„Broj respiratora tretira se kao državna tajna.“
Tako je juče na pitanja novinara zainteresovanih za informacije u vezi sa famoznim korona virusom odgovorila predsednica Vlade Srbije. I to je još propratila krunskim argumentom – „kao i u svakoj zemlji na svetu“.
Vrednost argumenta je i inače vrlo relativna, pogotovo kad ga poteže premijerka Srbije. Koristila ga je ona i objašnjavajući građanima Srbije, poreskim obveznicima koji su platili novi avion Vlade Srbije, zašto ne mogu da znaju njegovu cenu uprkos činjenici da i samo površna šetnja po internetu nudi informacije o ceni po kojoj su nabavljani službeni avioni vlada mnogih zemalja, na primer SAD, Rusije, Nemačke, Turske, Italije, da ne nabrajam dalje.
Ali na stranu kako to po mišljenju premijerke Srbije stvari stoje „u svakoj zemlji na svetu“ – zanimljivije je kako je to kod nas, odnosno kako bi, po zakonima naše zemlje, to moralo da bude?
Za odgovor na to pitanje relevantna su dva zakona: Zakon o tajnosti podataka i Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Zakon o tajnosti podataka uređuje proceduru klasifikovanja tajnih podataka, koja pored ostalog podrazumeva prethodnu procenu štete po državne interese (čl.10) kao i donošenje formalne odluke o stepenu tajnosti (čl.11), a od četiri stepena tajnosti (interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna) najviši stepen tajnosti, „državna tajna“ (čl.14) rezervisan je za podatke čije bi otkrivanje prouzrokovalo „neotklonjivu tešku štetu po interese Republike Srbije“.
Ne deluje mi nimalo verovatno da je Vlada zaista, po predviđenoj proceduri donela bilo kakvu odluku o klasifikovanju podatka o broju respiratora. A sve i da jeste, to bi bilo suprotno smislu zakona i podjednako logično kao da se za državnu tajnu proglasi broj operacionih sala, rendgena ili toaleta. Javno saopštavanje ovakvih podataka ne može prouzrokovati bilo kakvu, a naročito ne „neotklonjivu tešku štetu“ i njihovo uskraćivanje je nezakonito i to dvostruko nezakonito.
Jer i Zakon o slobodnom pristupu informacijama izričito predviđa (čl.4) da „opravdani interes javnosti da zna postoji uvek kada se radi o informacijama koje se odnose na ugrožavanje i zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine“ i isključuje mogućnost, koja je u slučaju drugih informacija dopuštena, da vlast dokazuje postojanje nekog legitimnog interesa koji je u konkretnoj situaciji pretežan u odnosu na interes javnosti.
Dakle, ne samo potpuno nedefinisan državni interes, nego nikakav interes ne može predstavljati osnov za uskraćivanje informacija koje se odnose na zaštitu zdravlja stanovništva – što podatak o broju respiratora bez sumnje jeste.
I inače bizarnoj izjavi premijerke dodatnu notu bizarnosti samo par sati kasnije obezbedio je u svom vehementnom stilu predsednik Republike Srbije, tako što je saopštio precizan broj respiratora (rekao je 1008) i tako, da se malo našalim, provalio državnu tajnu rizikujući deset godina zatvora koje Krivični zakonik (čl. 315) za to predviđa.
Ovu kratku priču mogli bismo da završimo zaključkom – nema i ne može da bude nikakve štete zbog poštovanja ustavom i zakonom zajamčenih prava javnosti, naprotiv.
Ali od ignorisanja i nepoštovanja zakona, olakog poigravanja sa njima i neodgovornog dezinformisanja i zaluđivanja građana, pogotovo kad su protagonisti u vrhu državne izvršne vlasti, štete sigurno može biti – u svakoj zemlji na svetu – i to i teške i neotklonjive štete.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Peščanik.net, 13.03.2020.
KORONA