Kamiondžije su bile (mnogo) bolje

Sinoć je na javnom servisu prikazana prva epizoda prve sezone serije „Twin Peaks“. Prikazivanje serije na javnom servisu najavljeno je prilično neobično: „Kultna serija koja je postala fenomen širom sveta i inspirisala brojne autore – stiže na RTS“. Pritom se u najavi ne skriva da je reč o seriji iz 1990. godine. Iz najave je, pak, izostao podatak da je TV Novi Sad u okviru svog noćnog programa „Boja noći“ seriju emitovala za tada još jedinstveno jugoslovensko govorno područje već 1991. godine. Ko je to zaboravio ili nije ni dobio priliku da zapamti, mogao bi se pogrešno zapitati zašto je bilo potrebno više od dve i po decenije da „kultna serija“ i svetski „fenomen“ stignu na RTS. Umesto toga, pitanje glasi: otkuda ovaj neočekivani ekskurs u istoriju TV serija na RTS-u?

Pitanje bi se moglo i preformulisati: zašto sada gledamo epizode iz prve sezone, ako je prošle godine, posle velike pauze, emitovana nova, treća (prve dve su iz 1990. i 1991) sezona serije? Pritom, pitanje ne treba shvatiti kao sugestiju da je umesto starih trebalo kupiti nove epizode. Nove epizode naprosto nisu dobre, kao što nisu valjale ni epizode iz prve i druge sezone, izuzev prvih nekoliko, posle kojih se jedan od kreatora i autora serije David Lynch povukao pod pritiskom producenata zainteresovanih da se na kraju ipak otkrije ko je ubio Lauru Palmer. Kako Lyncha nimalo nije zanimala narativna strana serije, on je od jednog trenutka naprosto digao ruke od tog posla. Istina je, međutim, da je i tih nekoliko prvih epizoda bilo dovoljno da se serija vidi kao prekretnička, kao svojevrsni međaš u istoriji TV zabave.

Pa ipak, uobičajena objašnjenja za ovakav ugled serije lako se pokazuju kao površna, ako ne i sasvim netačna. Kaže se da je to bila prva serija koja se usudila da gledaocima izloži složenu narativnu strukturu; da je to prva serija čiju nijednu epizodu niste smeli da propustite ako želite da razumete priču; da je to prva serija koja je prekršila epizodni obrazac i izneverila očekivanja gledalaca da u svakoj epizodi mogu da računaju na ponavljanje sličnih sadržaja; da je to prva serija koja je estetiku visoke umetnosti primenila u oblikovanju zabavnog TV sadržaja. Naravno, ništa od toga nije tačno. Dobar deo ove pogrešne argumentacije proizlazi iz povezivanja statusa njenog prvog autora Lyncha sa predrasudama o popularnoj kulturi. (Krajnje je sporno, uostalom, videti samog Lyncha izvan konteksta popularne kulture, i pre nego što je uradio „Twin Peaks“.)¹

Lynch se tako doživljava kao autor iz domena visoke umetnosti, čija su dela, iako vrlo hvaljena, poznata tek malom broju upućenih gledalaca. Producenti serije, kuća ABC, hvalila se tako da je jednog izuzetnog umetnika učinila dostupnim i prihvatljivim za široku publiku, a da to nije zahtevalo da sam umetnik, dakle Lynch, odustane od svojih estetskih načela. Vrlo brzo se, međutim, pokazalo da ova tobožnja bajka, tipična postmodernistička iluzija, o srećnom spoju visoke i popularne kulture, ne može da traje ni kao privid. Onog trenutka kada je gledaocima postalo jasno da neće saznati ko je ubio Lauru Palmer, gledanost serije naglo je pala, već posle emitovanja prvih šest ili sedam epizoda prve sezone. Pokušaj da se stvari promene u drugoj sezoni ostao je bez rezultata, pa je serija ugašena, a sam Lynch ju je napustio već na sredini prve sezone.

