Koliko je bilo u mojoj moći, više puta sam javno podržao Peščanik i E-novine, kao izuzetke u svojevremenoj totalnoj kontroli DS-a, a ni danas nisam promenio mišljenje. Još uvek se na oba ova internet medija može objaviti ono što ne odgovara vlastima i opoziciji. Ovde ću kritikovati poslednji Peščanik baš zato što ovaj medij ne smatram marginalnim, nego važnim, a i zato što mi nije ni na kraj pameti da poštujem običaj ovdašnjih zamlata da svoju ocenu neke pojave daju ignorisanjem koje bi trebalo da nam sugeriše da je gledano sa njihovih visina sve ispod njih, sasvim neznatno i ispod nivoa.
Naime, već duže se primećuje da je deo autora Peščanika izgubio kompas koji je nekad krasio Peščanik. Po mom mišljenju, taj kompas nije ni ranije bio sasvim besprekoran. Kredo Peščanika možda najbolje ilustruje način mišljenja Žarka Koraća koji je uvek bio na tragu striktne negacije srpskog nacionalizma, negacije koja je, i to je taj problematičan deo, vremenom pretvorena u lošu beskonačnost. Ta loša beskonačnost sastoji se u tome da se pomenuti nacionalizam vidi kao uzrok svih zala na ovom prostoru, da taj izvor zala nikada ne presušuje, a da je uloga svih vlasti i građanske javnosti i EU, uostalom, da ovaj nacionalizam suzbija. Nije bitno kako. Svako suzbijanje je poželjno i dobro, tako da je poželjno i dobro i tutorstvo EU ili proizvoljno umanjivanje kolektivnih prava “srpskih” zajednica na Balkanu. Dobre u ovom mišljenju bile su namere i ocena nacionalizma, ali je loša bila paušalnost i nepromenljivost ovih stavova. Ovo mišljenje nastalo je na iskustvima devedesetih, tada se okamenilo i od tada se nije promenilo ni za jotu. To se ovih dana dobro videlo u komentarima poslednjih događaja u Vojvodini. Za Pančića i druge komentatore, “sve je isto” kao 1988-me.
Moj problem sa ovim načinom mišljenja je u tome što ova poslednja ocena nije tačna. Mnogo toga više nije isto, i to mnogo toga bitnog. I čini se da se baš na poslednjem Peščaniku, na primeru nastupa Dejana Ilića, može pokazati da su se te promene dogodile i da slabosti njegove sadašnje pozicije predstavljaju nastavak slabosti od pre.
Pokušavajući da opravda okamenjenu ocenu stranaka sa istorijom iz devedesetih, Ilić se trudi da amortizuje argumente o promenama koje su se dogodile, a koje se ogledaju u tome da su SPS i SNS, sada već znamo, postigle istorijski sporazum na Kosovu i da će po svoj prilici dobiti datum za pregovore sa EU. Dakle, ovi “prevaranti” i “idioti” su uradili nešto dobro i korisno. Ali, Ilić zna zbog čega stara negativna ocena ostaje. Oni su to uradili pod prinudom, kao i svi autoritarci slušajući onoga iznad sebe, ali su zato svoje nacionalističko lice pokazali u unutrašnjoj politici. Sad se postavlja pitanje, kako to da im EU daje datum, ako su takvi prema unutra? Tu je spreman argument da je za EU jedino važno rešenje Kosova i da će oni rado zažmuriti na narušavanje demokratskog poretka unutar Srbije. EU je odjednom postala cinična tvorevina koju nije briga za nas. I tu se pokazuje slabost ove argumentacije. Kao što je nekada EU bila samo poželjni tutor koji duva u leđa demokratama i koji će nas, ako treba i protiv naše volje, naterati da budemo bolji – što je argument koji je ovih godina verovatno bezbroj puta ponovljen na Peščaniku – tako je današnja EU, sada kada hvali SNS i SPS, postala cinična zajednica koju nije briga za nas (Sonja Biserko i danas se drži prethodne verzije da je EU “jedini način da se Srbija ustroji u pogledu reformi”). Sagovornik Peščanika odjedanput se dosetio da je bitna istinska promena vrednosnog sistema i da to moramo uraditi sopstvenim snagama. Za Dejana Ilića sada je “ozbiljan problem da tražiš rešenje izvan društva, a da ga onda društvu namećeš”. Neće to da funkcioniše, kaže.
Na sličan način Ilić vidi i promene u domaćoj političkoj klimi. Slaže se da je nacionalizam poražen. Ali tu počinju i razlike. Ilić misli da SNS i SPS, pomenuti “idioti”, nisu ništa manji nacionalisti nego što su bili ranije. U međuvremenu postignuti sporazum sa Kosovom ne ulazi u tu vizuru. Jedino što se promenilo je to da taj nacionalizam “više nema resursa”, pa je zato benigan. Drugim rečima, Ilić smatra da je potrebno i moguće zadržati diskvalifikaciju sadašnjih vlasti kao da smo negde na početku devedesetih. Ništa se tu nije promenilo. I ne treba da se promeni ni ocena ostalih naših stranaka. Demokrate i LDP su još uvek naša jedina preostala nada. Doduše, nešto neće da slušaju, ali treba pritiskati pa će se to kad-tad dogoditi. Ilić ne vidi da, ako nekom diskvalifikujete političke protivnike, ovaj nema razloga da se uopšte trudi. To je kao da Đokoviću jave da je protivnik predao meč zbog povrede, a da on izjavi kako očekuje neizvestan meč u kome će morati da pokaže svoju najbolju igru. Ne mora da pokaže ništa. A ako je sa druge strane ništa, ne postoji ni potreba da se sadašnja vlast trudi. Ova građanska javnost ionako od njih “ne očekuje ništa”, tako da gore ne može biti, a ni bolje, pošto se ništa ne može promeniti čak i ako se trude.
Srećom, život, a i politika, ne rukovode se ovim okamenjenim merilima. Ako ponudite nešto u politici dobićete pozitivnu reakciju. I ova nemušta, ali nedvosmisleno prisutna, reakcija odobravanja na poteze novih vlasti u pogledu Kosova i korupcije nije izostala. Naš problem je u tome što se stidimo da pozitivne reakcije pokažemo. Još uvek smo pod uticajem onih koji bi radije da naše reakcije odgovaraju njihovim – uvek istim – željama i potrebama. I da ponavljamo da je sve isto kao devedesetih.
Problem je jedino u tome što ništa nije isto. Sve se menja.
Dvogled, 20.04.2013.
Peščanik.net, 20.04.2013.