Kapitalizam i odgovornost

Hey, it’s your money, I mean, I’m just holding it for you, you know. Like a bank. Except that, you know, better than a bank because, you know, banks are always knocked off. And no one knocks off old Tony.
(Leon)

 
Šta je uzrok finansijske krize, suviše propisa ili nedovoljna kontrola? Je li odgovorno tržište ili država? Kapitalizam ili socijalizam? Ovde će najpre biti reći o nedoslednosti onih koji smatraju da je višak propisa uzrok finansijske krize, a potom o problemima sa kojima se suočavaju oni koji se zalažu za veću državnu kontrolu. Na kraju će biti reči o intelektualnoj odgovonosti liberala ili neoliberala.

Mnogi koji smatraju da je specifična regulisanost privrednih aktivnosti, na primer u Americi, uzrok finansijske krize veoma često, istovremeno, tvrde da nije potrebno spašavati banke i, sutra će to doći na red, preduzeća. Zašto? Zato što bi svako trebalo da snosi posledice svojih odluka i postupaka. Ovo je stanovište očigledno nedosledno. Jer, ako je prevelika regulisanost uzrok problema, finansijske krize u ovom slučaju, odgovornost za posledice do kojih su ti propisi doveli pada na one koji su te propise doneli i, uopšte, koji su ovlašćeni da ih donose. Oni, dakle, koji smatraju da je, pojednostavljeno rečeno, država kriva za finansijsku krizu trebalo bi da državu drže odgovornom za njene posledice.

Uzeću primer. Centralne banke su, praktično svuda, odgovorne za stabilnost bankarskog i uopšte finansijskog sistema. Nisu jedine, ali posmatrajmo ovde samo centralne banke. Zašto je ta odgovornost preneta na centralne banke, to je zasebno pitanje. No, budući da jeste, za sistemsku finansijsku krizu je nedvosmisleno odgovorna upravo centralna banka. Nema mnogo smisla reći da se finansijske ustanove ponašaju kao da se centralna banka stara za stabilnost sistema, a potom tražiti da se banke puste da bankrotiraju, kada do sistemske krize dođe. To je nedosledno shvatanje odgovornosti.

Nasuprot kritičarima regulisanosti privrede stoje oni koji smatraju da je finansijska kriza posledica nedovoljne kontrole, nadzora i propisanosti ovoga sektora. Nezavisno od toga da li je to tačan opis stvarnog stanja stvari, potrebno je izneti razloge zašto se veruje da će kontrola, nadzor i propisi biti efikasni? Da bi to bili, u načelu, trebalo bi da bar znamo šta bi trebalo da bude njihov sadržaj. Ovo nije jednostavno iz više razloga, od kojih je jedan posebno važan.

Uzmimo da neko kaže da do krize ne bi došlo da smo imali jedan ili drugi propis, jednu ili drugu nadzornu ustanovu ili da su zabranjene neke finansijske aktivnosti. Nezavisno od toga koliko je to uopšte zasnovano, budući da je reč o protivčinjeničnom sudu, jasno je da je reč o učenju na iskustvu ili na greškama. Problem sa kojim se suočavaju regulatori, međutim, jeste kako da do krize ne dođe u budućnosti? Ona do koje je došlo, ne može se više sprečiti propisima ili na bilo koji način. Potrebno je doneti propise koji će sprečiti izbijanje sledeće krize. Ovo podrazumeva da znamo ono što ne znamo. Jer je svaka sledeća kriza, ma koliko ličila na prethodne, uzrokovana određenim inovacijama, dakle nečim što se ne zna u času kada se donose propisi, uspostavlja kontrola ili uvode zabrane.

Na primer, značajnu ulogu u trenutnoj krizi imaju neprvoklasni krediti ili dugovi. Reč je o finansijskoj inovaciji koja nije nelogična, naprotiv, ali koja ima posledice po finansijski sistem i deluje kao „kreativna destrukcija“ u postojećem regulatornom sistemu. Kao i obično, najbolju, mada za većinu čitalaca možda suviše apstraktnu, karakterizaciju je dao Kenet Erou u Gardijanu http://www.guardian.co.uk/commentisfree/cifamerica/2008/oct/15/kenneth-arrow-economy-crisis, ukazujući upravo na tu nesaglasnost novih instrumenata preuzimanja rizika i postojećeg finansijskog sistema. Posmatrano sa tačke gledišta regulatora, problem je što je svaka regulativa zasnovana na iskustvu, na prošlosti, a inovacije se rukovode očekivanim dobitima u budućnosti (we regulate backwards and inovate forwards). Pored toga, svaki sistem propisa otvara prostor onim inovacijama koje imaju za cilj da iskoriste upravo ono što ostaje neregulisano. Tako da je bolja, veća, efikasnija regulativa mogućna, ali ne i ona koja će se pokazati nedostajućom upravo kada izbije nova kriza. Ovo sve nezavisno od efikasnosti kontrole i prunude uopšte, koja nije nimalo očigledna.

