Radio emisija 19.04.2013, govore: Dejan Ilić i Saša Ilić.

Svetlana Lukić: Izgleda da je svanuo i taj dan, Ketrin Ešton je otkazala posetu Zagrebu i susret sa Josipovićem i Vesnom Pusić, a Ivica Dačić je otkazao sastanak Kevinu Kostneru, koji nešto snima u Beogradu. Danas u podne počinje poslednji okršaj kod O.K. korala. Beogradski mediji trijumfalno najavljuju da će Srbija dobiti sve što je tražila, a Tači ništa. Neće dobiti naš blagoslov za učlanjenje u međunarodne organizacije kao što su UN, teniska federacija, međutim, ne možemo ništa povodom njihovog članstva u MMF-u, Svetskoj banci, Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Naime, tamo je Kosovo već primljeno.

Verovatno je i Hašim Tači na putu ka Briselu, međutim ne bi bilo čudno da u poslednjem trenutku postavi još jedan uslov: da pored njega za stolom sedi i telohranitelj. Ako stvari krenu po zlu za nas, Vučić će ga na kraju nokautirati. I dok su poslednjih dana svi vodili računa da ne izgovaraju teške reči, pa i prvi potpredsednik vlade, njegova stranka je sinoć izdala saopštenje u kome kaže da je ponosna na svog predsednika koji je znao da odgovori nervoznom Tačiju. A nervozan je, kaže Vučićeva stranka, zato što mu nisu prošli teroristički trikovi. I onaj opskurni lik koji sedi za stolom u Briselu, Đurić, mali od palube Tomislava Nikolića, takođe je pre neki dan upotrebljavao reč terorizam govoreći o kosovskim pregovaračima.

Valjda će se ovi istorijski dani završiti do vikenda, jer je ovo što smo gledali i slušali poslednjih nedelja nepodnošljivo: Jaz je uzak, ali dubok… Jaz je uzak i plitak… Dani pakla… Dani samoukidanja Srbije… Ima papira, nema papira… Papir ima 9 tačaka… Papir ima 14 tačaka, pa 15 tačaka… Ovo je istorijska šansa… Ovo je kraj hladnog rata na Balkanu. Lepo je jedan austrijski novinar pre mnogo godina pitao Matiju Bećkovića posle nekog njegovog pojanja o ćeranju, ‘može li se na srpskom jeziku uopšte izreći nešto skromno i racionalno?’ Možda kada se osuši briselsko mastilo i saznamo sadržaj dogovora. Pre svega, kakve veze taj dogovor ima sa konkretnim životima ljudi na Kosovu, i na severu i na jugu Kosova. Pri tome ne mislim na onih nekoliko desetina hiljada ljudi koji će i dalje primati novac iz srpskog budžeta, a najmanje polovina njih i dalje sedeti u svojim izmeštenim stanicama policije, izmeštenim opštinama, domovima zdravlja i stanovima u Nišu, Kraljevu i Beogradu. Ali ako nema koga da od svih tih ostalih Srba, osim profesionalnih, postavi pitanje šta tačno piše u sporazumu, onda je svejedno da li će Tači i Dačić potpisati neki ozbiljan sporazum ili će sklopiti prvi istopolni brak na Balkanu.

Za nas koji ne živimo u Zubinom Potoku, Zvečanu, Leposaviću i svim tim istorijskim toponimima, osim trenutnog olakšanja ovaj eventualni dogovor neće doneti skoro ništa. Neće se Ivica Dačić, sad u svojstvu ministra policije, baviti zakonom o bezbednosti saobraćaja, bez obzira što skoro hiljadu ljudi godišnje pogine na drumovima njegovog ministra Mrkonjića. Neće njegovi inspektori bolje kontrolisati protivpožarnu zaštitu od koje svake godine gore deca po diskotekama. Neće nabaviti gazu i lekove za bolnice svoje ministarke zdravlja. Neće Aleksandar Vučić jačati nezavisnost tužilaštva i sudova njegovog Selakovića, neče jačati civilnu kontrolu službe državne bezbednosti kojom gospodari, ili poboljšati kontrolu kvaliteta mleka i hrane svog ministra poljoprivrede. Zelena milja kojom smo hodali poslednjih dana i dalje postoji. U poslednjem času zazvonio je telefon i presuda je odložena, ali to što nastavlja da hoda je i dalje samo mrtav čovek. Dobra vest je da nema zatvorskih čuvara – na toj zelenoj milji smo dobrovoljno i samo svojom voljom sa nje možemo da iskoračimo.

Prvi današnji sagovornik Peščanika je Dejan Ilić iz izdavačke kuće Fabrika knjiga.

Dejan Ilić: Naravno, svi smo okupirani pregovorima. Meni se odavno nije desilo da čekam ponoć da bih čuo nekakav izveštaj. Čekam da vidim šta će da bude i obično ne bude ništa. Meni je to i prošli put bilo jako zabavno. Oni Brisel predstavljaju kao neko novo Kosovo polje, a ovi što pregovaraju u ime Srbije tamo idu da izginu. Shvatiš da koliko god je Ivica Dačić taj koji gura pregovore, ovde se od Vučića pravi glavni junak. Ali kako se pravi glavni junak? Ne tako što je Vučić rekao nešto pametno, ne tako što je Vučić izneo nekakav dobar predlog. Ne, nego on je na nekog vikao i s nekim se svađao, on je naš heroj, novi Miloš Obilić. To jako liči na ono što je radio Tomislav Nikolić na onim nesrećnim razgovorima o Haškom sudu u Njujorku. Tomislav Nikolić tamo nije nastupao kao neko ko predstavlja državu, već kao frustrirana osoba koja je konačno dobila priliku da svima kaže šta misli.

Bilo bi nefer kad bismo rekli da su Vučić i Nikolić, koji potpuno personalizuju svoju funkciju, to uveli. Čovek koji je uveo takav način ponašanja je Boris Tadić. Recimo, po toj personalizaciji funkcija, koje bi morale da budu stvarno nadlične, bilo je neverovatno kada je Aleksandar Vučić razgovarao sa ovim ljudima sa Bliskog istoka, ovim raznim šeicima što pokupovaše ili im se bar nudi da pokupuju sve u Srbiji: i JAT i rečnu flotu i Vojvodinu i da grade kanale po Srbiji, sve im se nudi. Sad postavi novinar relativno suvislo pitanje ‘a što su oni od svih mesta na ovom svetu izabrali baš Srbiju’. Umesto da je Aleksandar Vučić iskoristio priliku da kaže ‘ali znate, Srbija nije baš tako loše mesto, mi imamo neke prednosti’, ne, on kaže ‘ja sam lični prijatelj postao s njim, ja sam išao kod njega kući, znate, njemu svi traže pare, ali ja sam bio lukav, ja mu nisam tražio pare odmah, nego malo posle, a prvo smo razgovarali o istoriji, tradiciji’.

