Ako ste mislili da se Benjamin Netanjahu ljuti na palestinskog predsednika Abu Mazena zbog postignutog uspeha u Ujedinjenim nacijama, kada je Palestina dobila status zemlje posmatrača, onda ne poznajete našeg premijera. Netanjahu je zahvalan Abu Mazenu. Ovo priznanje palestinske države došlo je kao naručeno. To mu je omogućilo da ukloni ekonomske i socijalne teme iz predizborne kampanje i u njen fokus vrati državotvorne, u kojima mu nema premca.
Odmah posle odluke UN-a, Netanjahu je okupio izraelske industrijalce i objavio cionistički odgovor: izgradnju 3.000 stanova u Istočnom Jerusalimu i na teritoriji između Maleh Adumim i Jerusalima. Kao posledica ove izjave, stigle su oštre osude iz celog sveta: od SAD, Francuske, Velike Britanije, Švedske, Rusije i Nemačke. Tome se on i nadao. Sada može da drži elokventne govore, da kaže da je čitav svet protiv nas, da su svi oni antisemiti koji vole Arape, da se Izraelu nameće brz potpis na mirovnom ugovoru i da samo on može da nas odbrani i sačuva naš suverenitet i teritorijalni integritet. Tako se pobeđuje na izborima. To je klasičan Netanjahuov obrazac i on ne menja dobitnu kombinaciju. Pravi je račundžija, a njegova strategija je usmerena na samo jedan cilj: opstanak na vlasti.
Ni na kraj pameti mu nije bilo da uđe u pregovore sa Abu Mazenom. To bi bilo suviše opasno. Morao bi da se odrekne teritorija i izgrađenih naselja, a to bi moglo da ga košta vlasti. On želi da se sukob nastavi, naravno „manjeg intenziteta“, bez inicijative, bez promena i bez intifade, taman da njegova fotelja ostane stabilna. I obaranje ruku sa Iranom je bila samo varka. Netanjahu je poslednji čovek koji bi preuzeo toliki rizik. A napad na Iran bez američke podrške bi to bio. Šanse za neuspeh su velike i ko bi uopšte mogao da predvidi reakciju Irana ili izraelske javnosti.
U poslednjem sukobu sa Hamasom, Netanjahu nije planirao kopnenu invaziju Gaze. Rizik bi i tu bio preveliki i ne bi vodio njegovom cilju. I koalicija njegove stranke Likud sa partijom Israel Bejtejnu vođena je istom logikom: smanjenje rizika po sopstvenu vlast. Netanjahu se bojao moguće koalicije stranaka na potezu centar-levica, koja bi mogla da dobije više mandata od njega, pa je zato predložio savez Avigdoru Libermanu. Sastav liste za Kneset ga uopšte ne zanima.
Smanjenje rizika je bio razlog prihvatanja predloga Trahtenbergove komisije, čime su okončani veliki socijalni protesti prošlog leta: složio se sa povećanjem socijalnih davanja i poreza, poreza na firme i PDV-a, uprkos tome što je to u suprotnosti sa njegovim ekonomskim načelima. Želeo je da otkloni opasnost od toga da ga protesti skinu sa vlasti. Iz istog razloga nije sproveo reformu upravljanja zemljištem, koja je trebalo da smanji cene građevinskog zemljišta, nije pristao na prostiju proceduru za dobijanje dozvola za gradnju, nije vratio Viskonsin plan (čiji je cilj bio obrazovanje radne snage i pomoć u pronalaženju posla), nije povećao godine za odlazak u penziju za žene na 64, nije privatizovao elektrodistribuciju, nije rešio problem luka i aerodroma. Svako bavljenje ovim problemima bi izazvalo otpor moćnih radničkih sindikata koji mogu da ugroze njegovu vlast. Zašto rizikovati, ako može da se ne radi ništa?
Izrael se danas nalazi na strateškoj nizbrdici i sve je bliži očiglednoj izolaciji. Ceo svet je protiv nas. Najmoćnije evropske države usklađuju svoje poteze, a Ram Emanuel, nezvanični glasnogovornik Baraka Obame, javno govori da se predsednik SAD-a gadi Netanjahua. Ako Netanjahu bude izabran za premijera 22. januara, on će samo nastaviti sa istom strategijom u cilju preživljavanja još četiri godine, i ništa više. Ako mu to uspe, šta ćemo mi?
Nehamija Štrasler, Haaretz, 04.12.2012.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 05.12.2012.
IZRAEL / PALESTINA