Kapital i svet

Tomas Piketi je izazvao veliko interesovanje knjigom „Kapital u dvadeset prvom veku“, mada više u Americi nego u Evropi. Nije uvek izvesno da li su oni koji se pozivaju na njega zaista i pročitali knjigu i šta u njoj on tačno tvrdi. I koje su eventualne posledice po manje razvijene zemlje, kao što su one na Balkanu.

Velika prednost knjige je što se zasniva na veoma jednostavnom teorijskom modelu, koji omogućuje prilično jednostavno razumevanje podataka koje je on, u saradnji sa mnogim drugim istraživačima, sakupio. Cilj je da se utvrde dugoročni razvoj bogatstva i njegova raspodela.

Pod dugoročnim se misli na vekove, kao što i naslov knjige kaže, a ne na decenije ili na generaciju, što se češće smatra dovoljno dugim periodima vremena. U novijem članku sa koautorom Zukmanom Piketi se bavi odnosom bogatstva i dohotka od početka osamnaestog veka do praktično danas. Zaključci ovih istraživanja su da bogatstvo raste u odnosu na dohodak i da se povećava koncentracija bogatstva, dakle njena nejednaka raspodela. Uz to, raslojava se srednja klasa jer raste nejednakost dohodaka od rada.

Kako to razumeti? Piketi se oslanja na dva zakona i jednu kontradikciju. Zakoni su više definicije, a kontradikcija je zapravo empirijska regularnost. No, kao način da se organizuje empirijski materijal i kao oslonac za predviđanja, oni su nesumnjivo korisni.

Prvi zakon naprosto kaže da je udeo dohotka od kapitala jednak stopi prinosa na kapital pomnoženom sa odnosom kapitala i nacionalnog dohotka ili, drukčije rečeno, da stopu prinosa od kapitala, profitnu stopu, treba pomnožiti sa dohotkom od kapitala i podeliti sa nacionalnim dohotkom. Iz toga se već može videti i ono što će se nazvati kontradikcijom kapitalizma, a to je da će udeo dohotka od kapitala u nacionalnom dohotku rasti ukoliko je stopa prinosa od kapitala veća od stope rasta nacionalnog dohotka. I to utoliko brže ukoliko se rast usporava.

Drugi zakon kaže da je odnos kapitala i nacionalnog dohotka određen stopom štednje podeljenom sa stopom rasta. Recimo, ako 10 odsto nacionalnog dohotka ide na štednju, a stopa rasta je dva odsto, kapital će vredeti pet nacionalnih dohodaka. Ako se rast upori na 1,5 posto, a štednja ne, kapital će vredeti oko sedam nacionalnih dohodaka.

Ovaj poslednji odnos je karakterističan za vek ili dva, zavisno od raspoloživosti podataka, koji su prethodili dvadesetom, a razvijene zemlje počinju da mu se približavaju u ovom, 21. veku.

U meri u kojoj se kapital nasleđuje, Evropske zemlje i Amerika se približavaju onome što se nazivalo patrimonijalnim kapitalizmom, u kojem porodice bogatih vlasnika kontrolišu bogatstvo i stiču sve veći prihod od njega, veći u odnosu na prihode od rada. Što vodi i rastu nejednakosti u raspodeli bogatstva, a i u raspodeli dohodaka.

Do ovoga ne bi neminovno dolazilo ukoliko bi privredni rast bio ubrzan. On zavisi od produktivnosti i od demografskih kretanja. U razvijenim zemljama, rast stanovništva se usporava, osim ukoliko nema značajnog priliva migranata, dok u manje razvijenim zemljama ponuda rada nije u toj meri ograničena, a i brži je rast produktivnosti, jer zavisi više od usvajanja postojećih naprednih tehnologija a ne od inovacija. Usled toga, stopa rasta može da bude značajno brža od one u razvijenim zemljama, pa čak i od stope prinosa na kapital.

Tako da bi se moglo očekivati da bi rast kapitala u odnosu na nacionalni dohodak, mogao da bude usporeniji, a i raspodela dohodaka bi mogla da ide u pravcu smanjene, a ne povećane nejednakosti. Naravno, ukoliko se razvijenost ujednači i izgube se prednosti brze stope rasta, isti proces rasta udela prihoda od kapitala u nacionalno dohotku usled ubrzanog rasta kapitala u odnosu na taj nacionalni dohodak će dovesti do povećane nejednakosti u svetskim razmerama.

Ovo nije nekakav zakon istorije, već predviđanje koje zavisi od toga šta će se dešavati sa produktivnošću i rastom stanovništva. Ovo prvo zavisi pre svega od obrazovanja i od tehnološkog napretka. Kada se samo posmatraju kretanja u srednjoj klasi, rast nejednakosti unutar te grupe je značajnim delom posledica nejednake obrazovanosti.

Ulaganjem u obrazovanje i u inovacije to bi se promenilo. Ukoliko bi se, uz to, povećala konkurencija i ono što je Šumpeter zvao kreativnom destrukcijom, rad bi mogao da stekne prednost nad kapitalom, što bi svakako promenilo i udele koji bi njihovi dohoci imali u nacionalnom dohotku.

Ostaje pitanje koliko bi trebalo da nadoknadimo kapitaliste kako bi štedeli i ulagali? Piketi predlaže porez na bogatstvo, jer bi se time povećala konkurencija i mobilnost među potencijalnim kapitalistima. Drugi predlažu progresivni porez na dohodak od kapitala, jer se čini da marginalna poreska stopa može da bude prilično visoka, a da ne deluje negativno na kapitalistički duh.

Za početak bi mogli da se stave pod kontrolu takozvani poreski rajevi, što bi uticalo i na konkurenciju poreskih i sistema regulacije. Piketi veruje da će zaziranje od sve veće koncentracije kapitala i socijalna i politička nestabilnost koja uz to ide biti dovoljni da se usvoje razvojna i poreska politika koje bi sačuvale kapitalizam, a smanjile nejednakost. Alternativa je, po njemu, da se sukobima i ratovima, kao u 20. veku, uništi kapital i smanji nejednakost između kapitala i rada u 21. veku.

Novi magazin, 16.06.2014.

Peščanik.net, 16.06.2014.

THOMAS PIKETTY NA PEŠČANIKU