Moram priznati da sam pažljivo i slušao i čitao ono što je Vesna Pešić pisala i govorila u poslednje vreme. Ona tvrdi dve stvari, prvo ono što joj svi zameraju: ona kaže da je ‘nacionalizam gotov, nacionalizam je potrošena stvar’. I vidim kako malo-malo neko u tekstu onako uzgred potkači tu njenu izjavu. Ja mislim da je ona u pravu, i evo o čemu je reč. Nacionalizam je gotov zato što više nema resursa i sad se pokazuje da je to jedna prazna priča i koliko god oni bili nacionalisti, ipak nisu spremni da umru za te svoje ideje. Dakle, njima je važno da država funkcioniše, da isplaćuju plate. Na kraju krajeva, važni su im njihovi udobni životi. I oni su rekli ‘znaš šta, nacionalizam, sve je to lepo, ne damo mi Kosovo, ali mora od nečeg da se udobno živi’. I ovi ljudi koji žive kao psi i oni moraju od nečeg da žive, a mi taj novac nemamo. Ovi kažu ‘daćemo vam novac, ali upristojite se, morate da se ponašate kao ljudi koji žive s drugim ljudima, ne možete se ponašati mimo sveta’. I u tom smislu nacionalizam pokazuje da više nema snagu da mobiliše ljude, da bude kompenzacija za loš život. Jedan dosledan nacionalistički stav bi bio ‘da, živećemo kao psi, ali ne pristajemo ni na šta’. Ovi kažu ‘taman posla da živimo kao psi, pristajemo na sve’.

I u tom smislu je Vesna Pešić zaista u pravu: nacionalizam u ovom trenutku nema tu moć koju je imao da zaista uslovi ljudske živote i da bude dovoljna kompenzacija za sve ono što se gubilo prihvatanjem tog svetonazora. To je dobro pokazalo i ovo što se događa u Vojvodini. Taj miting protiv vojvođanskog rukovodstva je bio krajnje neuspešan. Željko Bodrožić je pisao o tom mitingu i rekao ‘koliko ljudi može da stane od jedne do druge raskrsnice, pa ne može ih nikako stati 30 hiljada’. To je bio miting od pet hiljada ljudi, to je broj. Pritom, kad vidiš onu kolonu autobusa, jasno ti je da je to pet hiljada ljudi koji su odnekud dovezeni. Dakle, taj nacionalizam nema više mobilizacijsku snagu i tu je ja mislim Vesna Pešić potpuno u pravu. Zašto ovi drugi ljudi koji njoj odgovaraju misle da još uvek ima razloga da se govori o tome? Pa zato što je u ovom trenutku to legitimacijsko polje prazno.

Dakle, nacionalizam se istrošio, nacionalizam više nije ta moć koja može da pokreće ljude, a nemamo drugu moć, nemamo drugu matricu. I onda izgovaraš stvari za koje više nisi spreman da bilo šta uradiš. Dakle, ti ćeš reći ‘mi u ime Srbije, mi u ime nekakvog interesa, mi u ime ovog, mi u ime onoga’, ali zapravo se na praktičnom nivou dogovaraš o svemu bez obzira na to što si izgovarao. Sad je pitanje da li smo mi u stanju da pronađemo to nešto drugo i da li mi imamo da ponudimo bilo kakvu drugu legitimacijsku matricu ili ćemo ostati pri ovoj nacionalističkoj, koja se pokazuje kao istrošena, ali naprosto nemamo nijednu drugu, pa daj da čuvamo nju. Vesna Pešić i tu ima odgovor, kaže ‘nama su važne evropske integracije’. Njena ideja je sledeća: nama se ukazala jedna pukotina, ta pukotina su ove evropske integracije i sticaj okolnosti da je Ivica Dačić rešio da se dogovara sa ljudima sa Kosova. Ne možemo da verujemo da je iko od njih iskren, ali to je nešto što mora da se reši, kako Vesna kaže ‘da odvalimo deo tog tereta, da ga se rešimo da bismo mogli lakše da idemo dalje’. Sad, šta je tu problem? To nema kapacitet da opravda vlast, jer se radi na prevaru. Svi ti ljudi koji to zagovaraju, oni misle da je to prevara. Oni kažu ‘nebitno je šta ljudi većinski misle, nebitno je da li smo iskreni u svojim namerama, samo da uđemo u taj neki kalup i onda će to da funkcioniše’. Pa neće da funkcioniše. Ja i dalje mislim da je ozbiljan problem da tražiš rešenje izvan zemlje, izvan društva, a da ga onda društvu namećeš u smislu nekakve podmetačine, prevare, laganja i svega ostalog. Onda stvarno ne vidim u čemu je razlika.

Kao što je nacionalizam bio laž, tako će i EU biti laž. Koja je tu dobra stvar da jednu laž zamenimo ovom drugom laži? Zato me to negde plaši. Mi još uvek ne znamo, što je potpuno fenomenalno, da li će se oni dogovoriti ili ne, ali hajde da pretpostavimo da će se dogovoriti. Da li mislimo da će se skloniti pitanje Vojvodine? Da li mislimo da će oni onda stati ili će zapravo krenuti još brutalnije da rešavaju to pitanje zato što sad imaju legitimitet dogovaranja sa EU. Pogledaj bilo koji segment koji nema veze sa spoljnom politikom, ako pod spoljnom politikom podrazumevamo dogovaranje sa EU i dogovaranje sa Kosovom, bilo koji segment koji se tiče unutrašnjih prilika. Da li se unutrašnje prilike menjaju u skladu sa našim dogovorima sa EU ili Kosovom? Ne menjaju se, naprotiv, imaš jednu potpuno šizofrenu situaciju: prema spolja pristaješ na nekakve uslove, a unutra te uslove nazivaš nepravednim, priznaješ da si slab i da ne možeš da im se suprotstaviš, ali zato tamo gde si jak, a to je unutra, nećeš da se menjaš, nego ćeš naprotiv da gaziš još jače. E, tu ja vidim problem.

Zato mislim da ni EU ni Kosovo nisu bitni i nama se život u stvari neće poboljšati, društvo neće postati bolje. Ljudi, pogledajte šta se događa unutra. Kakav odnos treba da zauzmemo prema pitanju Vojvodine u skladu s tim što će se ovi ljudi dogovoriti recimo oko Kosova i dobiti taj neki datum u vezi sa EU? Šta to nama govori, kako da mislimo o događajima u Vojvodini? Da li ćemo reći da nam nije jasno kako neko ko pregovara i traži za Srbe na Kosovu posebne uslove, nije u stanju građanima u sopstvenoj državi da da iste te uslove? Nego se jednom rukom bori da se ti uslovi obezbede za ljude na Kosovu, a drugom rukom te iste stvari oduzima ljudima u Srbiji.