Da li to znači da banke, privatni vlasnici uopšte, mogu i da bi trebalo da prebace odgovornost na državu? Svako ko pogleda na stanje na berzi mora da vidi da privatni vlasnici plaćaju visoku cenu za svoje odluke. Isto tako, u bankama koje preuzima država, vlasnici praktično gube svu imovinu. To je tačno kako bi i trebalo da bude u tržišnoj i kapitalističkoj privredi. U ovom času se javnost, sa pravom, bavi naknadama menadžera u propalim ili rizičnim bankama, ali to je samo trenutno stanje. Trenutno su oni još uvek zaštićeni postojećim ugovorima, ali je njihova tržišna vrednost značajno umanjena, a mnogi su već ostali ili će ubrzo ostati bez posla. Postoji razlika između spasavanja banke, i to samo ako se time izbegava sistemski rizik, i spasavanja bankara, bilo da su vlasnici ili menadžeri. Ta je razlika važna kada se deli odgovornost između države i privatnog sektora, dakle kada se ceni ko je za šta odgovoran u tržišnoj privredi ili u kapitalizmu.

Posle finansijske krize slede prilagođavanja u realnom sektoru, kako se to kaže, a to znači, pre svega, smanjenje proizvodnje i gubitak posla. Kako stoji stvar sa odgovornošću na tržištu rada? To je već složenije pitanje od onoga o tome ko je za šta odgovoran u finansijskom sektoru. Pre svega zato što i preduzetnici i zaposleni donose odluke u (makroekonomskim) okolnostima na koje nemaju uticaj. Jasno je da se moraju oslanjati na tržište, koje pruža značajnu dozu stabilnosti. Na to je mislio Adam Smit kada je govorio o „nevidljivoj ruci“. Reč je o stabilnosti ljudskih potreba i interesa, koji čine podelu rada, specijalizaciju i osnivanje preduzeća predvidivim i korisnim aktivnostima. Tržište, naravno, nije, samo po sebi, odgovorno ni za to što ljudi čine, pa ni za održanje stabilnosti. Za to su odgovorni pojedinci i njihove ustanove i organizacije, država, na primer, kao institucionalizacija političke odgovornosti.

Moguće je, naravno, da je neki sektor bio predimenzioniran, kao što je svakako slučaj sa finansijskim i sa sektorom nekretnina. No, to nije slučaj sa većinom drugih sektora. Moguće je da su ljudi koji su uložili godine da steknu diplome na poslovnim školama, moguće je dakle da oni neće imati gde da se zaposle i da će morati da se prekvalifikuju. No, to je rizik koji su preuzeli i za koji bi trebalo da snose odgovornost. Uopšteno govoreći, ljudi bi svakako trebalo da snose odgovornost za odluke koje donose pri izboru obrazovanja, profesije, struke ili jednostavno posla kojim žele da obezbede svoju egzistenciju.

Kao što bi preduzetnici trebalo da snose rizik ulaganja i menadžeri rizik poslovnih odluka. Nije dobar sistem u kojem se ovi rizici nepotrebno mešaju, dakle kada preduzetnici snose rizik pogrešnih profesionalnih ili radnih odluka zaposlenih ili rizik rđavih poslovnih odluka menadžera. Isto važi i u suprotnom pravcu. Zaposleni ne donose odluke o tome šta će se i gde ulagati i koji će se proizvodni program sprovoditi. Te ne bi trebalo ni da snose rizik poslovnih gubitaka i gubitaka na kapitalu i imovini. Opet, na raspodelu ovih rizika značajno utiču propisi kojima se reguliše tržište rada, proizvoda i preduzeća. Tako da je faktički sistem odgovornosti više ili manje udaljen od onoga koji je u skladu sa načelom da svako snosi posledice svojih odluka.

Pored toga, u demokratijama, nije jednostavno izbeći političku odgovornost za opšti nivo zaposlenosti ili za ono što se naziva neželjenom ili prinudnom nezaposlenošću. Jer postoji politička odgovornost. U Americi, na primer, izgledi partije i predsednika države da budu reizabrani u najvećoj meri zavise od stanja na tržištu rada. Posebno zbog toga što se čitav sistem u velikoj meri oslanja na fleksibilnost tržišta rada. U Evropi je situacija drukčija, zbog različitih vidova socijalne i zaštite nezaposlenih, pa je politički uticaj stanja na tražištu rada nešto manji. U Americi, pojednostavljeno rečeno, privredna politika vodi računa o zaposlenosti i uopšte o stanju na tržištu rada, a u Evropi o dohocima i socijalnim odnosima. Koji su razlozi za tu razliku, to je zanimljiva i tema za neki drugi napis.

Kako stoji stvar sa intelektualnom odgovornošću? Da bi se o tome ozbiljno razgovaralo, potrebno je prethodno ostaviti po strani one koji žele da promene temu i da skrenu pažnju sa stvarne na ideološku odgovornost. Reč je o onima koji snose realnu, političku ili poslovnu, odgovornost, a krive, na primer, liberale ili neoliberale za svoje pogreške ili za svoju neodgovornost. Kako, međutim, stoji stvar sa teorijom o tržištu i o državi? Je li pogrešno širiti prostor privrednim slobodama ili je bolje oslanjati se na jednu ili drugu vrstu državne prinude ili, blaže rečeno, paternializma? I može li se nešto o tome naučiti iz iskustva ove najnovije finansijske krize?