Pa ipak, ono što je prvih nekoliko epizoda ipak pokazalo, i što je kasnije uticalo, mada ne tako presudno, na produkciju novih serija jeste komercijalni uspeh jedne već na prvi pogled osobene autorske estetike. Nije stvar bila u tome da li autori specifičnog stila mogu praviti TV serije: naravno da mogu – takve serije imali smo i ranije. Jedna od najčuvenijih je iz 1980 – „Berlin Alexanderplatz“ Rainera Wernera Fassbindera. Mirno joj se može pridružiti i nešto starija „Dečko Dama Kralj Špijun“ iz 1979. Obe su rađene prema istoimenim književnim predlošcima visoko etabliranih autora Alfreda Döblina, odnosno Johna le Carréa. Ali nijedna od njih (obe su, kao i Lynchova serija, prikazivane i na jugoslovenskim televizijama u vreme kada su emitovane i u zemljama nastanka) nije imala ni gledanost ni komercijalni uspeh „Twin Peaksa“. (Zanimljivo je da se Fassbinderova serija u nastavcima, u delovima od nekoliko epizoda, u Sjedinjenim Državama prikazivala u bioskopima, dan za danom, a ne na TV-u.) Stvar je bila u tome što je „Twin Peaks“ producentima TV serija otkrio fleksibilnost tržišta na kome su radili i njegove velike komercijalne kapacitete izvan do tada poznatih granica TV zabave. To je otvorilo vrata za takozvane „kvalitetne“ serije koje danas gledamo.

Uz sve to, ne treba smetnuti s uma da „Twin Peaks“ u stvari ne predstavlja nikakav raskid s tradicijom dotadašnjih (uspešnih) serija. Lynch i Mark Frost (koautor „Twin Peaksa“) poslužili su se modelom izuzetno popularne serije „Peyton Place“ i to tako što su za početak postavili jednostavno pitanje – kako bi se na život jednog malog, na prvi pogled idiličnog mesta moglo odraziti misteriozno ubistvo jedne njegove mlade stanovnice. Sve što bi se i inače događalo u „Peyton Placeu“ (i ta se serija „na vreme“ prikazivala i bila vrlo popularna u Jugoslaviji), sad bi trebalo prikazati u odnosu na taj novi – recimo to tako – očuđujući element. Može se to reći i drugačije – serija prikazuje kako na ponašanje članova jedne male mesne zajednice utiče pojava samoga zla. Reklo bi se da je to bio prvobitni Lynchov fokus: to ga je zanimalo više od pričanja priče i otkrivanja ubice. Reakcija na zlo i nemoć da se zlu odupre najdublja su osnova zapleta u „Twin Peaksu“, sve ostalo su izvedenice iz već poznatih obrazaca TV serija. Ako se tako gleda, ne čudi što je na mnoge koji su je gledali 1991. u Jugoslaviji, serija ostavila jak i do danas neizbrisiv utisak.

Šta se, međutim, želi postići njenim prikazivanjem dve i po decenije kasnije? Možemo spekulisati čak i o subverzivnim intencijama urednika RTS-a spram tekućeg režima u Srbiji. Ali, mimo tih spekulacija, treba uzeti u obzir i rasprave koje se upravo vode povodom dve aktuelne serije na javnom servisu – „Senkama nad Balkanom“ i „Nemanjićima“. Umesto ekskursa u istoriju američke produkcije TV serija, urednici RTS-a mogli su, na primer, podsetiti gledaoce na raniji scenaristički rad Gordana Mihića, jednog od autora serije „Nemanjići“. Mislim, naravno, pre svega na njegovu izvanrednu seriju „Kamiondžije“ (ruku na srce, ne može se reći da ova serija nije bila dovoljno reprizirana, ali i dalje stoji da bi je bilo zanimljivo gledati paralelno s „Nemanjićima“). Sve što se govorilo (istina, pogrešno) o istorijskom značaju serije „Twin Peaks“ iz 1990. (makar za prve epizode), uz poštovanje konteksta može se reći (ovaj put s dobrim razlozima) za prvu sezonu serije „Kamiondžije“ iz 1973.