Mi zapravo pričamo o EU, pristajemo da ćemo ovde i dalje imati idiote na vlasti, ali će te idiote kontrolisati neki divni i pametni ljudi spolja. To je potpuno kolonijalni mentalitet. Mogu da razumem ljude koji imaju dovoljno iskustva i koji su razočarani, umorni, koji su zbog svega toga spremni da kažu ‘daj čoveče, neka to rešava bilo ko, neka dođe neko s Marsa neka reši, samo neka reši, neka reši na silu, ali neka reši da se više ne vrtimo stalno u istom krugu’. To mogu da razumem ljudski, ali ne mogu da razumem sa stanovišta interesa društva. Ne mogu da razumem da smo spremni da kao odrasli i zreli ljudi prepustimo apsolutnu odgovornost za ono što se dešava u našoj državi nekome za koga i ne znamo ko je i ko će to biti ubuduće, jer to su zamenljiva mesta. Jer šta ćemo ako desničarske stranke svuda u EU odnesu pobedu na nekim narednim izborima, što je vrlo realna opcija. Šta ćemo onda da radimo?

Hajde da kažemo, ako se dogovorite oko Kosova svaka vam čast, ako se dogovorite sa EU odlično, ali to vam nije nikakvo opravdanje za gluposti i nesposobnost koje ovde pokazujete. Ne možete u ime toga uživati neograničene privilegije i moć unutar zemlje. Ovde recimo imaš ministra kulture koji razvaljuje područje kulture. Imaš ministra pravde koji razvaljuje tu oblast. S jedne strane si pristao na uslovljavanje, jer si siromašan i slab, a s druge strane uređuješ državu koja ne može da funkcioniše. I stvarno ćemo na kraju biti spolja mekani pregovarači i pristajati na sve, a unutra najtvrdokornija i najrepresivnija moguća zajednica. Mogu da razumem frustraciju političara, odeš negde i on ti kaže ‘moraš da pristaneš na to i to’. Naravno, ništa nije nefer u ovim pregovorima, ali iz nekog razloga, jer si odrastao s tim idejama o srpskom nacionalizmu, ti kažeš ‘jao bože, što je ovo nepravda’. I frustriran si, ali ne možeš da se suprotstaviš, jer s druge strane znaš da nemaš za plate, da organizuješ državu, da ništa nemaš i onda pristaješ na sve. A dođeš se vratiš ovde i kažeš ‘e sad ću da vam pokažem, jer sam tamo morao da savijam glavu, e sad ću ovde vas da tlačim pa ćete vi da vidite, pa ako ne mogu tamo da budem nacionalista, e vala ovde mogu, ovde mi ne može niko ništa’. I to se događa. U ovom trenutku Srbija se na taj način ustrojava.

Neusaglasivo je, ne može da se shvati i zamisli da su ljudi koji su govorili na tom mitingu u Vojvodini isti ljudi koji pregovaraju u Briselu. Ti moraš da budeš šizofrena ličnost da bi to mogao tako da izvedeš. Prosto, nezamislivo je da normalna osoba može u isto vreme da radi obe stvari, ali nama se to događa. E, sad je pitanje da li EU ima taj kapacitet da njima unutar Srbije zabrani da rade to što rade, a to je ono čemu se mi nadamo: EU će njih da natera da se oni upristoje. E pa neće, jer EU je važno da reši pitanje Kosova i da ima taj privid otvorenosti. I evo, mi ćemo sa vama da pregovaramo, da se dogovaramo, da vas uslovljavamo, davaćemo vam neku pomoć, jer evo, mi zaista želimo da se ta ideja EU širi, da sve više ljudi živi zajedno, da žive bolje.

To je ideološka priča. Deo legitimacijskog temelja EU se sastoji u tome da je to jedna otvorena zajednica koja želi dobro svima i oni moraju da ulože neka sredstva da bi taj temelj funkcionisao. I oni ih ulažu tako što s nama pregovaraju. Da li će oni da se mešaju u naše poslove unutra? Pa neće. Ako se dešava nešto dobro u vezi s Kosovom i u vezi sa EU, sve što se dešava unutra je loše. Gde se vidi to loše? Vidi se u tom nesrećnom selu gde se dogodilo masovno ubistvo, videli smo i to u Vojvodini, videli smo ovaj zakon o medijima, videli smo u vezi sa zdravstvom, ova deca koja treba da idu na lečenje, to je jedan zdravstveni problem koji mora da rešava čitavo društvo. Kada pogledaš kako se te stvari rešavaju, vidiš zapravo nemoć i posezanje za rešenjima koja nisu dobra.

U Vojvodini se očigledno traži smanjenje ingerencija vlasti pokrajine. To nije dobro. Ne samo da ne smeš da smanjiš ingerencije vlasti u Vojvodini, nego bi morao takve slične regione da napraviš svuda po Srbiji. Šta je ovo sa medijima? Meni je potpuno fantastična ideja da država mora da se povuče iz medijskog prostora kako bi se mediji oslobodili. U neoliberalnoj ekonomiji jedini garant slobode je država. Ako hoćeš da imaš slobodne medije, moraš da ih skloniš sa tržišta, a ne da ih gurneš na tržište. Ne možeš kulturu i obrazovanje u ovako malim državama da izguraš na tržište. Ne možeš medije u ovako malim državama da izguraš na tržište, to mora da bude jasno. Imaš ovu bolesnu decu, to je užasno teška tema, jako veliki novci su potrebni da se ta deca spasu. Ja se pitam kad će taj niz dece kojoj je potrebna pomoć da stane. I ko je taj ko će odlučiti za koga ima novaca, a za koga nema? Da li će samo roditelji koji su medijski vešti i umeju da naprave dobru propagandu ili imaju prijatelje, da li će samo oni uspevati da leče svoju decu?

Svim ovim kampanjama podižemo sistem u kome će pravo na život biti potpuno proizvoljno i biće sticaj slučajnosti. Zdravstveni sistem ti se potpuno raspada, a brigu o deci smo prepustili ljudima koji su stekli novac, pritom postalo je nebitno na koji način su stekli taj novac. Kako ja mogu da se zapitam o tome otkud nekom novac, ako taj neko taj novac daje za dobre svrhe? Ali šta time dobijamo na duge staze? To je vrlo sličan mehanizam kao ovo sa EU. Mi u ovom trenutku instaliramo sistem gde će ljudi i njihova bolesna deca preživljavati pukim sticajem okolnosti. Moraš da reformišeš zdravstveni sistem. Zato postoje nacionalne države. Ne postoje nacionalne države da se brani identitet i tradicija. Nacionalne države postoje zato što je onda grupa ljudi na nekoj ograničenoj teritoriji u stanju da zajednički rešava stvari koje pojedinačno nisu u stanju da reše.