Uzeću jedan primer iz Amerike i jedan iz Srbije kako bi se o pitanju intelektualne odgovornosti konkretnije raspravljalo. Demokrate u Americi kritikuju one koji, sa jedne strane, smatraju da je najbolja politika regulacije privrednog života zapravo deregulacija, a, sa druge strane, ukazuju na to da oni nemaju nikakav valjan odgovor na to šta činiti u uslovima finansijske krize, osim možda preporuke da je potrebno proći i kroz depresiju kako bi se, kako se kaže, „naučila lekcija“. Ako se uzme u obzir da su oni opozicija sadašnjoj vlasti, koja upravo sprovodi ogromnu državnu intervenciju u privredi, ta kritika je na mestu i predstavlja jednostavno zahtev za političkom odgovoronošću partije na vlasti.

Da li oni, međutim, zagovaraju bilo šta što nije u skladu sa liberalnim ili neoliberalnim učenjem? Ako se pogledaju radovi onih koji imaju najveći uticaj na ekonomsku politiku Demokratske partije, to bi bilo teško reći. Lorens Samers, Bob Rubin, Pol Krugman, Džordž Soroš, Džon Stiglic i, posebno, ekonomski savetnik Baraka Obame, Osten Gulsbi, nisu, bez sumnje, liberteri (ili libertarijanci, kako se oni zovu u Americi), ali se nikako ne mogu smatrati zagovornicima državne privrede, dakle ne mogu se smatrati protivnicima liberalnog, tržišnog privrednog i političkog sistema. To što je rasprava među njima i njihova kritika „tržišnog fundamentalizma“, šta god da je to, veoma žustra i čak isključiva, to je upravo zato što je to najboji način da se obezbedi intelektualna odgovornost u slobodnom društvu ili bar u društvu u kojem postoji slobodno mišljenje, što je svakako jedna od osnovnih liberalnih vrednosti. Niko, koliko mi je poznato, ne misli da bi nacionalizacija mišljenja bila dobro rešenje, čak i kada postoji kriza u našim saznajnim moćima.

U Srbiji se intelektualnoj odgovornosti pristupa nešto drukčije. Najbolji primer je skorašnji govor Borisa Tadića, a i „Deklaracija“ koju su potpisale Demokratska stranka i Socijalistička partija. Tadić smatra da je kriza dokazala da je sloboda problem i da je potreban novi ideološki odgovor jer su liberalizam i neoliberalizam stvar prošlosti. U tome on samo ponavlja stavove Vladimira Putina i njegovih ideologa. Za sada ne možemo da kažemo šta je tačno Tadićeva alternativa, dok znamo šta zagovaraju Putinovi ideolozi (što je tema za poseban članak). Ako, međutim, pogledamo šta piše u „Deklaraciji“, jasno je samo da se ne ceni sloboda pojedinaca. Ostalo je zabrinjavajuće prazno ili, blago rečeno, zastarelo.

Da uzmem sada jedan primer koji je od teorijskog značaja. Stiglic kritikuje već decenijama one koji smatraju da postojanje asimetričnosti u informisanosti ljudi, u svakoj oblasti, života nema značaja za razumevanje efikasnosti tržišne alokacije resursa i pravičnosti raspodele dohodaka. A i da nema značaja za privrednu politiku u tržišnoj i bilo kojoj drugoj privredi. Ovo je kritika koja je na mestu i ako zaista ima onih koji misle da su teorijski uslovi za efikasnost savršenog tržišta zadovoljeni u svakodnevnom životu, njima je Stglic svakako pokazao da nisu u pravu. To još uvek ne znači da je model savršenog tržišta beskoristan kada je reč o objašanjavanju, ne o opisivanju, privrednih, pa i političkih, pojava.

Takođe, Stiglic je uložio veliki trud da pokaže da je uobičajena monetarna politika u uslovima globalnog tržišta pogrešna, jer, na primer, povećavanje kamatne stope u uslovima ugroženosti kursa veoma često daje upravo suprotne rezulatate, to jest dovodi do krize kursa. Konačno, njegova kritika privatizacije koja ne vodi računa o slobodnoj konkurenciji je takođe važna, posebno kada se ima u vidu shvatanje međunarodnih finansijskih ustanova da nije važno po kojoj se ceni nešto privatizuje, i da li je reč o nastajanju privatnog monopola, već je samo važno da se sprovede privatizacija. Sve su to kritike koje su vredne odgovorne intelektualne rasprave.

Ništa od toga ne ide protiv tržišne privrede kao ni protiv liberalizma. Kao što se može videti i u američkim predizborrnim debatama, bez obzira na izuzetnost vremena, ne predlažu se izuzetne mere. Svako snosi ili će snositi odgovornost za svoje privredne, poslovne, političke i intelektualne odluke, što je upravo kako bi i trebalo da bude u liberalnom društvu.

 
Helsinška povelja, septembar-oktobar 2008. 123-124

Peščanik.net, 13.11.2008.