Kanal 9

Lako je ugasiti novosadski Kanal 9 i predstaviti to kao rezultat neplaćanja nagomilanih dugova javnom preduzeću Emisiona tehika i veze (ETV), jer Kanal 9 je sve do 18. maja, kada je ugašen njegov signal sa predajnika Crveni Čot, istrajavao u svom radu, boreći se sa teškim nametima države, za razliku od novinske agencije Tanjug, koja je pravno prestala da postoji još 31. oktobra 2015, ali je u inat svima nastavila sa radom kao oblik pravno-medijske fikcije. Zato problem Kanala 9 i treba posmatrati u relaciji sa nepostojećim, a delatnim Tanjugom, koji je nastavio da gomila dugove i nakon smrti, trudeći se da svojim nelegalnim radom podupre izgradnju Vučićevog narativa o blagostanju i napretku. Za sve ovo vreme, od jeseni 2015. do danas, za Tanjug se tražilo rešenje u Ministarstvu kulture i informisanja, ali do toga nije došlo, pa je državni sekretar ze medije Aleksandar Gajović početkom ove godine samo mogao da konstatuje „kako novinska agencija Tanjug i dalje postoji zato što se nisu stekli uslovi za njeno gašenje“. A koji su to uslovi za njeno gašenje? Novac očigledno nije problem kada je Tanjug u pitanju, jer da nije tako on bi davno prestao da postoji. Naime, zbog poreskog duga od 5,7 miliona, koliko se ispostavilo da je Tanjug dugovao početkom aprila, pokrenuta je velika akcija za spasavanje mrtvaca. Rešenje je pronađeno u tome da Tanjug založi 205 umetničkih dela ukupne vrednosti od 7 miliona dinara ne bi li mu Sekretarijat za javne prihode Grada Beograda odložio plaćanje poreza i to na 60 rata. Prethodno je Agencija za privredne registre usvojila rešenje o založnom pravu nad umetninama. U pitanju je 197 slika i 8 skulptura, koje se nalaze u prostorijama Tanjuga na Obilićevom vencu. Ovim činom su se eventualni problemi sa novinskom agencijom pomerili u budućnost, kad bi Grad Beograd kao „založni poverilac“ mogao da izađe na tržište sa slikama Cuce Sokić, Stojana Aralice i drugih umetnika, kako bi naplatio svoja potraživanja, koja Tanjug do dan danas nije počeo da plaća. Izmeštanje problema u budućnost predstavlja najoriginalniji doprinos Ministarstva kulture i informisanja kada je u pitanju Tanjug, koji je kao zlatnu podlogu za nastavak propagandnog delovanja položio artefakte iz svojih hodnika i kancelarija.

Kanal 9, s druge strane, nema privilegiju zagarantovanog večnog života. Zato se u medijski opustošenim gradovima poput Kragujevca vesti mogu čitati samo na portalu gradske uprave. Drugim rečima, jedino cenzurisane vesti mogu biti plasirane u javnost, jer svaka druga informacija „nije pouzdana“ i morala bi biti ugušena nametima, što je najbolji put do sigurnog gašenja medija. Tako je i Kanal 9 iz Novog Sada u jednom trenutku ostao bez svog signala, jer je ETV-u dugovao iznos od 2,5 milona na ime neplaćenih naknada za frekvenciju. Nije bilo ni pomena da se učini nešto drugo sa ovim dugovanjem, možda da se pronađe opcija za zalaganje nekih umetnina, prostora ili pak da se status regionalne televizije vrati na lokalni nivo, čime bi se mesečno potraživanje od ovog medija drastično smanjilo, omogućivši mu da nesmetano nastavi sa radom. Budući da Kanal 9 nije Tanjug, direktorki Maji Pavlović nije ostalo ništa drugo osim krajnje opcije – štrajka glađu, čime je htela da skrene pažnju javnosti na „nekorektno postupanje države prema TVK9“.

Prosečan konzument vesti u Srbiji, anesteziran tanjugovsko-vučićevskom propagandom, svakako je na ovu vest reagovao onako kako je vlast i očekivala, pitajući se šta je tu nekorektno kada neko iseče kabl za emitovanje programa u situaciji kada medij duguje 2,5 miliona državi. Isti takav konzument vesti se nikada ne bi zapitao nad tajnom zagrobnog života jednog Tanjuga, koji je nastavio da obavlja svoju propagandnu delatnost uprkos svim zakonima. Čak je i bivši državni sekretar za medije Nino Brajović jednom prilikom izjavio da je „Tanjug fenomen privatizacije kome nije potreban zakon da bi radio, jer on živi od medijskih usluga, a korisnici tih usluga su državni organi i javna preduzeća“. Sledeći ovu logiku, moglo bio se reći da je Kanal 9 morao da prestane sa radom jer su korisnici njegovih medijskih usluga bili građani Novog Sada i Vojvodine, koji su pokušavali da dođu do valjanih informacija o stvarnosti u kojoj žive, uprkos brutalnoj restrikciji informacija koju sprovode državni organi i javna preduzeća. Zbog takve situacije, naš prosečni konzument vesti mora poverovati u besmrtnost Tanjuga i krivicu Kanala 9, jer bi u drugačijim okolnostima isti taj građanin izašao na ulične proteste, svestan medijskog mraka koji se kao oblak nadvio nad njim.

Nakon što je direktorka TVK9 Maja Pavlović stupanjem u štrajk glađu skrenula pažnju na alarmantnu situaciju u medijima, stigla je i vest od direktora ETV-a Branka Gogića koji je dušebrižno izjavio kako su oni u ETV-u i „pre nego što su saznali za štrajk gospođe Pavlović, odlučili da ovoj televiziji ponude da svoje obaveze ispuni u 24 mesečne rate“. Problem je, međutim, mnogo dublji od ove ponude umiranja na rate i o tome je direktorka Pavlović izvestila javnost, rekavši da je „Kanal 9 pre deset godina konkurisao i dobio frekvenciju na korišćenje od šesnaest godina kao lokalni emiter, ali je REM dozvolu za emitovanje u sedmoj godini važenja preinačio u regionalnu, čime su drastično uvećane obaveze televizije“. Tako se od 225 hiljada, mesečno dugovanje ovog medija dupliralo, što je postalo nepodnošljivo i neminovno dovelo do kolapsa. Stoga Kanal 9 ne može postati nikakav fenomen sam po sebi, ali se zato može savršeno uklopiti u kompletnu sliku gašenja medija u Srbiji, o čemu je Tanjug ovog proleća izveštavao u vučićevskom ključu, pod naslovom „Sloboda medija u Jugoistočnoj Evropi pogoršana, osim u Srbiji“. Prikrivanje negativnog trenda, plasiranje lažnih vesti i propagandna podrška vlasti predstavljaju ključ za opstanak na medijskoj sceni, na kojoj očigledno bolje posluju oni koji ne postoje od onih koji su još uvek živi i misle svojom glavom, kao što je to bio slučaj sa Kanalom 9, sve dok se Vučićeva ekipa nije popela na predajnik Crveni Čot i isključila signal.

Peščanik.net, 24.05.2018.

Srodni linkovi:

Ognjen Radonjić – Dupli aršin

Vesna Rakić Vodinelić – Svetski dan slobode medija u Srbiji