Zato postoje nacionalne države, zbog građanske solidarnosti, gde ja računam da je bolje da pomognem ovom drugom tako što ću platiti porez, a imaću dobru državu koja će taj porez usmeriti jednim delom i na brigu o zdravlju, jer znam da će tako moje dete ili dete mog deteta biti zbrinuto kada se za to ukaže potreba. Zato postoje nacionalne države. Ta priča o identitetu i tradiciji, jeziku, ckvama, to je čista budalaština. Nacionalne države postoje zato što su ljudi zajednički u stanju da rešavaju probleme koje nisu u stanju da reše sami. Ovde se pokazuje da se država povlači, da prepušta građanima, pritom onim građanima koji su za to sposobni, da rešavaju problem svojom dobrom voljom. Da li smo mi zaista spremni da nam životi dece zavise od nečije dobre volje? Ti javno moraš da priznaš da nisi u stanju da vodiš računa o svom detetu da bi ti neko pomogao. Ej bre, kakav si ti roditelj? Ja ne znam, raspadam se kad to gledam. Sve se lepo vidi, sve se lepo objasni, izvedu se pravi zaključci i onda izostane taj jedini logičan, a to je da nešto moramo da uradimo.

Pričaš sa ljudima koji vrše vlast na nivou Beograda i koji su naravno vezani za DS, i oni su svi u strahu, jer su svakodnevno pod pretnjom da će pasti vlast u Beogradu. I stoje potpuno paralisani. Pa čoveče, sad radi najviše što možeš, sad pokaži da si dobar. Kao što SNS nije osvojio vlast nego mu je DS uručila vlast, oni mirno mogu da se nadaju da će i njima SNS jednog trenutka da uruči vlast i cela ideja je da do tog trenutka preživiš. Pošto su ljudi koji vode stranke uglavnom svi dobro situirani, oni znaju da će moći da prežive, i oni čekaju taj trenutak, a mi, ko preživi, dobro je, ko strada u tom međuvremenu, stradao je, ko se prikloni SNS-u super. Sad odeš kod ljudi iz DS-a, kažeš, jeste vi postavili te ljude u novosadskom Dnevniku, jesu li to vaši urednici, vi ste ih doveli tu. I sad su svi oni protiv vas. Jeste li izvukli neki zaključak iz toga, jeste li shvatili da vama zapravo nisu potrebni poslušni, nego principijelni ljudi, ljudi koji nešto znaju, jeste li bar to naučili za ovo vreme? Ja mislim da nisu.

Ovo što se dešava u novosadskom Dnevniku je možda najbolja slika demokratske vlasti. Postavili su čitav niz ljudi, ne zato što su to neki principijelni ljudi koji dele njihovu ideologiju. Pritom, ne znam ni šta je to ideologija DS-a. Kad se vlast promenila, oni kažu važi, od sada radimo drugačije. Kada se vrati DS, oni će opet po starom. Pa na kraju krajeva, Tijanić je takva osoba – ko je moćniji, ko je jači, prilagodiš se. Sad su se ljudi u kulturi uzbudili zbog toga što sve moraju da rade preko tendera. Time zapravo u polju kulture dobijaš tržišni princip. Pa neće biti čije su knjige najbolje urađene nego čije su knjige najjeftinije, pa ćemo te knjige kupovati za biblioteke. Kao da je bitno šta je u bibliotekama, važno je da je knjiga jeftina. Mi sad mislimo da je to nekakva posledica tržišta, da je nama tržište to uradilo. Nije tačno, pre toga su to uradili ljudi iz političkih stranaka. Taj princip kompetencije, znanja, on je narušen ne tržištem nego partijskim principom. Partije su ovde utabale zemlju da dođe tržište i nametne u nekim sferama svoje izopačene norme.

Ko je danas opozicija ovim vlastima? Pa isti oni ljudi koji su bili opozicija i prethodnim vlastima. Dakle, jedino oni pokazuju neku vrstu principijelnosti i doslednosti. Da li ti ljudi zaista mogu da budu uporište za neko opoziciono delovanje? Da je DS mogla, pa čoveče razorila bi sve to, pa zgazila bi, ne bi trepnula. Nikad nisu pružili ruku, nikad nisu rekli ‘e, ako ste takvi, zato što znamo da ćemo moći da se oslonimo na vas u jednom trenutku’. Ne. Da li misliš kad opet dođu na vlast, a doći će jednom naravno, pošto ovi nemaju kapacitet da budu dugo na vlasti, da li će oni da nauče to, pa će sledeći put da kažu ‘ej čoveče, sad imamo jedno ozbiljno iskustvo, ajmo drugačije da se ponašamo?’ Pa nisam siguran.

To je kao kad igraš šah, u jednom trenutku se partija razvila i onda imaš zaista ograničen broj mogućnosti. Posle izbora je sve bilo otvoreno i moglo je mnogo šta da se uradi. Sad su se već figure razvile, sad se već nešto dogodilo u međuvremenu i ti sad gledaš moguće opcije. Ne volim to da kažem, ali se bojim da dok se ne odigra igra do kraja, mi nemamo dobre opcije. Ta pukotina o kojoj na svoj način govori Vesna Pešić, ta pukotina se u jednom trenutku zaista otvorila i mi smo mogli da prođemo kroz nju. Bojim se da se sad zatvara, i to nema veze ni sa EU, ni sa Kosovom, to ima veze sa onim što se događa ovde. I što se oni više budu dogovarali spolja, to će unutra biti sve teže, sve će jači biti pritisak, a ne vidiš u ovom trenutku nikoga ko je u stanju da se tome organizovano odupre. Dakle, otpor će biti individualan, svako od nas će gledati kao i do sada da se provlači i migolji dok se ponovo ne podele karte.

Njima iz EU je bitno da nekako ograde Srbiju, da Srbija ne bude opasna za druge. A to što će Srbija biti opasna za one koji u njoj žive, što bi se oni time bavili? Kosovo su rešili, daće nešto zauzvrat, to je to. Zato mislim da je svaka priča koja izmešta odgovornost na neko drugo mesto, a ne unutar zajednice u kojoj živimo, opasna. Kontra argument na to je ‘a ko ovde’. Ako nema nikoga, ne vidim nepravdu u tome da sve propadne. I neka nema ničega i sve je u redu, ali sam siguran da rešenje nije spolja. Mi ćemo moći da isprovociramo recimo krizu sa Republikom Srpskom, u Vojvodini, Sandžaku, što su nam ovi naši desničari već nagovestili. Ne razumem kako to ne shvataju, ako podigneš krizu i dovedeš nekog sa strane da ti to rešava, iz te krize izlaziš slabiji nego što si ušao. Da koristiš Kosovo da rešavaš svoje unutrašnje probleme nije dobro, pa na kraju ostaneš bez Kosova. Da koristiš Vojvodinu da bi rešavao svoje unutrašnje probleme tako što ćeš da zainteresuješ nekog spolja da to rešava, pa ostaćeš bez Vojvodine. Oni to i kažu, oni to ne izgovaraju kao pretnju, oni kažu ‘ma nas nije briga ni za Vojvodinu, ostaćemo i bez Vojvodine, samo da nastavimo da živimo ovako kako smo živeli do sada, da ne radimo ništa i da nismo odgovorni ni za šta. Sandžak, ma neka ide, samo da mi ne moramo ništa da radimo i da nismo odgovorni ni za šta i da lepo živimo’. To je srpski nacionalizam.

