Kanada u Hrvatskoj

Sada se otprilike zna šta se može očekivati od nove hrvatske vlade. Bar po izjavama njenog prvog čoveka. Hoće li to biti i program vlade kada se krene u planiranje budžeta za ovu godinu, to ostaje da se vidi.

Predstoji i razgovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, a moraće se računati i sa mišljenjem Evropske komisije. Za sada je predsednik vlade saslušao mišljenje hrvatskih finansijera, a čini se da ne polaže previše na preporuke IFO instituta iz Minhena, koji je izradio program nove vlade na zahtev Hrvatske demokratske zajednice, najjače partije u koalicionoj vladi.

Možda o ovome poslednjem najpre. Mada preporuke Minhenskog instituta nisu objavljene, bar koliko je meni poznato, novi predsednik vlade je izjavio da ne namerava da prihvati predlog da se konkurentnost privrede poveća postepenom depresijacijom kune. IFO je predložio veoma postepenu korekciju kursa, za manje od jedan odsto godišnje, no hrvatska centralna banka, a i hrvatski finansijeri, ne gledaju na to kao na kvantitativni, već kao na problem kredibilnosti. Pored toga, centralna banka ne bi da joj se vlada meša i monetarnu politiku, mada u slučaju režima kursa oni dele odgovornost. To ne znači da kuna neće postepeno gubiti vrednost, već da se to neće najaviti kao cilj monetarne politike.

Kredibilnost nije stvarno toliko važna, posebno ne zato što bi strani finansijeri, ali i domaće štediše, mogli da počnu da se brinu za svoj novac, za svoj evro bolje rečeno. Naprotiv, nepostojanje poverenja u centralnu banku je razlog što se štedi i kreditira u evrima. Usled čega, što je dug u evrima veći, veća je i šteta eventualne devalvacije, jer preti da bankrotira državu pre svega. Tako da su finansijeri, banke pre svih drugih, zabrinuti za to hoće li moći da naplate potraživanja od države, a ne da li će imati problema sa štednjom domaćinstava i kreditima privrede. Pogotovo sada kada je bilans razmene sa inostranstvom pozitivan, a očekuje se suficit i u narednih par godina.

Problem je, dakle, javni dug. On je trenutno gotovo 90 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Imajući u vidu veoma nisku stopu inflacije i spor realni privredni rast, javni će se dug i dalje povećavati, u odnosu na BDP, jer će fiskalni deficit i dalje biti veći od povećanja nacionalnog dohotka. Tako da, kao i u slučaju Srbije, najpre je cilj da se uspori taj rast, pa da se onda i zaustavi bar na nivou ispod 100 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ostaje potom još i zadatak njegovog smanjenja na ispod 60 odsto, kako bi se zadovoljio kriterijum Evropske unije, ali to verovatno neće biti u nadležnosti ove vlade i njenog trenutnog predsednika.

Kako predsednik misli da poveća konkurentnost hrvatske privrede, a da ne posegne za depresijacijom kune i kako misli da uspori i konačno zaustavi rast javnog duga? Srbija je, poređenja radi, pribegla devalvaciji dinara posle izbijanja krize, što je delovalo pozitivno na izvoz. To je dovelo i do realnog smanjenja plata i penzija, koje su potom dodatno nominalno smanjene, što je usporilo rast javnog duga, a i podržalo stabilnost kursa, jer je smanjena tražnja za uvoznom robom. Hrvatski premijer ne namerava da ide tim putem, a i ne namerava da menja zakon o radu i da smanjuje socijalna prava. Kaže. „Ja sam Kanađanin“, što se vidi i po tome kako govori hrvatski, što ne znači da ima teškoće sa razumevanjem.

Kada je reč o javnom dugu, zapravo o fiskalnom deficitu, namera je da se izdaci smanje povećanjem efikasnosti javnog sektora, ili bar ja tako razumem plan da se aktiviraju mrtvi kapitali, mada konkretnih planova još nema. Ne računa se sa smanjenjem plata i penzija. Ovo je, po mom mišljenju, dobar pristup, jer je reč o nečemu što je neophodno uraditi, a uz to će verovatno biti lakše o tome postići saglasnost sa sindikatima. U okviru toga će se postići i smanjenje ukupnih izdataka na plate u javnom sektoru. Što se penzija tiče, odlaže se rešavanje problema penzija veterana, što je rđavo, ali za to u novoj vladi teško da bi bilo saglasnosti, a pitanje je i kako bi reagovao ustavni sud. To je što se tiče rashoda. Kod prihoda se planira povećanje poreza na nekretnine, što je takođe dobra mera, jer će možda oživeti tržište stanova i kuća, koje je u rđavom stanju od početka krize.

Ostaje problem konkurentnosti, jer fiskalna konsolidacija, kako god da je zamišljena, neće uspeti ukoliko se ne podstakne privredni rast, a kako domaća potrošnja, privatna i javna, ne može previše da se povećava, ključno je pitanje rasta izvoza. IFO, kao što je već rečeno, predlaže postepenu korekciju kursa, dok Orešković, uz saglasnost centralne banke i finansijera, računa sa povećanjem produktivnosti i efikasnosti. To znači dve stvari: ili smanjenje zaposlenosti i plata u privatnom sektoru ili ulaganje u kapital i nove tehnologije. To, međutim, ima za posledicu kako stagnaciju privatne potrošnje, tako i održanje visoke stope nezaposlenosti. I zaista, cilj novog predsednika vlade kada je reč o stopi nezaposlenosti je veoma skroman – ispod 14 odsto do kraja mandata.

Koliko će biti dug taj mandat, to je nezavisno pitanje. Tehničke vlade ili vlade čiji su predsednici nepolitičke ličnosti, obično su prelazne, što će reći ne traju dugo. Izuzeci su svakako mogući, ali ne preterano verovatno i u Hrvatskoj. To se vidi i po činjenici da novi predsednik vlade nema šta da kaže o političkim pitanjima, a to što je do sada rekao jeste ono što je ocenio da od njega očekuju partije koje su sastavile vladu. Tako je teško biti i ministar finansija, a nekmoli predsednik vlade, pa ostaje da se vidi kako će to uticati na sprovođenje programa. A koji će on tačno biti, videće se kada se bude znao budžet. Onaj deo koji nije najbolji, a to su monetarna i politika kursa, neće se menjati, ali kanadski pristup naknadama za rad i socijalnim pravima nije izvesno da će biti održiv u Hrvatskoj.

Novi magazin, 01.02.2016.

Peščanik.net, 02.02.2016.