Estetikom novog jugoslovenskog filma, isprva zlonamerno nazvanog „crnim talasom“, o sličnim „crnotalasnim“ temama i sa sličnim „crnotalasnim“ junacima, „Kamiondžije“ su izašle pred milionsku publiku ondašnje Jugoslavije. Ono što se predstavljalo gotovo pa kao zaverenički antisistemski rad grupe filmskih autora, skoro pa amatera (recimo, iz Kino kluba Beograd), postalo je sa „Kamiondžijama“ na ondašnjem javnom servisu gotovo pa zvanična kulturna politika režima. Pokazalo se još te 1973. da i socijalistički građani u velikom broju mogu biti prijemčivi za specifične autorske estetike, ranije povezivane sa elitnom, visokom ili subverzivnom kulturom, baš kao i za složene narative koji se nastavljaju iz epizode u epizodu. (Ako neko želi da zamisli kako bi izgledao odrasli Gombrowiczev junak iz romana „Ferdidurke“ u školskoj klupi, neka pogleda epizode o Paji i Jaretu u večernjoj osnovnoj školi.)

Popularnost „Kamiondžija“ verovatno ima veze i sa temama, i sa ondašnjim ljudima dobro poznatim životnim situacijama u „razvijenom“ jugoslovenskom socijalizmu, i sa uverljivim (i dragim) likovima (uhvaćenim u raskoraku jugoslovenske socijalističke tranzicije u… šta? preduzetnički socijalizam?), i sa živim dijalozima, kao i sa odličnom režijom i glumom.

Šta bi nam, međutim, to podsećanje, taj ekskurs u istoriju domaće popularne TV kulture, čije je okidač repriziranje „Twin Peaksa“, moglo povratno reći o „Nemanjićima“ i spisateljskoj (d)evoluciji njihovog autora? Kakve veze „Nemanjići“ imaju s našim životima? Na koji način bismo mogli da se identifikujemo sa temom, ako ne baš i sa junacima ove serije? I budući da je reč o „nacionalnom“ projektu (s obzirom na to koja su sredstva na njega utrošena i gde se prikazuje), o kakvoj je to zvaničnoj kulturnoj politici reč? U poređenju, recimo, s „Kamiondžijama“. Jedan od zapleta u „Kamiondžijama“, u drugoj sezoni, vrteo se oko vraćanja duga banci i pokušaju banke da oduzme imovinu jednom od junaka (Jaretu) na ime otplate duga. U „Nemanjićima“ pak, slušamo sledeći razgovor (navodim prema sećanju), između jedne izbegle devojčice, „srpskog“ kralja i njegovih dečaka za stolom: „Kako se ti zoveš, devojčice?“ „Raška.“ „Kao naša država.“ „Šta je to država?“ „To su srpske zemlje“ – odgovara jedan od dečaka.

Šta bismo tačno iz ovog dijaloga morali da shvatimo? I kako bismo prema tome kao gledaoci morali da se odnosimo? Jedino bismo bez ostatka mogli da zaključimo da to jeste i promocija zvanične kulturne politike ovog režima. Drugim rečima – otelovljeno zlo. U toj kulturnoj politici nas više nema. Na velikoj slici vremena „Kamiondžija“ jasno su se odslikali životi njihovih ondašnjih, ali i današnjih gledalaca (zato je ta serija velika). U „Twin Peaksu“ gledamo kako čisto zlo kvari živote ljudi, ako ne baš i same ljude. U „Nemanjićima“, pak, nema više ni života ni ljudi, nema ničega.

Peščanik.net, 13.01.2018.

1. O seriji „Twin Peaks“ na našem jeziku dostupna su dva zanimljiva, kratka osvrta. Jedan u Žan Pjer Eskenazi, Televizijske serije, prevela Iva Brdar (Beograd: Clio, 2013); drugi u Sanja Kovačević, Kvalitetne TV serije. Milenijsko doba ekrana, (Zagreb, Jesenski i Turk, 2017).