Gledao sam prošle nedelje Vladetu Jankovića, Leona Koena, Dušana Batakovića, ej čoveče, za crtu jednu nisu promenili svoje stavove posle svega što se dogodilo. Da li su oni loše živeli u ovom period? Ne, uživali su sve privilegije, sav ugled, i dan danas su ljudi koji imaju određenu moć u ovoj državi. Univerzitet je srce reprodukcije jedne države, dakle, oni su tu moćni. Oni jednu štetu nisu pretrpeli, dan danas izgovaraju stvari koje su izgovarali i pre 15 godina. Koliko sam shvatio, problem je što Hašim Tači najnormalnije traži da Srbija ne ometa pristupanje Kosova međunarodnim organizacijama. Ja ne vidim šta je pogrešno u tome što je Tači to postavio kao uslov. Ali pretpostavimo da se sve to reši i da se oni sve dogovore, šta ćemo dobiti kao rešenje? Dobićemo plan Martija Ahtisarija.

Taj plan je bio na stolu pre 7 godina, to znači da smo 7 godina potrošili da prihvatimo nešto što smo mogli da prihvatimo tada. Zašto to nismo prihvatili pre 7 godina, zašto to prihvatamo ili smo spremni da prihvatimo danas? Pa pre 7 godina smo imali inerciju iz doba Đinđićeve vlade, nekakve novce koji su ušli u zemlju i privatizaciju, kakva god da je bila, koja je akumulirala nekakva sredstva, i onda su oni onako bahato rekli ‘ha, pa mi možemo ovako još neko vreme, ne pristajemo ni na šta’. Umesto da to koristiš da rešavaš probleme i da tih 7 godina koristiš da to što se nagomilalo upotrebiš da središ državu, ne, ti si rekao ‘ja ću to da krckam i neću ni sa kim ništa da se dogovaram, a državu ću da ostavim netaknutu, još ću u ustavu da institucionalizujem haos koji vlada u ovoj državi’.

To je bilo njihovo rešenje, jer su imali novce, jer im je taj novac neko ostavio, doveo ljude ovde, prodao nešto, sredio neke stvari. I onda su rekli ‘idemo da pregovaramo, kako stojimo, o, pa mi možemo još neko vreme, ne pristajemo, mi smo veliki’. Sedam godina kasnije praktično isti ti ljudi kažu ‘e sad moramo da se dogovorimo’. Zašto? ‘E, pa potrošili smo za 7 godina ono što smo imali i sad više nema, sad moramo da se dogovorimo, ali ćemo smisliti nešto drugo gde ćemo da demonstriramo svoj patriotizam i nacionalizam – ajmo da napravimo Vojvodinu’. Ako ovo prihvate, zaista hoću da ljudi koji su pregovarali pre 7 godina odgovaraju za to. To su Leon Koen, Vladeta Janković, Dušan Bataković. Šta ste radili pre 7 godina, kako vas nije sramota da dan danas izlazite i pričate iste stvari? Sedam godina smo izgubili, i to je nacionalizam u Srbiji, da krckaš, da trošiš, da si neodgovoran, da mrziš ceo svet, da gledaš samo da je tebi dobro i udobno. To je nacionalizam u Srbiji.

Najveća netrpeljivost mladih u Srbiji je u Beogradu. Pa kako to sad odjednom, kako je taj veliki, otvoreni Beograd odjednom postao jezgro mračnjaštva u Srbiji? Pa zbog njih, zato što su oni ti koji oblikuju stvari. I zato Srbija izgleda tako kako izgleda. Ej, 7 godina i sad ćemo da prihvatimo. To su ljudi koji saginju glavu kad su suočeni sa silom koja je veća od njihove. I to je cela priča o njima. To je srpski nacionalizam, kad sam jači od tebe, dakle unutra, i to je ono što demonstrira SNS, gaziću te nemilice, spolja sam slabiji i pristajem na sve. Nas zanima Sveti Sava, Nikolaj, srpski kralj. Pazi, ministar kulture otvara izložbu Obrenovići i Karađorđevići. Da se pomire partizani i četnici, da se pomire Obrenovići i Karađorđevići. To je njima bitno, to je on zamislio, to je njemu priča o Srbiji.

Ovaj ide i dogovara se da da Kosovo i da se pridruži EU, a ovaj mu ovde otvara Obrenovići i Karađorđevići, to je kao normalno. I sad ja treba da se divim ovim vlastima. Čoveče, bre, samo da se sklone, preživećemo ih, nek’ se dogovore, nek’ reše ovo, samo da se sklone da im vidimo leđa, jer nije normalno. Kako je meni bitno danas Obrenovići i Karađorđevići, šta to meni danas znači? Imaš ugledne srpske nacionaliste, poput Slobodana Selenića, koji kažu da je to srpska aristokratija, da je to srpsko plemstvo: trgovci svinjama, jer to su ti ljudi radili. I sad ti je to uzor, to je veličina Srbije, u to se uzdaš. I sad ja kao to treba da podržim zato što su se oni nešto dogovorili. Pa dogovorili su se jer nemaju para. Neću da im se divim, neću da ih podržavam, neću, zato što vidim šta rade. Vidim šta rade ovde i vidim kakve su posledice toga. Ne znam, ne znam kako stojimo s tom lozom Obrenovića. Je l’ ti znaš gde su oni sada?

Svetlana Lukić: Mislim da njih više nema, da su ih satrli ovi drugi.

Dejan Ilić: Au bogamu, pa možda se ipak pojavi neki.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije slušate pisca Sašu Ilića.

Saša Ilić: Kada se uzme ovih devet meseci i podvuče šta je urađeno u sferi kulture i kulturne politike, meni se čini da je to priličan debakl, počev od izbora ministra kulture, preko njegovih savetnika, bilo za resor medija ili kulturnog stvaralaštva. Ja se uvek vratim na one prve izjave, prvi intervju našeg ministra kulture u kome je zapravo izneo svoj politički kredo – Srbiji je potrebna prošlost, baština, crkva, krvava košulja kralja Aleksandra. Dakle, mi se ne izvlačimo iz 19. veka, niti iz početka 20. veka. Neprestano opterećenje osmanskom okupacijom i mantra o stvaranju moderne srpske države. I onda kako se to reprezentuje? Dakle, imamo košulju od onoga, cipelu, čarape kralja Petra, dakle nema kritičkog sagledavanja te prošlosti, jer muzeji nisu samo depoi gde se arhivira prošlost u smislu da je neko nosio taj kaiš. I da neko dolazi tamo i srećan je što je video taj kaiš. Od svih postavki u Srbiji bio sam zapanjen samo jednom. Ispostavilo se da se radi o kritičkom čitanju istorije saborovanja u Tršiću, gde je vrlo jasno naznačeno kako je to nastalo, kako se razvijalo, kada se zloupotrebilo. Dakle, govorim o osamdesetim, početku devedesetih godina.

