanju, legitiman predmet naučne rasprave, dok je rasizam ideologija nastala projektovanjem ideje o rasama na unutarevropske sukobe. Nemci su početkom 20. veka tu ideologiju razvili u nacionalističko vjeruju, a nacisti od nje napravili osnov nacionalne politike. „Mi pripadnici bele, mi pripadnici nordijske rase“, stoji u predgovoru iz marta 1945, „borimo se rame uz rame sa svim rasama“ protiv „nacističke propagande“ i samozvane nemačke „gospodarske rase“.
Postavke Rut Benedikt problematične su po više osnova. Njima ona istoriju evropskog kolonijalizma pokušava da oslobodi optužbe da je rasistička, ali i da time, kao uzgredno, rastereti krivice naseljenička društva kakvo je američko. U isti mah ona pojednostavljuje i istoriju unutarevropskih sukoba, čiji su deo, u slučaju Nemačke, i antisemitizam i antislavizam: i jedan i drugi imaju dugu tradiciju i dugo su se koristili kulturom kao argumentom.
To se nije bitno promenilo ni kad je čovečanstvo podeljeno na rase. I Jevreji i Sloveni, to su morali da priznaju i najveći fanatici među teoretičarima rase, pripadaju beloj rasi. Jesu Nemci mogli sebe smatrati istaknutim predstavnicima bele rase i to izražavati različitim vidovima mita o arijevstvu, germanske ideologije i nordijske ideje, ali je njihova rasna svest od samog početka morala nekako da se izbori sa činjenicom da neki drugi (navodno inferiorni ili zli) belci postoje ne samo na njihovoj istočnoj granici nego i među njima samima.
Utoliko je pripadnost beloj rasi Nemcima bila sve samo ne zagarantovana. Krivicu za to snosi pre svega njihov vekovni antisemitizam. Nemci se prema Jevrejima nisu mogli odnositi prema uobičajenim matricama rasističke nadmenosti, jer su Jevreji bitno doprineli razvoju nemačke kulture, a u trenutku kad se carstvo ujedinilo, kad je Nemačka postala nacionalna država, mnogi su zauzimali visoke i ugledne položaje u društvu. Zato su antisemiti čak govorili o „pobedi jevrejstva nad germanstvom“.
Opet, pripadnost beloj rasi za Nemce nije samo bila ambivalentna, već je morala i da se proizvede, i to u jednom dugotrajnom i komplikovanom procesu. Jer, ni rase ni belci ne postoje u prirodi: to su ideološke tvorevine evropske ekspanzije koje su se rodile uz pomoć kolonijalnog nasilja. Njih su tek tokom 18. veka prosvetitelji sistematizovali i napravili od njih naučne kategorije.
Na pitanje da li su u antici postojali belci, Nel Irvin Pejnter, profesorka istorije na univerzitetu u Prinstonu, u svojoj Istoriji belaca odgovara jasnim „ne“, ali ne zato što ljudi u to vreme nisu bili svesni razlika u boji kože, nego zato što na osnovu njih nisu uspostavljali vrednosnu hijerarhiju među grupama ljudi. To se nije promenilo ni kad su Rimljani proširili zonu uticaja sve do Rajne i na njenim obalama naišli na Germane. Kao ni pokorene Gale i Kelte, Rimljani ni Germane nisu posmatrali s rasnog nego s kulturnog stanovišta, i držali su ih za glupe i necivilizovane, ali ne za bele.
SADRŽAJ
I UVOD
II UVERTIRA U POZORIŠTU.
Mudra bela nevesta s komornikom Mavrom
Boja i nazori
Empirija i teorija
Mudri belci
III BOJE GREHA.
Antisemitizam posle krstaških ratova
Crni i crveni Jevreji
Stigmatizacijom protiv mimikrije
Foetor Judaicus
IV CRNI VITEZOVI I SVETI CRNCI.
Ujedinjeni protiv nevernika
Dijalektika boje
Đavolov nakot i božja čuda
Od kralja do paža
V CRNI SVET I LENJIVI OLOŠ.
Aspekti stereotipa o Ciganima
Strani crnci i crni Nemci
Crne ovce kao beli Cigani
Sladak li je život ciganski
VI RASE MADE IN GERMANY.
Rasizam prosvetiteljstva
Koje su boje rase?
Sloboda, jednakost, belina
Evropska misija
VII REVIJA NARODA S KOLONIJALNOM ROBOM.
Kako je propagirana pripadnost beloj rasi
Klasna borba i ljudski zoološki vrtovi
Kaloderma i Sarotijevo Mavarče
Nagrada za pripadnost beloj rasi
VIII ŽUTA OPASNOST I CRNA SRAMOTA.
Na granicama bele rase
Najezda Mongola Reloaded
Crne zveri na Rajni
Borba protiv degeneracije
IX GOSPODARSKI NAROD I LJUDI NIŽEG REDA.
U rasističkom Rajhu
Skrnavljenje rase
Zaštita krvi
Rasizam
X OD PERSILKE DO BELOG DŽINA.
Nemačka se pere i izbeljuje
Pigmenti autoriteta
Podvući crtu
Na Zapadu
Vulf D. Hund (1946) je nemački sociolog, profesor emeritus na Fakultetu za ekonomiju i sociologiju na Univerzitetu u Hamburgu.
Biblioteka XX vek, 26.02.2022.
Peščanik.net, 16.04.2022.
ANTISEMITIZAM