Autorka te postavke Dejana Đedović je nazvala to periodom identitetske panike, gde sam prvi put video neke fotografije iz arhiva. Na primer, video sam fotografiju Dobrice Ćosića i Miškovića iz 1987. godine. Ko je znao u to vreme ko je taj drugi čovek na fotografiji, šta su oni radili zajedno 1987. godine. Onda, ko je govorio tada na tim saborima i ka čemu je to bilo usmereno. Dakle, kako je vršena reprezentacija prošlosti. Takva izložba ima smisla, ali samo izvlačenje iz depoa nekih stvari i da to ljudi vide i da budu srećni što je to pripadalo regentu Aleksandru, to je potpuno besmisleno. Neprestano smo u 19. veku i kada se podvuče šta finansira to ministarstvo, odnosno ono mnogo toga ne finansira, to je uglavnom neka baština, popravke crkava, manastira, za sve druge delatnosti ima vrlo malo para i gotovo nimalo razumevanja. Tako da recimo već dve godine izdavači u Srbiji nisu imali otkup, što je vrlo važno da bi se na ovoj sceni preživelo kada je reč o izdavaštvu. Pitanje je dokle će Sajam knjiga biti takav kakav jeste, dakle sve zavisi od vlasti u Beogradu i od ideja naprednjačkih, a mi već vidimo koje su to ideje. Ja bih samo podsetio da je prošle godine ministar kulture bio na štandu Kosova i Metohije i tamo govorio.

Naslućujem iz njihovih govora da će 2014. godina sa kulturnim manifestacijama koje su u planu biti pogubna za savremenu kulturu kod nas. Biće sto godina od početka Prvog svetskog rata. Ako smo za Konstantina toliko investirali, pa mislim, 1914. godina je nama svetinja, mi smo spremni za to da odvojimo ne znam koliko. A ministar Petković je eksponent tog kružooka oko predsednika Nikolića gde se nalazi i alter ego ministra kulture Radoslav Pavlović, koji je zadužen za jubilej Milanskog edikta. I tu se generiše zapravo sve u kulturi. Prvi potpredsednik vlade je potpuno nezainteresovan za kulturu, njega interesuju službe bezbednosti i takve stvari. Dakle, ova kultura je dobro zauzdana i ljudi koji su se priklonili toj ideološkoj matrici su napredovali, neki su čak o tome pisali, kao recimo Momo Kapor koji je osamdesetih godina shvatio da Foliranti, Una, takvi narativi više ne prolaze.

U vazduhu je nešto drugo i onda se ljudi okreću ka tim finansijskim centrima i preko kulturnih centara, zvaničnog ministarstva kulture ili nezvaničnih bitnih figura u toj kulturi prave neku atmosferu i onda ta kultura ulazi u političko polje i radi svoj posao. Uvek su to bili veliki projekti, da li je to bila tih dana Knjiga o Milutinu ili Vaznesenje ili neke Kaporove knjige, recimo devedesetih godina Sarajevska trilogija i slično, to je imalo velike tiraže, vrlo ozbiljnu državnu podršku. I to je išlo dalje. U vreme ubistva premijera, recimo Gvozdeni rov, to je bio najveći književni projekat, ogromna sredstva su uložena u to. Nijedna knjiga posle toga, tzv. knjiga Milorada Lukovića nije imala tu vrstu težine i popularnosti kao Gvozdeni rov. Prvo, neko je plaćen da to napiše, a potom, čitava medijska kampanja je bila tolika, kao sad ova priča sa Velikim bratom, dakle, čovek ne gleda TV, a ide na posao i usput ga te slike udaraju sa svih strana i ne može da ostane čist od toga. To se utiskuje, ti signali dolaze do svakoga.

Svetlana Lukić: Da li misliš da je to inercija vraćanje dugova i uhlebljenja svojih ljudi ili je to vođenje kulturne politike koja je njima u glavi vrlo jasna?

Saša Ilić: Naprednjaci nemaju tu vrstu meta svesti, oni su formatirani u kulturi iz tog doba. Dakle, oni jednostavno ne vide ništa izvan toga. I onda kada vidimo miting u Novom Sadu, transparenti su bili takvi da su odslikavali sve bitne punktove nacionalističkog kulturnog programa iz 1986. godine. Da se nešto dogodilo u međuvremenu, to bi se negde pokazalo.

Svetlana Lukić: Na konferenciju za novinare koju je Radoš Ljušić držao neposredno posle preuzimanja Službenog glasnika, on je rekao – pogledajte kolike su ovi uzimali honorare, koliko su opljačkali, šta su sve radili. I naravno da su ljudi socijalno osetljivi i stvarno ti smeta kad vidiš kakva je tu klika pravljena, pri čemu nikako da dođemo do toga šta ćeš ti da radiš, koga si ti postavio na urednička mesta, šta ćeš ti da objavljuješ.

Saša Ilić: Trebalo bi da se setimo da je Radoš Ljušić već imao jedan ulazak u instituciju tog tipa, u Zavod za izdavanje udžbenika, onda kada je smenio Radoslava Petkovića, koji je bio i uhapšen, i to je njegov manir. Dakle, on ulazi žandarmerijski, čisti, kopa, traži račune. E sad, ono što on radi, pisao sam o njegovom velikom projektu, to je projekat srpske enciklopedije. Ja sam uzeo tu enciklopediju koju je Radoš Ljušić kao projekat vodio i na kraju objavio, gde su Omarska, Keraterm, Srebrenica samo toponimi sa određenim rudnim bogatstvima. Leksikografska građa koju mogu kod nas da objavljuju samo velike, faktički državne izdavačke kuće, kao što su Zavod i Službeni glasnik, ta građa utiče na oblikovanje prošlosti i trasiranje budućnosti. Mi smo prihvatili da nam Radoš Ljušić i partija Vojislava Koštunice zapravo pročitaju tu prošlost, ovu kulturu, sve segmente ovog društva i da nam to ponude i mi smo to prihvatili. Dakle, oni neprestano rade sa državnim budžetom i sa ogromnim sredstvima. Oni ne rade male projekte, ne štampaju knjige od 500 primeraka.

Oni rade velike projekte, imaju veliki budžet, rade tzv. nacionalne projekte, utiču na svest ljudi i to traje decenijama. I sada će Radoš Ljušić samo nastaviti ono što je radio sa Koštunicom u Zavodu. U međuvremenu je osnovao svoju privatnu izdavačku kuću koja se zove Freska, gde radi i udžbenike za osnovnu školu. I sada dolazi na to mesto u Glasniku preko Srpske napredne stranke i radi svoje projekte dalje. Spremao sam se za neku konferenciju o Andriću u Sarajevu i prijavio sam temu ‘Andrić u leksikografiji’. I onda sam uzeo sve te enciklopedije koje su objavljivane kod nas, enciklopedije Jugoslavije, posle Drugog svetskog rata pa nadalje, sve do ove Ljušićeve. Zanimljivo je videti kako se jedna biografija menja u zavisnosti od političkog, kulturnog, društvenog konteksta, gde zapravo dolazimo do krajnje instance, a to je bio veliki projekat Miškovićevog Pressa, ‘Velikani 20. veka’, kada su oni objavljivali jednu po jednu leksikografsku jedinicu, pa je tako među njima bio i Andrić. I onda sam uzeo i tu jedinicu i naravno prva stvar koju čovek vidi kada to otvori je to nabijanje na kolac.

Znanje se deponuje i kada neko hoće da se bavi nečim, da proučava, on se obaveštava tako što koristi tu priručnu literaturu. Dakle, uzmeš pet leksikona, 10 enciklopedija, izlistaš to i dobiješ informacije. To je zapravo nepopravljivo. Taj put vodi do univerziteta, ljudi, nastava, programa, sve bi trebalo da se promeni da bi neke nove generacije mogle da izađu sa tog univerziteta i misle tu stvarnost. Da prepoznaju devijacije u toj stvarnosti, jer ja znam kada sam završio fakultet, a imao sam tu nesreću da studiram devedesetih godina, 1998. godine sam diplomirao na katedri za jugo-svetsku književnost. Potrebno je bilo godinu-dve da se izvrši dekontaminacija, napravi distanca od tog znanja i da se onda pogleda sa strane. Postavlja se pitanje da li ljudi danas imaju volje i snage da se time bave. Kada izađu s fakulteta oni misle da kritički tekst koji se pojavi na Peščaniku ili u Betonu, nema mnogo mesta gde tako nešto može da se pojavi, oni misle da je to izdaja nacionalnih interesa. O čemu možemo da pričamo sa tim mladim čovekom koji tako čita tekst? Sistem ima svoje figure koje aktivira svako malo, postavlja ih na određena mesta i nije ni čudo što je nakon odluke da Kusturica otvori Sterijino pozorje došlo do glasa bojkota iz Bosne i sa Kosova i trebalo bi da reakcija bude mnogo žešća iznutra, da se ustane, da se reaguje, da se nešto potpiše, da se izađe na kraju krajeva na demonstracije.

Svetlana Lukić: Video si da su preko noći promenjeni naslovna strana i tekstovi u novosadskom Dnevniku posle ovog mitinga. Mislim da mi nije toliko zanimljivo to što su naprednjaci uradili, mene zanima taj urednik koji dozvoli da mu te noći neko telefonira i da on kaže ‘dobro, u redu, izbaciću ove tekstove, staviću naslovnu stranu Srbija je rekla NE autonomašima itd’. Oni računaju na takve ljude, na takve karaktere i slabosti.

Saša Ilić: Lojalnost sistemu, to je zapravo formulacija. A to uređivanje medija, pa to je bilo karakteristično i osamdesetih i devedesetih godina, to se ne menja. Danas je Tadić, on kaže da, predsednik Tadić je rekao to, sutra je Toma Nikolić, može Nikolić, Dačić, crni đavo, sve je okej. I ti ljudi preživljavaju. Predsednik Nikolić u Narodnoj biblioteci Srbije izjavljuje da je došlo vreme da se napravi biblioteka na Kosančićevom vencu, a nakon mesec dana njegov ministar kulture kaže ‘dogovorili smo se da to uradi crkva i mi smo dali punu podršku da to oni naprave’. Ne sumnjam, crkva ima para da napravi kongresnu biblioteku, da krene od Kačavende i ostalih, da pokupi to što ima, sigurno bi mogli da je naprave. Ranijih godina to mesto nije smelo da se dira, jer su tu bitne arheološke iskopine. 2001-2002. godine je postojala ideja da se tu napravi Biblioteka umetnosti, specijalno odeljenje Narodne biblioteke, da se sva literatura izmesti tamo i da se napravi neki kulturni centar. Da se pod napravi od providnog stakla, da dole ostanu mozaici, dakle, to je mogao da bude zanimljiv projekat, ali za tako nešto nije bilo para.

Međutim, odjednom dolazimo do toga da crkva ima ideje, ima para, pronašli su odmah i zadužbinu Nikanora Ružičića. Ja sam malo tražio ko je Nikanor Ružičić i šta je on pisao, imao je on neku zadužbinu, ostale su neke knjige, pa je i to isto nastradalo. Kada sam se bavio tim problemom samo sam ukazao na jednu stvar – za paljenje tih knjiga odgovorna je i odluka ministra prosvete koje je zabranilo evakuaciju fondova kulturnih institucija Beograda 3. aprila 1941. godine. Ministar je dekretom to zabranio, kao u Rambujeu: neka bude šta bude. Bibliotekari su to sve složili u 160 metalnih kutija, to što je bilo najvrednije i čekali su direktivu, ali to je tako ostalo. Onda su naleteli bombarderi, zapalili, to je danima tinjalo, niko nije smeo ni da uđe, niti da izvlači. Šta je preživelo? Preživelo je ono što je bilo kod univerzitetskih profesora i niko nikada nije prozvao tog čoveka. I sada kada dođe taj nesrećni 6. april, to je svim tim nacionalistima dobrodošlo, eto, i kulturni genocid se desio.

A izgorela je i Vijećnica u Sarajevu, niko se i ne seća toga, to nije interesantno. Komadi koji su ostali sa tog zgarišta su konzervirani, to je sačuvano. To je neka vrsta nekrofilnog odnosa prema kulturi, to zaprema sve segmente i fantastično se spaja sa političkim diskursom: rastureni, zapaljeni, poniženi, uvređeni, sad nam uzimaju državu, to se savršeno poklapa. A da li će biti biblioteka crkve, odnosno patrijaršije na tom mestu, to ćemo videti vrlo brzo. Verujem da kada bi im dali odrešene ruke do kraja da bi oni to brzo napravili. To bi bila još jedna mermerna zgrada u kojoj bi se našla crkvena elita da prebira po svojim knjigama i idejama i da se još više ojačava kao politički subjekat. To bi možda bila neka njihova nezvanična akademija.

Ove godine, lajpciški sajam knjiga je za Ministarstvo kulture Republike Srbije bio potpuno nebitna stvar. Naš je bio najneugledniji štand na čitavom sajmu, od nekoliko kvadrata, na kome je sedeo činovnik ministarstva bez neophodnih stvari za funkcionisanje tog štanda, sa izloženim knjigama Njegoša i Dučića, tu je bio i prevod Crnjanskog kojeg je trebalo promovisati. I onda je čovek otišao do štanda Traduke, gde su uglavnom prevedene knjige koje su oni finansirali. Traduke je evropska mreža za prevodjenje knjiga, dakle oni podržavaju prevode sa nemačkog na jezike država istočne Evrope i obratno. Oni naravno imaju sve knjige koje su podržali. I onda je on došao i pitao ‘dobro, je l’ mogu ja da uzmem ove neke srpske knjige’, oni su rekli ‘dobro, hajde, stavi tamo da imaš i ti nešto’, a pritom saznajem da je čekao da dođe kombi iz Banjaluke koji bi išao preko Beograda, pa bi pokupio te knjige i dovezao ih u Lajpcig, jer Srbija nije imala para da to uradi. I onda je on to nekako dočekao, to je stiglo tamo.

S druge strane, štand Republike Srpske bio je bogatiji i opremljeniji nego ovaj nesretni štand našeg ministarstva. To ministarstvo je trebalo za dvojicu autora da da novac da dođu u Lajpcig i promovišu svoje knjige koje su izašle prošle godine u prevodu na nemački. Nisu imali para ni za njih. Onda je trebalo da promovišu prevod Crnjanskog, nisu imali ozvučenje, otišli su na hrvatski štand, molili za ozvučenje, oni su rekli ‘okej, evo vam ozvučenje’. I onda su shvatili da na srpskom štandu nema ni mesta, nema ni stolica, pa su morali da idu prekoputa pa pitaju ove iz Moldavije, iz Belorusije, da skupljaju stolice. Dakle, to je kao u studentskom domu gde postoje dve stolice, vi hoćete da napravite žurku, a nemate ništa.

I onda su oni rekli ‘možda je bolje da napravimo promociju na hrvatskom štandu’. Onda su pitali njih, kao šta promovišete, pa Crnjanskog, pa nema problema, možete da radite Crnjanskog kod nas. Dečko se snašao, a ovde pričaju kako je Crnjanski naš nacionalni bard, a tamo nemaju ni vodu da posluže, niti stolice da sednu ljudi, nemaju ozvučenje, nemaju prostor, nemaju ništa. Da Traduki nije dao novac da se prevede ta knjiga, ni toga ne bi bilo. Onda na sajmu ima masa urednika, književnih agenata koji dolaze da vide šta nude te kulture iz istočne Evrope i dođu na srpski štand i ovaj kaže mi imamo Njegoša na japanskom ili imamo novi prevod Crnjanskog. Dobro, kad je pisao taj Crnjanski, pa pisao je u 20. veku. Pa čekajte, je l’ imate nešto novo, pa ima nešto, ali to je tamo kod Tradukija, znate, čekamo iz Banjaluke da stigne, Dodik još nije dao pare itd. Potpuno rasulo. A s druge strane, što je vrlo važno i govori o smeru državne politike, sprema se veliki nastup ministarstva kulture na sajmu knjiga u Minsku. Novac je odvojen za Minsk, a u Lajpcig smo otišli zahvaljujući Miloradu Dodiku. 2011. godine kad je Srbija bila počasni gost, to je bio ozbiljan i veliki štand i Srbija je tada odvojila priličnu svotu da se knjige prevedu, da autori dođu i tako dalje. Međutim, već sledeće godine je rapidno pao nivo, 2013. godine to je izgledalo kao pijačna tezga u Sumrakovcu, najgori punkt na celom sajmu.

Ja sam išao i gledao ostale istočnoevropske zemlje, bivše sovjetske republike, svi su se potrudili da to izgleda pristojno, da imaju savremenu produkciju, dakle da imaju knjige u originalu i da imaju kataloge sa tim novim glasovima iz tih kultura. Pa zamislite da je neko rekao ministru Petkoviću da mora da uradi takvu reprezentaciju, pa da plati proizvodnju tih kataloga, revija koje bi promovisale našu literaturu u Evropi. On čovek odvaja za Karađorđeviće i Obrenoviće, neće sad da se bavi ovim.

Svetlana Lukić: A stalno govore ovo je novo lice Srbije.

Saša Ilić: Novo lice Srbije, pa tamo su svi umirali od smeha. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem gledajući onog nesrećnika na štandu. Ta priča o EU, evropskim integracijama, evropskim vrednostima, kulturi, projektima, da, oni čuju samo to, kao, aha, ovo je evropski projekat, a je l’ tu ima nekih evropskih para. Ako ima evropskih para, dobro. Kad ih pitaju, šta imate da ponudite, mi imamo baštinu. Šta je sad, sto godina od Prvog svetskog rata, pa super. Kladim da nemamo ništa sačuvano. Možda kod nekog u nekoj privatnoj kolekciji. Ali oni će, ja verujem, napraviti veliku feštu sledeće godine, tu će otići gomila para za taj jubilej. Mi živimo od jubileja do jubileja, ova kultura je kultura jubileja, nemamo ništa drugo. Sledeće godine je jubilej Velikog rata, ove godine je jubilej Milanskog edikta.

I ako bismo se vraćali unazad, bio je jubilej Andrića, to smo slavili dve godine, sto godina od ovoga, trista godina od onoga. Onda možemo i da se vratimo do kraja osamdesetih godina kada je bio veliki jubilej kosovske bitke, a pre njega je bio veliki jubilej Vuka Karadžića, 1987. godine. Dakle, svaki taj jubilej je iskorišćen u određenom društveno-političkom kontekstu kada se lansiraju neke ideje. Nama je sada Milanski edikt poslužio da lansiramo priču o našoj pripadnosti hrišćanskom svetu, molim lepo, to se slavi u celom svetu, to je velika fešta. Gledao sam na italijanskim sajtovima, u Milanu je bila jedna izložba i to je to. A ovde predsednik, premijer, kler, svi su tu. Pitao sam ove ljude iz Tradukija koji se neprestano time bave, ove godine su podržali naše autore, pa i nas iz Betona da dođemo u Lajpcig, ja kažem dobro, koliko košta taj jedan autor da dođe i boravi za vreme sajma, dakle nekoliko dana, da učestvuje u programima, oni kažu ‘pa to je hiljadu evra po čoveku’. Naše ministarstvo nije imalo para ni za to, ni za vodu nisu imali. S druge strane, odvojite 4 miliona za Milanski edikt, ali to će kao biti dobro, jer ćemo srediti Viminacijum. Sada je glavna stvar kulturni turizam, dakle, ne kultura nego kulturni turizam. Glavna je priča da će sada stotine hiljada ljudi pohrliti ovamo da vide kulturne spomenike iz antike.

Neverovatno, kada je savetnik predsednika Nikolića to rekao, pošto su ga pitali za novac, zašto ste toliko para odvojili, on kaže ‘ovo je urađeno za Konstantina, urađeno je za Niš, Niš je najveći rimski grad posle Rima’. Pa to je neverovatno, oni su i bahati i bezobrazni. Dvoje savremenih autora koštaju dve hiljade evra, Konstantin košta četiri miliona evra. Nemamo dve hiljade, ali imamo četiri miliona. Ko iz tog paradoksa uspe da izvuče zaključak, taj će moći da reši ovaj problem.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. U današnjoj emisiji govorili su Dejan Ilić i Saša Ilić, a vas pozdravljaju do idućeg petka Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Radio emisija 19.04.2013.

Peščanik.net, 22.04.2013.